125 година од рођења великана: Иво Андрић, велики српски писац по језику и опредјељењу

0
91

Једини добитник Нобелове награде са простора бивше Југославије писац и дипломата Иво Андрић рођен је на данашњи дан 1892. године у Травнику у породици Антуна Андрића и Катарине Пејић.

Основну школу завршио је у Вишеграду, а Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, у Сарајеву.

У октобру 1912. започиње студије у Загребу, одакле одлази у Беч, где слуша предавања из историје, филозофије и књижевности. Због слабих плућа и честих здравствених проблема, ускоро напушта Аустрију и наставља студије у Кракову у Пољској.

Андрић је као гимназијалац био припадник покрета „Млада Босна“ и борац за ослобођење јужнословенских народа из Аустроугарске монархије.

Затечен Првим свјетским ратом, убрзо напушта студије, вративши се у Сплит, гдје га полиција хапси и одводи у тамницу – прво у Шибеник, а затим у Марибор, након чега му је одређен кућни притвор у Овчареву, из ког прелази у Зеницу.

Студије је завршио у Грацу. У јуну 1924. године одбранио је докторску тезу „О развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, а двије године касније постао је ванредни члан Српске краљевске академије у Београду. Њен редовни члан био је од 1939. године.

Андрић је иза себе оставио богат књижевни опус. Своју књижевну каријеру започео је као пјесник – први књижевни рад, пјесму „У сумрак“, објавио је 1911. у „Босанској вили“. Током боравка у мариборској тамници интензивно пише прозу, а 1918. следи дјело „Ex Ponto“.

После Првог свјетског рата Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Служба га је у раној фази одвела у посланства у Ватикану, Трсту, Букурешту, Грацу.

Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевине Југославије, и у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину.

То је период плодног литерарног стваралаштва и тада објављује збирку пјесама у прози „Немири“ и приповијетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „Мост на Жепи“, „Јелена, жена које нема“.

Уочи Другог свјетског рата – 1939. године, због несагласја са политиком власти у Београду, напустио је амбасадорско место у Берлину, вратио се у Београд и посветио писању.

Књижевну величину и признање у свету Андрићу је донео прозни опус: романи „Травничка хроника“, „На Дрини ћуприја“ и „Госпођица“, настали 1945. године, као и роман „Проклета авлија“ из 1954. године.

За роман „На Дрини ћуприја“ писац је крајем 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Андрић је први и до сада једини писац са југословенских простора који је одликован тим највишим књижевним признањем.

Иво Андрић је умро на Војномедицинској академији у Београду 13. марта 1975. године. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.

У часу смрти имао је непуне 83 године, а у Андрићевој биљежници је остао запис: „Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човјека страх. А код књижевника и сваког ‘јавног радника’ долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају“.

На основу тестаментарне воље писца, 1976. године основана је Задужбина Иве Андрића, која и данас води бригу о пишчевој књижевној баштини. Задужбина сваке године додјељује Андрићеву награду за најбољу приповетку или збирку прича написану на српском језику.

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: