ИНТЕРВЈУ: Јадранка Регоје – жена која је много генерација извела на прави пут

1
5205

Јадранка Регоје је професор српског језика у Средњој школи „28. јуни“ у Источном Сарајеву. Но, њени ђаци кажу да она није само обичан професор, већ је за њих и мало више од тога. Када неком њеном ђаку поменете име Јадранка Регоје, увијек се са осмијехом присјете своје професорице и свега онога што их је научила кроз године свог просвјетног рада. Она није професорица која ђаке учи само оно што је школским програмом предвиђено, него их припрема за праву, тежу, животну школу. И након година и година радног стажа, упркос свим потешкоћама са којима се сусрела, она свој посао ради са једнаком страшћу као и првог дана када је крочила у учионицу.

Част нам је била разговарати са госпођом Јадранком, која је одличан саговорник, не само за школске, него и за многе друге, „животне теме“.

Како је бити професорица у средњој школи данашњим генерацијама? Колика је разлика између садашњих ђака и оних од прије 15 година?

Каже се, ђак је увијек ђак, и прије 50, и прије 15 година, али, осјети се та разлика. Осјети се да су ово дјеца 21. вијека. То је вијек информатике, техничких наука, све им  је доступно, и то је можда основна разлика између дјеце од прије 15 година и данас. Када је у питању суштина, каква су дјеца, па иста, увијек су иста. Са својим малим несташлуцима, са својом  великом жељом на нешто постигну, али и примјетном жељом да то буде на што лакши начин, понекади са безизлазом, у коме се често налазе породице притиснуте бригама, беспарицом, борбом за егзистенцију па се то преноси и на дјецу. То је, чини ми се, од рата па на овамо ту негдје. Разликују се и по томе што сада млади имају много више слобода које добију у породици, од родитеља. Родитељи често, што на родитељским састанцима, што кроз разне облике родитељске укључености у рад школе, истичу да школа треба да води више рачуна о дјеци, да су дјеца сувише оптерећена у школи, па можда отуда и слобода, као вид растерећења дјеце.  Родитељи су, са друге стране, много оптерећени питањима егзистенције, запошљавања, и наравно све се то преноси на дјецу па све чешће чујете оне приче о вршњачком насиљу. Мислим да је тога мало више него прије 15 година. Чини ми се да су до недавно и међу мангупима, којих има у свакој генерацији, били неки џентлменски односи, а данас то као да нестаје пред новом младом генерацијом. Али, надам се да је то нешто што је својствено бунтовном младом свијету, и да ће то већ са 17-18 година бити њихова прошлост. Када је у питању учење, у свакој генерацији имате добрих ђака, одличних, изузетних, имате и оних који нису баш заинтересовани за учење, и то је увијек исто.

Колико су ђаци заинтересовани за српски језик и његово очување? Да ли су свјесни значаја чувања нашег језика?

Заинтересовани су и за српски језик и за остале предмете, онолико колико је то уклопљено у њихове планове за постизање одређеног успјеха. Наравно, увијек имате у генерацији неколико ученика који су више заинтересовани, они који су од дјетињства више читали, они који су у породичном окружењу, били упућени на књиге, на нашу литературу, од епских, лирски пјесама, бајки, басни српскога народа па до наше савремене књижевности. Да ли ћете ви у некоме, од оних који и не носе баш такве навике, развити љубав према српском језику и према књижевности, зависи од вјештина учитеља у основној школи, од вјештина наставника и касније, наравно, од вјештина професора. Професори се у мојој школи веома труде да, што кроз часове наставе, што кроз разне ваннаставне активности, које се баве питањима језика и књижевности (литерарна, рецитаторкса, драмска секција итд.) развију ту љубав. Мислим да имамо, условно речено, доста тренутака који нас озаре и награде, почевши од тога да се наши ученици редовно појављују, а богме и бивају награђени, на различитим конкурсима, када су у питању разне књижевне теме, на нивоу Републике, па и ван граница наше државе, па до оних тренутака када нам ученик каже: „Ви сте у мени пробудили љубав према књизи и ја из тога разлога одлазим на студије књижевности.“ Можемо рећи да ученици јесу и могу бити заинтересовани, уколико им ми, просвјетни радници, пробудимо ту љубав. Код некога то никада нећемо успјети, али гдје нађете погодно тло, сигурно треба радити да би се „ухватило коријење“ и да би сутра наш данашњи ученик постао отац или мајка који ће свом дјетету читати бајке прије спавања и тако ширити круг те љубави према књижевности.

Да ли мислите да се можемо изборити за наше писмо и на који начин бисте ви то уредили?

То је једно питање које мучи не само вас као ћирилични портал, а то што његујете ћирилицу треба похвалити, не само нас који радимо у школи, већ, хвала Богу, почело је да мучи и људе који раде на државном нивоу. Ових дана су се у  Академији наука и умјетности Републике Српске дешавала договарања језичара, академика и републичких власти у вези са тим. Надам се да та активност неће остати само још једна нереализована мисао. Питања ћирилице, опстанка, очувања и ширења, треба уредити на државном нивоу и то тако што би се, коначно, у закону, од Устава Републике Српске, па кроз остале законе,  морало дефинисати који је језик којим се говори у Републици Српској, које се писмо користи у Републици Српској. Флоскулама типа језик српскога народа и оба равноправна писма није мјесто у закону и на тај начин сигурно нећемо ћирилицу сачувати. Мислим да су основна и средња школа мјеста која заправо чувају ћирилицу. Примјетили сте, крећући се и кроз наш град, па и кроз Бању Луку, Београд, Нови Сад и остале српске градове да на натписима на фирмама, пословним објектима, рекламним паноима ћирилице готово и нема. Зато се ми, професори, наставници и учитељи трудимо и инсистирамо да ученици пишу ћирилицом. Школска документација, то одговорно тврдим, сва се испусује ћирилицом, уџбеници у Заводу за уџбенике и наставна средства, оно што је наравно одређено наставним планом и програмом, се штампају ћирилицом, и то је минималан напор да се ћирилица сачува. Али мислим да ћирилица заслужује много више одговорности, активности и укључености, не само просвјетних радника него и цијеле заједнице.

Да ли ико анализира квалитет рада школе?

Наравно да анализира. Када је у питању моја школа, увијек нас неко анализира, чак и сами себе (самооцјењивање, самовредновање). Увијек су присутни разни посматрачи и надзорници из Просвјетно-педагошког завода, из Министарства, разних инспектората итд. Школа је више од свих институција и предузећа, увијек под нечијом присмотром. Ту сигурно нема много мјеста за било какве манипулације, за лош рад, за нерад просвјетних радника. Рад у школама се заиста надзире, контролише и ради се по наставном плану и програму, то одговорно тврдим.

Да ли се јавно промовишу оне школе које се издвајају у постигнутим резултатима, рецимо оне школе чији ђаци постигну изврсне резултате на математичким олимпијадама и сл.?

Мислим да се та дјеца не промовишу довољно. Заиста сматрам да им треба дати много више простора. Треба их јавно похвалити, наградити, дати им вјетар у леђа. Осим тога што су својим радом и трудом стекли, треба им помоћи и на тај начин. Има прилика када та дјеца оду код начелника општине, у скупштину града, када их нека телевизија сними, када их школа награди и похвали, али они заслужују и више. И ми у школама се често више бавимо дјецом која су проблематична, која лоше уче итд.  Њима се много више пажње посвјећује за разлику од оних која добро уче и представљају школу на такмичењима у знању или вјештима. На срећу, талентована и даровита дјеца ипак пронађу свој пут. Ја сам увијек за то да се талентима посвети више времена, пажње и да им се да један шири друштвени значај.

Да ли би било добро да људи од струке формирају јавне правце, правце за деполитизацију свих образовних и научних установа у РС?

Не да би било добро, него би било неопходно. Политика је нажалост ушла у све сфере образовања, од оних најнижих образовних инстанци, па до највиших, у смислу да политика одређује кадрове, кадровску политику, наставне планове и програм итд. Политика одређује и финансира школе и школске установе, универзитете. Деполитизација би била неопходна, али мислим да је у овом тренутку то јако тешко изводљиво. Оно што за своју школу сасвим одговорно могу рећи је: нема политике у учионици.

Да ли је деполитизација предуслов да се успостави квалитетан и ефикасан систем образовања који ће бити основни стуб успјеха нашег друштва?

Пазите, ако ви на факултет примите асистента које је политички подобан, а није одговарајуће стручан, квалитетан, није способан да пренесе знање, знамо онда гдје се спотичемо и о чему говоримо.

Када наш образовни систем може почети школовати кадар који је потребан тржишту, умјесто школовања кадра по навици, односно по застарјелим плановима и програмима рада?

Када буде постојало тржиште које ће моћи запошљавати младе људе, онда ће вјероватно и школа моћи да одговори потребама тржишта. То је питање права и слободе. Млади људи треба се школују и да студирају оно што желе, а држава би требало бити та која ће направити тржиште. Наши конобари, кувари, туристички техничари, на овом подручју које је туристички активно и атрактивно, бар када је у питању зимски и планински туризам, би требали имати посла. Мислим да би електротехничари, техничари информатике, узимајући у обзир и Електротехнички факултет, могли наћи посао. Требало би наћи начина да се мало више, опет она политика о којој смо говорили, макне од запошљавања, не само кадрова у школама и на факултету, него и када су у питању млади људи који тек изађу из средњошколских клупа.

Кључно је питање, шта желе родитељи,а шта желе дјеца. Школа у којој ја радим је имала грађевинску струку, међутим ни у једној генерацији нисмо успјели да упишемо рецимо керамичаре, фасадере, зидаре, молере, али смо редовно уписивали грађевинске техничаре. Изашле су неколике генерација грађевинских техничара, већина од њих је радила у нашем граду, неки су отишли у иностранство, неки су завршили грађевински факултет па су постали инжењери. Међутим, неки од њих су почели да раде и као керамичари, молери, фасадери, дошколовали су се и схватили да ће до посла и до новца доћи на тај начин. Њихови родитељи су приликом уписивања били искључиви да њихова дјеца треба да заврше четверогодишњу школу. Према томе, има разних препрека, али мислим да би можда промоција привредника којима треба одређено занимање рецимо зидари, столари, било неопходно да и ђаци, који завршавају основну школу, ипак, могли да се одлуче на такво занимање. На крају сваке школске године ми извршимо анкету у основним школама да видимо гдје то дјеца желе да се опредијеле и најмање је оних који хоће да се школују на неком трогодишњем занимању, и ако јесте најчешће је то аутоелектричар, механичар, фризер итд.

Да ли наш образовни систем може школовати радну снагу способну за нове инвестиције, са новим квалификацијама, за способношћу самозапошљавања и покретањем сопственог бизниса?

Мислим да може, али је велики проблем данашњег образовног система непостојање праксе. На примјер, у току зимске сезоне када је Јахорина пуна туриста, зар не би могли будући туристички техничари, конобари, кувари, који се школују на Палама и у СШ „28. јуни“ да се распореде по тим хотелима и да раде праксу. У некадашњем систему, ученици економских школа су проводили један период љетњег распуста радећи ученичку праксу по разним предузећима и установама.. Некада смо, као школа која школује електротехничаре, имали јако добру сарадњу са Енергоинвестом и са Електротехничким факултетом, па смо на тај начин уводили ученике у свијет праксе. Посљедњих година то јењава. Привредни комплекси готово и да не постоје, и сматрам да је ту највећи раскорак. Мислим да ђаци имају велики теоретски потенцијал, али је тешко остварити да они у пракси постану самостални млади превредници. Ја бих увијек охрабривала да кроз неке семинаре, савјетовања и сл. развијамо свијест код младих људи да ипак покушају са самозапошљавањем.

Шта мислите о идеји да се у школство уведе предмет „предузетништво“?

Предмет предузетништво је уведен у све стручне школе, постоји и учи се по једну годину, али је све то на нивоу теорије. Можда би било потребно да се нпр. у економској, машинској, туристичкој, електротехничкој школи учи и више од једне године, али опет је питање је шта ви можете да научите и шта можете примјенити у пракси. То је питање теорије, а не практичне примјенљивости онога што ученици науче.

На који начин бисте охрабрили младе људе да покушају покренути неки властити посао и да покушају сами обезбиједити своју егзистенцију, умјесто ослањања на политичке везе и ухљебљења у заједничким институцијама и другим буџетским установама и организацијама?

Па ја их никад не бих упућивала да се путем политике боре за своје мјесто у друштву, али сам за то да се путем државе боре, јер је држава та која треба да стане иза младих људи и да им да почетни вјетар у леђа. Заиста, на који начин би млади човјек могао стећи било какав капитал да самостално покрене свој посао, осим ако иза њега не стоје имућни родитељи, или ако се не „ували“ у неке кредите из којих је тешко изаћи. Уз то, чим покренете свој посао, држава вам „стане на грбачу“ и тражи своје. Чула сам недавно да је на скупу привредника који се одржао на општини Источна Илиџа било јако мало младих људи, и то нам сасвим довољно говори о томе колико су млади људи храбри да се упусте у такву једну борбу, која у данашњем систему више личи на борбу са вјетрењачама.

1 коментар

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име