Чудесна прича о Љубомиру Станишићу: Како је дјечак – избјеглица из Сарајева постао један од најпознатијих кувара на свијету!

1
1792

Са 19 година био је на ивици, без пара и посла, у страној земљи…преспавао је и преплакао ноћ у лисабонском парку и негдје пред зору донио одлуку: “Или ћу нешто бити, или ме неће бити!”

Наша прича почиње у ратном Сарајеву 1992. године, гдје једна мајка са неколико пластичних кеса и двоје деце бјежи из града у коме живот више не мирише на мерак, кадаиф и ћевапе. Сцена друга, коју годину касније: 15-годишњи Љубомир Станишић, једина мушка глава породице, у цик зоре овјерава дорћолску калдрму на путу у пекарску смјену, јурећи парче хлеба да прехрани породицу. Сцена трећа: Лисабон, цик зоре. Након што је преплакао ноћ у парку, на обали ријеке Тежо, тек пунољетни Љубомир даје себи заклетву: Или ћу нешто бити, или ме неће бити!

Убрзо му шака пада књига француског мајстора кухиње Мишела Браса, његова лична Библија која ће му промијенити живот и он доноси одлуку: Бићу кувар! Остало је историја…

Пакује кофере, шта кофере, једну олињалу путну торбу и одлази у Француску, гдје ће наредну годину провести радећи у ресторану поменутог маестра све и свја, од рибања подова до прања суђа, за плату која се састојала од крова над главом и три оброка дневно. Али, каква оброка.

Ништа без вина: Љубомир у свом малом сомелијерском рају

Данас је Љубомир најпознатији португалски кувар и једна од највећих звијезда свјетске кулинарске сцене, а његова емисија “Papa kilometros” годинама је међу најгледанијим на каналу “24kitchen”, уз специјале звијезда попут Џејми Оливера и Ентони Бурдена. Разговор водимо у његовом ресторану “100 maneiras” у лисабонској четврти Baixa Chiado,гдје се мешају хорде туриста и домаћих битника у потрази за добром забавом и, наравно, храном.

Ресторан је посветио мајци Роси… То “100 maneiras” на португалском значи “100 начина”, што је заправо 100 начина на које је његова мајка у тешким избјегличким данима, када месо није била редовна појава на њиховој трпези, спремала кромпир.

Овај га детаљ враћа на време проведено у Београду које, колико год памтио по злу, не жели да заборави:

Босански масакр моторном тестером: Љубомир са екипом својих кувара

„Двије године биле су ми довољне да схватим како то није мјесто гдје желим да проведем остатак живота. Свуд около кајле, тренерке и патике, град у коме нико не чита и сви су нешто намрштени. Био сам у тешкој депресији, читао књиге у ћошку…ништа ме није интересовало. Преживљавало се, почео сам да радим са 15 година, у пекари код Тошкета. Послије смјене, кад дођем у школу, глава ми пада на клупу, али трпиш, знаш да немаш избора. Схватио сам брзо да ту не припадам, заправо да након одласка из Сарајева више нигдје и не припадам, и ријешио да кренем на пут, па куд пукло…Наговорио сам кеву да прода нека стара кола, купио неке ствари за пут и напустио Србију са 200 марака у џепу. Правац – Лисабон! Прошао сам цијели Португал, упознао људе, а онда почео да путујем по Европи, затим отишао за Африку, па се опет вратио овде…

За Португал се брзо везао, првенствено због људи, опуштених и природних…

„Овдје нема насиља, инцидената, што је мени пријало послије оне климе коју сам оставио у Југи. Нико не оцјењује по томе какве ципеле имаш, одијело. Сналазио сам се, прао сам суђе у неком ресторану, типично имигрантски. Овдје није било Срба гастарбајтера, није имао ко да ми помогне, што можда и није лоше, јер сам брзо савладао језик, за 4-5 месеци. Ту су ми Португалке помогле много, јер сам већ послије недјељу дана нашао дјевојку, присјећа се са широким кезом“.

Данас говори 5 језика, а тада је, по његовим ријечима “био глуп, једва набадао мало енглеског”.

„Да желим да постанем кувар пало ми је на памет са 19, озбиљно сам се заљубио. У ресторану у коме сам радио почео сам да завирујем у кухињу, да сметам куварима. Остао сам ускоро без посла, без динара, нисам имао за цигаре. Отплакао сам ту ноћ у парку на обали и донио одлуку, имао сам циљ – постати кувар“.

Наредних мјесеци, од послова које би нашао штековаоп је лову за пут у Француску, код по њему најбољег кувара, Мишела Браса.

Опуштено: Познати кувар у разговору са уредником Ekspres.net, Антонијем Ковачевићем. У првом плану вино Љубомира Станишића

„Читао сам ту његову књигу о класичној кухињи француској, која ме је одушевила. Кад сам стигао у Француску, првих дана сам спавао на жељезничкој станици, а онда у ходнику неке зграде. Он је човјек био у чуду, питао ме је одакле сам, није могао да вјерује да сам из Босне, преко Србије и Португала, стигао до њега. Научио ме је послу, инспирисао за оно што долази“.

Након годину дана те својеврсне “куварске академије” одлази за Шпанију, гдје у ресторану са “мишелиновом звјездицом” први пут ради за куварску плату. Шест мјесеци, а онда назад у Лисабон…

„Почео сам да радим у једином португалском ресторану са “мишелинком”. Супер ми је кренуло, брзо сам напредовао до шефа куварског тима, а онда се десио инцидент – испребијао сам главног кувара. Био је ту неки клинац, црнац, екстра таленат, кога је овај, иначе освједочени расиста, стално малтретирао, поливао га јајима и слично. Једнога дана ми је пукао филм, уватио сам га и одвалио од батина. Али баш онако, босански“.

Француски сиреви као инспирација: Љубомир Станишић у елементу

За Љубомира тада почиње ход по мукама. Након судске пресуде забрањује му се излазак из земље и принуђен је да се сваке недјеље јавља у полицијску станицу. Са жигом “проблематичног типа” нико од власника ресторана није хтио да га запосли…

„Тада сам одлучио да кренем на све или ништа. Направио сам концепт свог првог ресторана у Кашкаишу, ту, на обали, узео кредит и кренуо. Ресторан је послије 5 година банкротирао, био сам у були 500.000 евра, али сам научио све што треба да знам, и о кувању и о вођењу посла. Било је питање тренутка када ћу да направим нешто велико. Од пријатеља позајмљујем 15-20.000 евра и отварам ресторан у Лисабону, да бих могао да исплаћујем дуг. Позивам мајку у помоћ, да дође из Србије. Нас двоје смо сљедећу годину преспавали у ресторану, нисмо имали за стан. Након тих годину дана исплатио сам тих пола милиона и за три године почео да фактуришем 4 милиона годишње, отворио још три ресторана, држим и хотел у Африци, ускоро отварам и један на сјеверу Португалије“.

Да би схватили у чему је тајна Љубомировог успjеха, морате да пробате његову храну. А она није ни српска ни босанска ни португалска…она је само – његова. У његовом првом ресторану, који га је прославио, немате право да бирате. Евентуално ако постите из вјерских разлога, мени се мало дотјера за Вас, у свим другим случајевима – једете оно што вам се сервира. А ту је 10 јела, уз која се служи 10 различитих врста вина, свако у интимној вези са оним што је тренутно на тањиру. Наравно, порције су умјерене, да бисте преживели до посљедњег тањира.

„Сједнем на шољу и направим мени. Идеје ми не фале, много сам јео, путовао, имам фамилијарни однос са храном, у љубави сам с њом, другачије не може. У том успјеху има мало мог лудила, али и среће. Налетио је једне прилике у ресторан тај неки Шпанац, критичар, није се ни представио, али је послјие написао сјајну критику, послије које се прочуло за мене. Почели су да долазе из Шпаније, Европе. Онда је једна новинарка, која пише рецензије књига за Њујорк Тајмс, случајно негдје покупила моју прву књигу, коју сам штампао у само 2.ооо комада, допала јој се, па сам те године добио награду “The best table book of the world”. Имао сам, дакле, више среће него памети. А онда је почело лудило, сви су чули за мене, кренуо сам на пут, обишао цијелу земљу, живио са сељацима, рибарима, написао другу књигу “Papa kilometros”, коју су Французи одмах прогласили за нај, нај. Онда ме зову са ФОX телевизије, траже од мене да снимим идентичан серијал на “24 kitchen”. И тако, постадох ја звијезда, зарадих хрпу пара, тек тако“.

Слава му је, међутим, брзо досадила…

 „У Португалу сам био главни шеф кухиње у највећем кулинарском ријалити шоу, али сам се заситио послије прве сезоне и отишао. Не могу, нећу да будем ТВ звезда, не интересује ме. Ја бих да живим мирно са породицом, подувам џокавац на улици кад ми дође, да ме не јуре папараци, сликају, не упиру прстом у мене, да ме нико не зајебава. Прије три године сам пресјекао, прекинуо снимање, ставио дјецу у “караван” и отишао на пут по Европи, годину дана живио по ресторанима, најбољим у Европи, пријављивао се на конкурсе, зезао се. Наравно, већ другог дана ме провале, препознају, и онда се поздравим и идем даље…“

Споља гледано, живот кухара изгледа бајно. Радиш оно што волиш, једеш најбољу клопу, али…

„Тежак је то живот, треба то издржати. Свако вече дођеш у два ујутру, спремиш вечеру, отвориш флашу вина, до три је попијем и заспим на каучу, не стигнем до кревета. А онда устајање у осам, па правац кухиња. Има лијепих ствари, али није једноставно. Зато, кад год могу, бјежим у природу, на острва гдје нема кола, цивилизације, вадим морске плодове, пецам. Или одем у Африку, два мјесеца живим под шатором, од онога што нађем“.

О будућност далекој не размишља много, главом и ногама је ту, на земљи…

„Кад се охладим од кухиње, продаћу ресторане и одох у рибаре. Једино њима завидим на овом свијету. Тај осјећај када роним, кад сам испод површине и гледам тај свијет, алге, ракови, јежеви, шкољке…неописиво! Али, искрено, тешко да ће ми икад досадити кување и да ћу се повући, много сам заљубљен…“

НЕМАМ СРЕЋЕ СА СРБИЈОМ, АЛИ ИМАМ СВОЈУ ПРИВАТНУ КОЛОНИЈУ СРБА

У ресторану се окружио Србима: 100 Манеирас изнутра

Иако је до сада гостовао у многим земљама, она из које је дошао није показала пуно интересовања за њега. Из Београда су га, каже, звали само једном, због неке хуманитарне акције, али боље да нису. Вратио се разочаран…

„Обожавам Србију, али некако немам среће са њом. Прошле године сам направио торту од 17 метара за дјецу из Дјечјег села. Цијели мој хонорар сам оставио тамо, плус дао своју уштеђевину, а онда схватио да то није отишло коме треба. Страшно лоше сам се осјећао послије. Не свиђа ми се то што сам примјетио у Србији, да сви нешто гледају да те изваћаре, да стрпају паре у џеп без муке. Али ко зна, можда и отворим ресторан у Србији, једног дана. До тада, скупљам Србе у Лисабону, имам их доста у ресторану. Волим да их осјетим ту поред мене, да имам свој свијет, колонију, пријатније ми је. Португалци су супер, али није им свеједно да један странац направи успјех њима пред носем. Знају да буду завидни“.

БУРЕК ЗА ДУШУ

На менију Бистроа “100 maneiras”, другог Љубиног ресторана, на менију познат специјалитет.

„Бурек сам убацио за моју душу, а онда се испоставило да је постао најпопуларнији производ, највише се наручује. Дођу ту и ови наши фудбалери што играју за Бенфику. “Дај брате нешто наше!” – а ја им онда сервирам бурек. Сулејмани је био одушевљен, каже да му је то највише помогло да превазиђе носталгију за Србијом, каже Љубомир, који нема омиљено јело, воли све, али највише рибу и плодове мора, на чијим обалама снима емисије и живи када није у Лисабону.

1 коментар

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: