Гдје је нестала?

0
592

Календар културних дешавања у нашем граду скоро да и не постоји! То је закључак до кога смо дошли покушавајући направити исти.

Зато се и питамо гдје је нестала култура у нашем граду и све оно што се културом некада називало?

Гдје су нестале позоришне представе, имамо ли глумце и позориште уопште? Шта се десило са библиотекама, посјећује ли их ико више, осим када је „Дан отворених врата“? Када сте и да ли сте уопште икад посјетили/одгледали оперу, да ли то уопште постоји у нашем граду? Колико често имамо филмске пројекције, да ли их посјећујете? Музеј? Концерт, али у правом смислу те ријечи? Да ли знамо уопште колико културноисторијских споменика има не територији нашег града? Да ли је овде негдје био неки средњовјековни град и који, зна ли неко? Могло би се овде још доста питати и набрајати, али стаћемо овде, боље је.

Анализирајући стање када је култура и културна дешавања у нашем граду у питању могло би се рећи имамо ми свега али „на кашичицу“. Не може се другачије рећи. Ту и тамо по који филмски фестивал, ту и тамо понека представа, ту и тамо понека филмска пројекција, један дјечији фестивал, неколико библиотека малтене на издисају, …

Немамо ми ни инфраструктуру за то. То су све вишедеценијске зграде и у њима оронуле сале, застарјела апаратура, недовољно кадра, …

Оно што је најцрње немамо ми ни људе. Ни овако, ни онако. Нема ко ни да игра те представе, свака част Студентском позоришту са Пала–риједак позитиван примјер у овом мору немања, а нема ко ни да гледа. Људи или немају навике за одлазак у позориште или немају новца за то, биће да је обоје.

Када смо већ код новца, сви се хватају за њега, па ево и ми и опет нема. Неки позитивни примјери су нам показали да воље, жеље и потребе за културним дешавањима има, али се финансијски, очигледно, у културу не улаже довољно у нашем граду па сав тај ентузијазам заврши на аматерском нивоу или на идеји без реализације.

Већ споменуте културноисторијске споменике имамо, али када сте посљедњи пут посјетили неки од њих, ко их одржава, ко о њима брине, ако брине уопште?! 

Да није све тако црно, да црње не може бити за културу, наду нам дају опет најмлађи и они „најстарији“, јер култура и културна дешавања су нам се свела на вртићке и школске приредбе и представе, а са друге стране „најстарији“–стоје културно умјетничка друштва, наши КУД-ови.

Малишани и њихове тете/учитељице свакодневно нас подсјећају да још увијек наде има. То су нам једине приредбе и представе које имамо у континуитету током цијеле године, па макар то била и „Јежева кућа“ три пута годишње.

Ко зна, можда им учење тих текстова сада послужи за неко сутра када буду учили за „даске које живот значе“ припремајући се за наступ баш у овом нашем граду у неком нашем позоришту. Хвала им за то!

„Најстарији“ како их назвасмо, чувари културног наслијеђа, културно умјетничка друштва у нашем граду нису толико „стари“ колико традиција и обичаји које нам чувају и преносе. Без обзира на сва претходна немања која смо набројали, они су свеприсутни и хвала им на томе!

За град као што је Источно Сарајево са шест општина и око 65 000 становника, једним од два Универзитета у републици, довољним бројем основних и средњих школа поражавајуће је да је култура тек спорадично заступљена у животима свих нас, грађана овог града.

На питање са почетка ове наше приче „Гдје је нестала?“ ни ми дговор немамо, али искрено вјерујемо да се само негдје у ћошак сакрила и чека нека боља времена, а Календар културних дешавања и то богато попуњен, биће ваљда направљен некад.

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: