Историјско подручје – Некропола са стећцима на Хреши

0
1515

 

Насеље Хреша се налази на 1072 м нв, географска ширина 43° 52′ 41.16″ Н, и географска дужина 18° 29′ 49.92″ Е.  Од Сарајева је најближом путном комуникацијом, удаљено 10,02 км у правцу сјевероистока.  У насељу Хреша је зграда и сједиште Општине Источни Стари Град. Некропола са стећцима је смјештена на мањем брежуљку на удаљености од 40 м западно од зграде општине од које је дијели простор спортског игралишта.

Средњовјековни камени надгробници – стећци, јављају се као дио непрекинутог сепулкралног континуитета на босанском подручју, чији коријени сежу дубоко у праисторијско вријеме, гдје се уочава њихова везаност за локалитете старијих епоха – праисторијска насеља и култна мјеста, античке агломерације и гробља, касноантичке и раносредњовјековне цркве и утврђене градове. Њихова генеза и развој може да се прати од средине XII до почетка XVI стољећа.

Посебност историјског подручја су: заступљеност различитих форми стећака – сандук и сљемењак, високи сљемењаци од којих је један са дуплим постољем, а њихов умјетнички квалитет представљају украси изведени у високом рељефу.

Стећци оријентисани у правцу запад–исток су ин ситу, док су остали помјерани. Украси заступљени на стећцима су: полујабука (8 примјерака), полумјесец (4 примјерка), мач (2 примјерка), крст (1 примјерак), розета (1 примјерак),  стабло дрвета стилизовано као палма (1 примјерак), дупло постоље (1 примјерак), наглашена горња површина стећка, што указује на чињеницу да се ради о надгробнику над двојним гробом (1 примјерак), рељефно испупчење полукружне форме (1 примјерак), биљна стилизација (1 примjерак) и антропоморфна представа (2 примјерка).

Историјски подаци

На постојање насељености подручја сарајевске регије из периода праисторије упућују остаци неколико истражених локалитета, као што су: Бутмир, Соукбунар, Златиште, Дебело Брдо и други, од којих највреднију пажњу завређује “неолитска бутмирска култура“.

Од касног брозаног доба (од средине XI до средине VIII в. п.н.е.), па све до римског освајања (9. године н.е.) у горњем подручју Босне и Врбаса евидентирана је јединствена културна група (“средњобосанска културна група“), која на истоку досеже до планине Романије, а на западу до Јајца. Из писаних извора римског доба утврђено је да су на том простору биле племенске територије Десидијата, политички активног племена почетком нове ере са главним упориштем у Брези. На простору Брезе пронађен је надгробни споменик племенског старјешине (“princeps Daesitiatum“), а ту је вјероватно била и завршна тачка цесте “a Salona ad He . . ., castellum Daesitiatum“, која је изграђена 20 / 21. године нове ере. У римско доба карактеристичан је развој градских насеља која су израсла на бази коњуктурних грана економике: рударства и љековитих извора. Тако се на подручју Сарајева формирала колонија Aquae S (ulphureae).

У средњем вијеку на подручју Сарајевског и Височког поља формирана је жупа Врхбосна, која је обухватала простор горњег тока ријеке Босне и сливове њених притока Миљацке, Жељезнице и Зујевине.

На територији жупе Врхбосна, према мишљењу историчара, средином X стољећа био је смјештен утврђени град Катера, један од два града који се спомињу у дјелу бизантског владара Константина VII Порфирогенета (De administrando imperio).

Настанак феудалних области пратио је процес растакања ранофеудалних жупа, јер раније “жупе нису одговарале каснофеудалном концепту власти“. Крајем XIV и почетком XV стољећа на простору некадашње жупе Врхбосна формиране су жупе; Врхбосна, Градчац-Смучка, Мокро-Гласинац и Пале. Централни дио раније области задржао је стари назив, док су новоформиране жупе добиле назив по утврђењима и трговима, који су постали центри области. Жупа Градчац-Смучка је остала у области којом је непосредно господарио босански краљ, у тзв. – „contrata del re“ – Краљевој области. То је простор у сливу ријеке Зујевине (данашње подручје Хаџића), док је подручје око ушћа ријеке Зујевине у ријеку Босну остало у оквиру жупе Врхбосне. Остале три жупе биле су саставни дио земље Павловића. Оваква организација одржала се током прве половице XV стољећа, једина промјена услиједила је 1435 / 1436. године везано за власт над жупом Врхбосна. Уз помоћ Османлија поменуте године, Косаче су загосподариле средиштем жупе Врхбосна – градом Ходиђедом и њеним већим дијелом. Експанзија се одвијала преко подручја данашње општине Трново.

Са првим доласком османске војске, простор жупе Врхбосна претворен је у Босанско крајиште, које се под овим именом први пут помиње у писму херцега Стјепана Вукчића Косаче од 19. јула 1453. године.  Босанско крајиште је означавало простор које је било под управом Османског царства од почетка њихове сталне власти у жупи Врхбосна (1448. г.) до пада Босанског краљевства и оснивања Босанског санџака (1463. г.). У сумарном катастарском попису из 1455. године Босанско крајиште се спомиње под називом Вилајет Ходиђед, према главној утврди, а затим под именом Вилајет Сараy-оваси, према трговишту у том вилајету.

Тимарима посаде града Ходиђеда додијељено је 31 цијело и дио једног села те три пусте мезре. У селима је било 437 породица и 20 удовица. Села и мезре доносили су посади Ходиђеда натуралну ренту у вриједности од 39.244 акче, док је цјелокупни доходак посаде Ходиђед, укључујући и плате у новцу од по 700 акчи годишње за деветорицу чланова посаде, износио 45.544 акче.

Село Хреша (Хриша) бројало је 1455. године 18 породица и представљало тимар Иса-беговог хизмећара Суфи Јахшија и доносило му 1491 акчу. Тимар Хреша је заједно са тимаром силахдара Јусуфа, који је држао Јошаницу и дио села Вогошће 20. VII 1463. године (03. XI 867. године по Хиџри) дат Софијалу Караџи, с тим да служи у истом граду. Хреша је 1485. године издвојена из тимара посаде Ходиђеда и уписана у санџакбегов хас. Она је тада имала 37 хришћанских и 20 муслиманских породица, 4 ледична муслимана, три хасса-њиве, 1 чајру и 1 крушку и доносила санџакбегу 4834 акче. 

На истакнутом бријегу западно од зграде Општине Источни Стари Град и спортског игралишта, налази се некропола са стећцима.

Паола Врачко-Корошец у свом тексту објављеном под насловом La nécropole de Han – Hreša, спомиње да се на локалитету налази око четредесет стећака, те да их је некада морало бити и више.

Некрополи на Хреши, Јозо Петровић је посветио чланак са два цртежа, под насловом; Занимљива повиестна открића у Хреши код Сарајева, са посебним освртом на украсе заступљене на стећцима, наводећи да се на једном стећку налази издубљено корито, а на другом урезана два стилизирана људска лика.

У књизи Шефика Бешлагића, наводе се подаци да се на локалитету налазе 24 стећка; 3 плоче, 8 сандука и 13 сљемењака, од којих су на седам примјерака заступљени украси; полумјесец, крст, мач, биљна стилизација и оригиналне антропоморфне представе. Такође се спомиње да се на западној страни некрополе налази праисторијски тумулуси,  а на источној муслимански нишани.

Рад о стећцима на Хреши приредила је и Весна Мушета-Ашчерић,  у којем је осим историјских података дат опис појединих украшених стећака и једног нишана. Од изузетног значаја у овом раду је Ситуациони план некрополе, на којем су позиционирана 24 стећка и 1 нишан.

Приликом припремања одлуке да се некропола на Хреши прогласи националним спомеником, технички су снимљена 22 стећка; 11 сандука и 11 сљемењака.

У ранијем периоду источно до некрополе забиљежени су остаци старијих муслиманских нишана, а са западне стране двије гробне хумке, односно, праисторијски тумулуси.  Опсервацијом терена није било могуће утврдити позицију праисторијских тумулуса,  као ни муслиманских нишана.

На источној страни налази се спортско игралиште изграђено 2012. године и приступни пут који води према, у новије вријеме  саграђеној, капели смјештеној на самом врху брежуљка и активном православном гробљу, који се налазе на западној страни некрополе.

Приликом радова проведених поменуте 2012. године, са изворне локације помјерени су одређени стећци, односно, сви стећци који нису оријентисани у правцу запад–исток су помјерени са изворне позиције. За ову некрополу карактеристични су високи сљемењаци од којих је један са дуплим постољем, а њихов умјетнички квалитет представљају украси изведени у високом рељефу.

Од укупног броја, технички обрађених стећака, украси су заступљени на 7 примјерака: 1, 2, 4, 6, 9, 19 и 22.  Украси евидентирани на стећцима су; полујабука (8 примјерака), полумјесец (4 примјерка), мач (2 примјерка), крст (1 примјерак), розета (1 примјерак),  стабло дрвета стилизовано као палма (1 примјерак), дупло постоље (1 примјерак), наглашена горња површина стећка, што указује на чињеницу да се ради о надгробнику над двојним гробом (1 примјерак), рељефно испупчење полукружне форме (1 примјерак), биљна стилизација (1 примјерак) и антропоморфна представа (2 примјерка). Украси су рађени техником рељефног испупчења.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име