Филм „Inception“: Да ли сањамо живот или живимо сан?

0
151

Најпознатији, такозвани, cliffhanger филм, Inception (Почетак, 2010) један је од најинтригантијих и најоригиналнијих филмова Кристофера Нолана, што због невјероватне приче коју је изнио што због начина на који је то урадио.

Збуњујућа прича маничне медитације о недостижној природи стварности у којој главни јунак покушава да уђе и луцидно утиче на свијет снова других, заправо поставља питање – да ли је унутрашњи свијет снова мање реалан и насељен од спољашњег који обично називамо „стварност”?

„Долазе овамо сваки дан да спавају?

Не. Долазе да се пробуде. Сан је постао њихова стварност. Ко си ти да тврдиш другачије, сине?“

Ово приказивање стварности само као сна резонује са људима на вишем нивоу, јер дубоко у себи сви сумњамо да је ово заправо истина.

На основу чега можемо одредити да ли сањамо живот или живимо сан?

Нешто називамо стварност – објективна реалност, али у којој мјери је то објективно? То је и даље нечије виђење догађаја, дакле, нечија субјективна реалност. Чини се да смо сви ми дио двије различите, али пођеднако легитимне стварности – субјективне и објективне – и да се ове интегрално повезане стварности стално преплићу и утичу једна на другу, али не зависе једна од друге. Али превише једне може постати патолошко.

Шта то значи за филм Inception? Пођимо од узрока!

Љубав је моћна сила која нас покреће – може нас навести на велика ђела, исто као и на деструкцију. Градови су настајали у име љубави, као што су вођени и ратови.

Можемо се сложити да је суштина филма љубавна прича. Дом и Мал желели су да остаре заједно и тако остваре своју љубав, а због тога су нашли алтернативни начин како би убрзали процес – сањањем.

Али шта се дешава када је љубав (насилно) прекинута? И како патња и кривица могу да промијене човјекову стварност? И не само ону објективну стварност него и човјекову представу о вољеној особи. Мал у филму Inception није приказана као дивна супруга пуна љубави. Чак и њено име не говори у прилог томе – мал на француском значи болест, зло, бол, патња, невоља – све оно што лик Малори и представља.

Мал је његова потиснута деструктивна осећајна страна укорењена дубоко у несвјесно, која стално саботира рационалне планове.

Патња због губитка вољене особе може да помути човеков разум, да га натера да изгуби додир са стварношћу, а кривица да изоблиичи лик партнера; што се управо и догодило. Чини се да филм Inception приказује покушај да се ријеше неки дубљи проблеми лутајући кроз унутрашњи свијет, односно подсвијест.

Заљубљеност тјера човјека да уљепшава стварност и да вољену особу види у бољем свјетлу. Али када је човек обузет патњом и кривицом управо проузрокованом од стране те особе, поглед на свијет се мијења у складу са тиме. У оба случаја, то је сљепило за реалност.

Ипак, истина има свој начин да искочи у нашу подсвијест, без обзира колико се грчевито и дубоко држали вјеровања која су у супротности са њом. Када се истина приказује као фантазија, онда нам се дозвољава да прихватимо поруку без нашег ега да нам се испречи у томе.

А када узмемо у обзир крај филма Inception који нам даје простора да мислимо како је све био само Домов сан, све указује на то да је цијела прича само покушај заблуђелог ума да успостави поново равнотежу између субјективне и објективне стварности.

Поставља се питање да ли је филм Inception онда почетак или крај нечега? Ако је све то био само Домов сан, да ли то значи да је он скончао свој живот, јер како и сам у филму наводи – повратак кући значи самоубиство?

Можда је ипак успио да се врати својој кући и ђеци окренувши се тако својој објективној стварности? Да ли је чигра пала или не? С друге стране, можда је ситуација управо обрнута – Дом је тај који све вријеме треба буђење, а Мал је та која је успјела и покушава да га извуче из своје поремећене стварности појављујући се као саботер исте.

Али, ништа од тога заправо није важно!

Поента је да је Дом стигао свом дому и ђеци иако је све то можда у његовом уму. Јер више није битно, све реалности су валидне, сви поднивои реалности битни су за наше постојање. Ко смо ми да тврдимо супротно?!

И док људи широм света стварају теорије о филму и шта се заправо десило, некако се занемарује његова умјетничка вредност. Филм о убацивању идеје у туђе умове заправо нам показује на ђелу моћ најотпорнијег паразита.

На неки начин ово је прича о филму у филму. Начин на који су организовали подухват усађивања идеје личи управо на прављење филма где свако од ликова има своју улогу: Коб је режисер који води цијелу причу, Артур је продуцент јер организује све, Ејмс је глумац јер мијења своју појаву, Ариадне је сценариста, Јусуф је задужен за специјалне ефекте, Саито финансира, а Фишер је заправо публика јер се њему усађује идеја.

Постоји безброј начина да се филм Inception интерпретира, а ово је само један од начина да се покаже да је и он заправо сам по себи инцепција.

Филм оставља празнине у наративу које попуњавамо сами, те на неком нивоу функционише као књижевно ђело. Као што ђело постоји тек у уму читалаца, тако ће и филм своју идеју усадити у умове публике и пустити да се развија. Нико заправо неће прочитати исту књигу, па ће и овај филм бити интерпертиран на безброј начина, независно од творца.

И управо је у томе сва његова уметничка вриједност!

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име