Кардиоваскуларне болести данас су први разлог обољевања и умирања у свијету, а БиХ у томе није изузетак, каже у интервјуу за портал Катера доктор интерне медицине Милан Глуховић из Пала.

Глуховић наводи да је у већини случајева највећи узрочник кардиоваскуларних проблема  код људи то што не воде довољно рачуна о свом здрављу, углавном се нездраво хране, пуше и изложени су јаком стресу.

Он је у овом интервјуу говорио и о томе због чега је уписао специјалистичке студије за интерну медицину, прегледима и пацијентима који долазе код њега, као и о све већем проблему одласка младог медицинског кадра из БиХ, те бризи о најосјетљивијим групама, дјеци, старима и особама са инвалидитетом.

Због чега сте изабрали специјалистичке студије за интерну медицину?

Када је у тадашњем Клиничком центру Источно Сарајево расписан конкурс из интерне медицине, размишљао сам на тај начин како ћу у тако широкој грани сигурно пронаћи дисциплину која ће ми бити интересантна. Први ментор на специјализацији била је доц.др Весна Лоза, због које сам заволио медицину, а посебно кардиологију. Заиста, истина је када кажу да, ако радиш посао који волиш, не радиш ниједан дан свог живота.

Шта заправо обухвата интерна медицина и којим пацијентима је потребан преглед интернисте?

Интерна медицина је веома широка област медицине и специјализанти током специјализације добијају знање из опште пропедевтике (разговор са пацијентом, узимање анамнезе, физикални преглед пацијента), кардиологије, ендокринологије, гастроентерологије, хематологије, реуматологије, имунологије, инфективних болести и друго. Пацијенти који се јављају на преглед интернисте су обично пацијенти са различитим симптомима и знацима попут гушења, бола у грудима, отицања ногу, повишеног шећера у крви, повишеним масноћама у крви, повишеног крвног притиска, гојазности, амнормалним ЕКГ-ом и другим знацима. Пацијенте са овим симптомима и знаковима или од раније познатим хроничним интернистичким болестима, обично интернисти упућују љекари породичне медицине или љекари који раде у ургентним службама.

Колико су пацијенти, који долазе код Вас, одговорни према свом здрављу и колико редовно долазе на контроле?

Нажалост, пацијенти долазе на прегледе само кад имају одређене тегобе, јер култура превентивних прегледа није тако развијена у нашој земљи. Може се рећи да је посљедњих година направљен напредак када је у питању одзив женске популације на ултразвучне прегледе дојке, мамографију и на ПАПА тест, што ме веома радује. Тест на окултно крварење, који би требао да се ради у доби између 50. и 70. године старости, као скирниг тест за карцином дебелог цријева се веома ријетко ради, као и превентивна колоноскопија, која се препоручује особама од 45. године живота. Велики значај имају годишњи систематски прегледи и свака фирма дужна је да их организује за своје раднике.

Колико је важна сарадња између љекара и пацијента?

Искрено и дубоко вјерујем у значај доброг односа између љекара и пацијента. Преглед треба да траје барем пола сата, баш из разлога да би се оставило довољно времена да се ова веза успостави. Пацијент не треба да буде под стресом када иде код свог љекара и треба да има осјећај да са њим може о свему да разговара. Ако пацијент према љекару изгради осјећај повјерења, ефекти терапије могу да буду значајно бољи. Ово сам се увјерио кроз лични примјер, а то потврђују и многобројне студије рађене на ову тему.

Шта обухватају ултразвучни прегледи и којим пацијентима су они неопходни?

Ултразвучни преглед представља облик неинвазивне дијагностике, врсту дијагностичког прегледа током којег пацијент није изложен било каквом ризику, а за који се користе звучни таласи високе фреквенце, нечујни за људско ухо, а којима се на веома реалан начин на екрану у дводимензионалном, тродимензионалном и некада у четвородимензионалном приказу приказу приказују испитиване структуре, обично унутрашњи органи, промјене испод коже и сличне структуре. Осим саме структуре органа, помоћу процјене васкуларизације самог органа или протока крви кроз орган „доплерском техником“ или процјене помјерања ткива органа може се анализирати и функција самог органа, што је веома битно када радимо ултразвук срца.

Ултразвучна дијагностика је обично први избор свих љекара када радимо испитивање пацијента са низом различитих симптома, попут бола у грудима (ултразвук срца), бола у стомаку (ултразвук абдомена), увећање штитне жлијезде (ултразвук штитне жлијезде), вртоглавица, оток ногу или бол у ногама и друго. Такође, с обзиром да се ултразвучна дијагностика код једног пацијента може радити неограничен број пута, користи се и за праћење напредовања одређених промјена или праћење ефеката дате терапије.

Данас су све чешћа обољења срца и крвних судова, шта обично говорите својим пацијентима, али и здравим људима о ризицима и превенцији ове болести?

Кардиоваскуларне болести су данас први разлог обољевања и умирања у свијету, а БиХ у томе није изузетак. Томе највише доприноси данашњи, у многоме нездрав начин живот, гдје се људи недовољно крећу, често имају проблем са вишком килограма, једну масну и пржену храну, уносе обилне оброке са пуно калорија, немају физичке активности, пуше или су изложени пасивном пушењу, те су веома често под интезивним хроничним стресом. Најбитнији кардиоваскуларни фактори ризика су хипертензија – повишен артеријски крвни притисак, повишене масноће у крви и пушењу, који уједно представљају и промјенљиве факторе ризика, што значи да на њихову корекцију можемо активно утицати, било промјеном нашег стила живота, било адекватном терапијом, коју ће нам љекар прописати. 

Генетика са 20 одсто утиче на то да ли ћемо добити инфаркт или мождани удар. На осталих 80 одсто утиче наш стил живота, тако да своје пацијенте увијек савјетујем да се што чешће баве умјереним физичким активностима, да једу умјерено, медитерански тип исхране, а на пушаче током сваког прегледа утичем да престану са пушењем, те им понудим одговарајуће методе које им у томе могу помоћи. Пацијентима са хипертензијом и повишеним масноћама у крви заказујем редовне контроле док не постигнемо оптималан терапијски одговор.

Гастроскопски преглед није нимало пријатан, али којим пацијентима је он ипак незаобилазан метод прегледа?

Тачно, али је обавезан када тегобе типа горушице, епигастричног бола, анемије не пролазе на стандардну терапију током неколико седмица  или када се појаве алармантни симптоми попут повраћања крвавог садржаја, крви у столици, отежаног или болног гутања, наглог губитка тјелесне масе у кратком временском периоду. Треба напоменути да се гастроскопија, као и колоноскопија могу урадити у аналгоседацији, што значајно смањује дискомфорт током самог прегледа. 

Како се изводи преглед гастроскопије и који су основне методе за то извођење?

Како би се урадила езофаго-гастро-дуоденоскопија потребно је да пацијент не уноси храну шест до осам сати. Пацијент обично један или два дана прије прегледа буде упознат са природом самог прегледа, ризицима које он уноси, те потписује формулар којим даје пристанак да се преглед уради. Преглед се ради док је пацијент на лијевом или десном боку.

Прије самог прегледа добије локални анестетик у предјелу грла, како би се смањио надражај за повраћање током пласирања ендоскопа. Љекар ставља у уста пацијента малу протезу, која онемогућава да пацијент повриједи зубе или језик током прегледа. Љекар ендоскопом пролази кроз грло, једњак, желудац до у дуоденум. Са самим ендоскопом је могуће евалуирати слузницу ових органа, евентуалне промјене или оштећења зида ових органа, зауставити евентуална крварења, те узети биопсију са сумњивих промјена. Ткиво узето биопсијом се потом шаље на патохистолошки преглед ради детаљне евалуације. Након прегледа, пацијент се обично одмара у посебној соби десет до петнаест минута, па и до сат времена ако је током прегледа рађена аналгоседација.

Проблем одласка становништва је дио свих сфера друштва, па тако и медицине. Какво је Ваше мишљење и какво је стање у медицини данас?

На ово питање није лако дати једноставан одговор. Отварање нових тржишта рада у нашој близини, која нуде много повољније услове за рад, напредовање, те послове који су значајно боље плаћени него код нас, доводи до миграције радне снаге. Тога је увијек било и биће, а оно што је у таквим околностима потребно јесте да наша држава и ентитет препознају главне разлоге због којих медицинари одлазе, да систематски и плански активно приступи рјешавању тих проблема. Рекао бих да су највећи проблеми са којима се медицински радници сусрећу у здравству Републике Српске неплаћени доприноси, немогућност професионалног напредовања, застој у расту плата, који не прати раст просјечне потрошачке корпе. 

Школовање једног љекара траје веома дуго, веома је скупо, посао је веома изазован и стресан, посебно када се узме у обзир рад ноћу током дежурства, те специфичности наше државе у којој, у послијератном периоду постоји велики број социјалних и здравствених категорија становништва, које захтијевају посебну бригу и пажњу. У таквим околностима однос према медицинском особљу мора бити партнерски, ослобођен било каквих услова, мора се пронаћи висок степен комуникације и солидарности између министарства и менаџмента установа са једне и радника са друге стране, као и између самих радника различитих нивоа здравствене заштите.

Морамо унаприједити бригу о најосјетљивијим групама, дјеци и старима и особама са инвалидитетом, јер је брига о овим категоријама одраз културе, развијености и самосвјесности једног народа. У случају да се закасни са пријекопотребним реформама, предвиђам да ће доћи до промјене цјелокупног модела здравствене заштите, гдје ће приватни медицински сектор, заједно са сектором приватног здравственог осигурања потпуно надвладати јавни сектор. Да ли ће то бити добро или лоше показаће вријеме, али је чињеница да би у таквом новом моделу здравственог осигурања солидарност и једнакост у пружању здравствене заштите за све становнике била много мање изражена.

Доктор Милан Глуховић  је тренутно запослен у Поликлиници „Срце Сарајева“ у кабинету за кардиологију, интерну медицину и ултрасонографију. Школовао се на Медицинском факултету у Новом Саду, Београду, Фочи, те Клиничком центру Србије, Клиничком центру Земун, Универзитетској болници Кошево у Сарајеву и Фочи, Универзитетској болници у Плзену, те Општој болници града Беча у Аустрији.

Доктор Глуховић је дуго година био у уређивачком одбору Коморе доктора медицине Републике Српске, превео је неколико смјерница Европског удружења за Кардиологију на српски језик, учествовао у организацији неколико већих конгреса из области кардиологије и ултразвука, а протеклих неколико година је одржао већи број предавања организованих од стране стручних удружења и медицинских установа, те је аутор неколико стручних радова. 

Радио је у Ургентном центру Војводине, Служби хитне медицинске помоћи града Новог Сада, Дому здравља Пале, Клиничком центру Источно Сарајево и данас у Поликлиници „Срце Сарајева“ у Сарајеву. 

Разговарао: Миљан Рашевић