Стака Скендерова

0
658

Стотину и шездесет је година откако је у граду на Миљацки отворена прва женска школа. У тим годинама деветнаестог вијека писменост, образовање и учење било које врсте биле су чисто „мушки“ посао, али на Балкану, у Босни, у Сарајеву, нашла се једна жена која је имала више храбрости од већине мушкараца тог времена, и одлучила да прекине ту нит, те отвори врата науке дјевојчицама. Стака Скендерова, жена деценијама испред свога времена, у много чему прва – прва жена писац, прва учитељица, први борац за женска права…

Остаће забиљежено да је у тим турбулентним временима, када су се мијењале границе на Балкану, дизале буне и револуције, Стака Скендерова почела свој просвјетитељски рад. Могле би се о њеним заслугама написати стотине страница, али фокусирајмо се кратко на њеном раду на просвјећивању. 1857. је у Сарајеву основала прву школу у коју су ишле дјевојчице, а Стакина школа имала је пет разреда, и изучавали су се: рачун, читање и писање, цртање, старославенски, ручни рад, псалтир, молитвене пјесме и литургијско појање, те часловац. И није та школа била отворена само српској дјеци, већ су убрзо, схвативши њен значај, у њене клупе сјеле и дјевојчице из виђенијих муслиманских и јеврејских, а потом и католичких кућа. А највећи примјер дао је тадашњи велики везир Топал Осман паша, који осим што је дао одобрење за отварање ове првенствено православне школе, дао још један примјер јер је одмах у њу уписао и своје кћери.

И памтиће се да је Стака Скендерова била и управитељица школе, и учитељица. Да је читала, али и писала, објављивала у руским часописима, и оставила важно свједочанство о тадашњим временима, објавивши заједно са руским конзулом „Љетопис Босне“. Памтиће се да је била једна од ријетких жена, а вјероватно и једина хришћанка са наших простора коју је примио и сам султан Абдул Азиз. У самом Сарајеву није била омиљена међу добростојећим трговцима и занатлијама. Нису прихватали да једна жена ради оно што они нису сматрали да је прихватљиво. Бојкотовали су и њу и њену школу, али је Стака својом снагом и упорношћу успјевала да из мрака незнања и неписмености изведе генерације сарајевских дјевојчица свих нација, вјеровања и језика…

Са одласком Топал Осман паше, Стака је постепено остала без средстава за школу. Богати трговци је нису помагали, и са аустро-угарском окупацијом и школа престаје са радом. Посљедње године Стака проводи у пријатељству и као штићеница још једне велике добротворке наших народа, Аделине Ирбy. Умире 1891., страдавши у несрећи на Илиџи када су је прегазила запрежна кола.

Један путник, којем није запамћено име, описао је у своме писму Стаку Скендерову, пишући уреднику „Данице Илирске“ Велимиру Гају, и тај одломак је и објављен у овом листу: „Но једно је, што нам се врло даје на чудо. Усред Сарајева, гдје коров дивљаштва расте бујно, никла једна учитељка, дјевојка, по имену Стака Скендерова, која нам се чини као Деифоба, која у опустјелој каквој пећини прориче усамљених гласова живе истине. Та усамљеница у пустињи, прогоњена по неизображеном опћинству, сама отвори дјевојачку учионицу.“

Постави одговор

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име