Црква Вазнесења Христовог и Успења Пресвете Богородице у Чајничу

0
923

Црква Вазнесења Христовог и Црква Успења Пресвете Богородице у Чајничу проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине у септембру 2007. године.

Овај национални споменик се састоји од Цркве Вазнесења Христовог и Успења Пресвете Богородице, те збирки штампаних и рукопсних књига и збирке икона као покретне имовине.

Црква Вазнесења Христовог – Стара црква

Црква је од настанка кориштена као мирска црква и служила је као парохијална црква све до градње нове цркве.

Нема тачних података о времену њене градње, али се зна да је обнављана 1893. године. Из записа у различитим књигама које се чувају у чајничкој збирци старих књига, са сигурношћу се може рећи, а бројни налази то и потврђују, да је црква постојала и прије наведене године обнављања. Један од таквих записа се налази у књизи „Књига Златоуст“ са краја XV или почетка XVI вијека. У запису стоји да је књигу приложио „раб божји Илија Савић Аксентију за вјечни помен у храму Успениа Пресветиа Богоматери“. Запис највјероватније говори о херцеговачком митрополиту Аксентију (1751-1763. године). Из њега се види да је црква са истом храмовном посветом постојала у Чајничу средином XVIII вијека. Такође, из записа у књизи „Општи минеј“ из 1651. године, стоји натпис двојице власника књиге, јереја Јове Верговића из 1833. године и запис из исте године о Градашчевићевој буни.

Судећи према њеном вањском изгледу и неким другим карактеристикама, може се рећи да је објекат знатно старији. Ово се прије свега односи на врло скромну фасаду, једноставан конструктивни систем и чињеницу да је ниво пода укопан у односу на ниво терена. Према подацима из картона објекта, који је урадио Завод за заштиту споменика БиХ, наведено је да се објекат може датирати на сам крај XVI или почетак XVII вијека, када је подигнут или обновљен већи број православних објеката по Босни и Херцеговини.

Свештеник П. Комадановић је 1891. године у „Босанској вили“ навео сљедеће: „Ко је цркву саградио и каде, управо се не зна. Судећи по народном предању, по форми и величини грађевине, држим да је подигнута трудом и прилозима побожних Хришћана из мјеста и околице. Што се тиче доба њезина постанка то ће нам расвијетлити султанов ферман који се срећом сачувао у оригиналу код овдашње српско-православне општине. Он датира преко 300 година и њиме се допушта народу да кров на овој цркви обнови.“.

У истом чланку спомиње се једна стара рукописна забиљешка, која се налази на претпосљедњем листу старог Еванђеља, које је писано 1513. године, и која спомиње 1578. годину и „храм успијења Богом у Чајничу“. Пријашња грађевина је била исте ширине и висине као и објекат обновљен 1893. године, али је њена дужина била за 2,50 m краћа, а овом продужетку била су додата још једна врата и један прозор са западне стране.

О евентуалној старијој цркви нису остали сачувани никакви писани трагови, осим горе наведених података, и за тачно утврђивање њеног настанка било би неопходно извршити археолошка ископавања, која би, евентуално, у темељима данашње цркве открила неко старије здање.

За вријеме Другог свјетског рата, између 11. и 12. априла 1943. године, црква је страдала од експлозије и од ње су остали сачувани само зидови.

Послије рата, 1946. године, обновљена је у истом облику као и раније, само је кров подигнут на виши ниво дозиђавањем три реда камена.

Деведесетих година прошлог вијека, извршени су радови на њеном препокривању, када је употребљен лим.

Иконостасну преграду Цркве Вазнесења Христовог чине Царске двери са сценом Благовијести. Изнад њих је кружна икона. Рађена је техником уља на платну. Уоквирена је дрвеним оквиром. На њој је представљена сцена Успења Пресвете Богородице. Простор изнад прекрива велика сцена Тајне вечере. Сцена је рађена техником уља на платну. Овај дио иконостаса је пренесен у чајничку цркву из неке друге, много веће цркве. На основи стилских карактеристика, овај дио иконостаса не припада цјелини коју чине Царске двери и кружни елемент изнад њих.

Дио иконостаса испод сцене Тајне вечере, а поред Царских двери је прекривен ламперијом. На њу су причвршћене сљедеће иконе: Св. Никола, Св. Три Јерарха, Св. Архиђакон Стефан, Св. Георгије, Св. Игњатије, Христос као цар и велики архијереј, Пресвета Богородица, Св. Великомученица Варвара, Св. Арханђел Михајло.

Црква Успења Богородичиног – Нова црква

Темељ цркве положен је 8. јула 1857. године, а црква је освештана на Велику Госпојину 1863. године. Из натписа изнад улазних врата видљиво је да је цркву освештао митрополит босански Игњатије са јеромонахом Антонијем Костићем и свештеницима Танасијем Комадановићем и Јосифом Тановићем.

Црква је подигнута у славу Успења Богородице уз помоћ старе Успенске цркве и уз велику помоћ српскоправославног народа из Босне и Херцеговине, Тријеста и Беча, а нарочито из Сарајева. Цркву је саградио мајстор Андрија Дамјанов, чувени неимар из XIX вијека, који је у то вријеме радио неколико цркава по Босни и Херцеговини. Осим чајничке, у Босни и Херцеговини он и његова браћа су изградили Саборну цркву у Сарајеву (1868. године) и Саборну цркву у Мостару (1873. године). Осим ових, изградили су преко четрдесет већих цркава у Македонији и Србији. Сами су их пројектовали, изводили грађење, и уз то још живописали и радили дуборез. Ови храмови представљају први покушај остваривања комплетних композиција разрађених у духу старих српских споменика.

Дошавши у Србију 1851. године, са богатим искуством стеченим на многобројним монументалним градским црквама у Турској, саграђеним у духу поствизантијске традиције, допуњеним појединим елементима стилова западноевропске провинијенције, Дамјанов је постао централна личност првог периода тражења српског стила. Његов рад на том пољу обиљежиће велики број монументалних градских цркава, на којим, као и у ранијем опусу, преовлађују хетерогене стилске концепције, али сада изражене са наглашеним српско-византијским карактером.

Године 1882, усљед јаког земљотреса, срушио се звоник и дошло је до великог оштећења цркве, нарочито дијела зида на који се везао звоник. Свештеник Комадановић наводи податак да се торањ срушио и поравнао са земљом, да је дошло до појаве великог броја пукотина у горњим зонама зидова и да су ове зоне биле ојачане дрвеним гредама. Сама штета на цркви је износила око 6000 форинта. Нови камени звоник саграђен је у периоду од 1893. до 1897. године.

За вријеме Другог свјетског рата, црква је оштећена експлозијом, коју су италијански војници изазвали у црквеној порти.

Као посљедица ових оштећења, у ноћи између 26. и 27. марта 1946. године, срушило се неколико купола и сводова као и дио јужног зида цркве.

У оваквом стању црква је била око десет година. Обновио је јеромонах Василије Домановић , који је у Чајниче дошао 1954. године. Пројекат обнове цркве израдио је архитекта Момир Коруновић  из Београда у сарадњи са архитектом Душаном Милосављевићем, који су сачували првобитни изглед цркве. Урађен је нови иконостас у дуборезу од ораховине, а иконе на њему је урадио Иван Мељников из Битоља, поријеклом Рус.

Цркву је осветио на Малу Госпојину 1959. године српски патријарх Герман.

Чудотворна Икона

У цркви у Чајничу се чува икона Чајничке Краснице. Са њене друге стране је насликан св. Јован Претеча. Ова икона ужива звање „чудотворна“ и предмет је ходочашћа. У цркви је изложена у стакленом оквиру који спречава њено оштећење. Стаклена витрина са иконом је постављена на трон који завршава дрвеним украсом налик круни.

Ово је најстарија и свакако највреднија икона у Босни и Херцеговини. Ова икона је јединствен, овдје сачуван примјерак, а уједно и једина икона из XIV вијека у Босни и Херцеговини. Литијска икона Богородице са Христом са једне и св. Јованом Крститељем са друге стране настала је око 1329. или 1330. године .

Икона је досликавана вјероватно у XVI вијеку. Оригинални сликани слој сачуван је на лицима фигура, али тачне партије накнадних околних премаза тешко је одредити. Каснији ретуши видљиви су, на примјер, испод пукотине даске у доњим партијама представе Богородице са Кристом, гдје дијете држи у рукама свитак са српским, а не оригиналним грчким текстом (какав је на икони Јована Претече са друге стране): „Младенац … тебје рад… милостју.“

Богородица је представљена са већим, израженим носом и меланхоличаним изразом на лицу. На чајничкој икони пластичност је грађена прије свега дубоким тамносмеђим сјенкама оштрих рубова, уз додавање тамнозелене дуж ивице овала лица. Свјетлосни акценти, присутни у очима, извучени су чистим бијелим линијама, смјештеним и уз саме рубове сјенки.

Чврсти цртачки елементи и реалистичка концепција ликова повезују донекле Чајничку Красницу са иконама дечанског иконостаса из средине XIV вијека. По племенитости сликарске обраде, чајничка икона свакако показује руку врсног иконописца стила Палеолога, а њена умјетничка вриједност може се мјерити са најљепшим охридским иконама истог периода.

Мала иконографска особина чајничке Богородице, која држи Криста на десној, а не на лијевој руци, повезује ову представу са легендом по којој је св. Лука сликао овакву икону док му је позирала сама Богородица.

Збирке књига и икона

У овој цркви се чувају штампане и рукописне књиге као и збирка икона. Штампаних књига има 56, рукописних 12, док икона које се овдје налазе има 25.

Збирка књига чува се у неадекватним просторијама и витринама. Поред тога, готово све књиге су захваћене влагом и неопходна је њихова заштита, конзервација и рестаурација.

Збирка икона је у бољем стању. Збирка се једним дијелом чува у Старој и Новој цркви, а другим дијелом у Музеју. Иконе, које су смјештене у Музеј, немају адекватне услове за чување нити за излагање. Велики број икона је прекривен слојем чађи и прљавштине, а на бројним иконама је бојени слој испуцао, тако да је потребна њихова конзервација.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име