ИНТЕРВЈУ: Огњен Црногорац – Тренер Џиу-Џицу клуба „Славија“

0
1180

Џиу-Џицу  је јапанска борилачка вјештина, убраја се у најстарије јапанске борилачке вјештине и једна је од најпоштованијих у свијету борилачких вјештина. Обухвата класичне борилачке вјештине, односно уклапа ударачке (карате) бацачке (џудо) и технике полуга на зголобовима, те све то спаја у ефикасан систем напада и самоодбране. О овом спорту, као и Џиу-Џицу клубу „Славија“ смо разговарали са тренером поменутог клуба, Огњеном Црногорцем.

 

Колико сте се припремали да постанете ове резултате на Балканском првенству и Свјетском купу? Колико је одрицања морало бити од свих оних ствари којима се бави један млад човјек, да би се постигао неки добар резултат?

За један  овакав успијех, као што су моји такмичари постигли, не само претходног викенда, него и неколико година уназад, стварно је потребно јако пуно одрицања. Свједоци смо да данас спортисти помјерају границе када су у питању сами резултати, па је тако и када је у питању наш спорт. Дакле, да би се постигао један резултат на Балнакском првенству и на Свјетском купу као што се то десило протеклог викенда, потребно је јако пуно тренинга, сати и сати проведених у спортској дворани како би се тијело припремило за један тако велики напор. Наравно, континуиран рад је потребан да би се ушло у такве пројекте. Чињеница да је у питању турнирски вид такмичења, и да један такмичар може имати и до пет мечева, који трају отприлике 3 минуте, гдје морате и да примите и да дате доста удараца и да извршите доста бацања и обарања. Ово је један контактни спорт и захтијева јако пуно физичке припреме како би избјегли повреде, тј. све оно што нас може удаљити од спортског догађаја. Један спортиста мора да уложи један дио свог живота да би дошао до одређеног резултата. Као тренер, са својим такмичарима радим свакодневно, без обзира да ли је у питању сала, или је у питању један вербални, тј. психолошки тренинг. Покушавамо да склопимо један мозаик, који ће на крају дати резултат. Улога тренера, не само у припремном периоду, већ и током цијелог такмичења је јако велика.

Ваши такмичари су на претходном турниру у Подгорици остварили запажене резултате. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Протеклог викенда је у импозантном спортском објекту „Верде“ у Подгорици, одржано Отворено балканско првенство. Ово је врхунски турнир у нашем спорту који се бодује за свјетску ранг листу. Као такав, интересантнан је многим борцима, како у региону, тако из борцима из Европе и свијета. У склопу првенства, одржан је и Свјетски куп за наде, тачније за узраст до 15 година. Више од 750 такмичара је учествовало на овом турниру, и џиуџицу савез је имао своју репрезантивну селекцију која је бројала 24 такмичара, а од тога је 8 такмичара је из Источног Сарајева, тачније из џиуџицу клуба „Славија. Имали смо једног такмичара који је наступао у Свјетском купу за наде, а његово име је Лазар Матић, који је успио да побиједи један меч, али нажалост није успио да дође до медаље. Ипак морам да га похвалим за изузетно залагање, како у припремном периоду ,тако и на самом турниру. Поред Лазара, имали смо и 6 кадета, који су нас представљали у репрезентацији, од којих су двојица успјели да се оките медаљом  и то Лука Бојанић у категорији кадети -81кг, и Дејан Голијанин у категорији -66кг. Ја сам презадовоњан резултатом, јер смо у протеклих неколико година заиста мукотрпно радили, што се на крају и исплатило. Направио сам специјално један припремни камп за ово такмичење. Конкуренција је била заиста јака, али смо успјели једним добрим припремним периодом да превазиђемо све препреке. Наша јуниорка, Елек Миа, која је једна од најуспјешнијих такмичарки у овом спорту у Републици Српској, има много медаља са евопских такмичења, и ове године је освојила сребрну медаљу. Много коцкица треба да се уклопи да би се постигла медаља, али смо задовољни са три медаље овако великог турнира. Бодови на свјетској листи нас свакако лансирају на један виши ниво и дају нам снагу и вољу да идемо даље.

Да ли имате своју салу за тренинге, гдје тренирате, колико чланова клуба има, колико њих се такмичи?

Нажалост немамо своју салу за тренинге, али нам је општина Источно Ново Сарајево још 2008. године, од дана нашег оснивања, уступила просторије гдје вјежбамо и дан данас. У почетку је наравно било тешко у погледу опреме, али смо временом набавили све неопходно и сада смо прилично задовољни условима у којим тренирамо.

Тренирамо 4 пута недјељно, у два термина. Тренутно у клубу тренира преко 60 чланова, од којих је 43 регистровано за такмичарску сезону. Када су у питању такмичења ван граница Републике Српске, приближно је 15 оних који се такмиче и остварују запажене резултате.

Спортисти су најбољи амбасадори свога мјеста, града и државе. Шта ви мислите зашто надлежни не помажу довољно спортистима који су на граници да постигну тако запажен резултат, какав је постигао, рецимо, Немања Мајдов у џудо спорту? Мислите ли да надлежни који се баве питањима спорта, без обзира са ког нивоа власти долазе,  знају ко је од наших спортиста близу великог успјеха?

Ми заиста јесмо амбасадори свог мјеста и града. На наш захтјев општини, добили смо заставу општине Источно Ново Сарајево, коју поносно носимо, гдје год да идемо. То је наш печат, а мислимо да колеге из других клубова на сличан начин представљају свој средину.

Моје субјективно мишљење, у вези са односом надлежних по питању спорта, јесте да то питање још увијек није довољно анализирано. У нашем граду постоји манифестација избора спортисте године, гдје се на основу резултата спортисти вреднују и бирају за спортисту године. Међутим,  из године у годину имамо спортисте који су награђени, и нажалост појаву, непопуларног, одласка таквих перспективних спортиста. Резултати те особе говоре сами за себе и дају нам за право да конкретније подржимо такву особу. Ми имамо у клубу неколико спортиста који су били перспективни, и који су још увијек ту и праве јако добре резултате. Ја сам то препознао, али није неко ко долази са вишег нивоа локалне управе. Наша два такмичара су двије године за редом стипендирана од стране Владе Републике Српске, и поносни смо на ту чињеницу, с обзиром на то да најбољи такмичари у џиуџицу Савезу Републике Српске долазе управо из џиуџицу клуба „Славија“. Истичем да нам локалном нивоу немамо довољну подршку када су у питању перспективни такмичари, али сам сигуран да ће у будућности бити боље.

Да ли ико на локланом или нивоу прати развој и напредак спортиста из године у годину? Да ли ико води рачуна о јачању спортских клубова. Да ли је јединица локалне самоуправе, неко ко је надлежан за спорт, у сарадњи са клубовима испланирала и документовала развој и напредак спортиста, како на домаћем, тако и на међународном нивоу?

Постоји пракса у којој клубови на локалном нивоу на годишњем нивоу извјештавају општину о извршеним активностима и плановима за наредну годину.

У суштини, из године у годину се унапријеђују услови у клубу, јер имамо подршку општине Источно Ново Сарајево, и за сада је задовољавајућа ситуација, али увијек може боље. Моје мишљење је да, с обзиром да смо ми 2008. године, у тренутку оснивања били девети клуб борилачног спорта на општини Источно Сарајево, и мислим да треба да се формира адхок група која би се бавила питањима анализе успјешних и пeрспективних спортиста.

У друштву влада мишљење да тренери и други спортски радници, који имају велику улогу у одгоју наше дјеце, нису довољно афирмисани међу младима. Шта ви мислите како можемо утицати на то да успјешни спортисти и спортски радници буду више афирмисани међу младима? Како обезбиједити да они буду активно укључени у процес унапрјеђења спорта код нас?

Свјесни смо чињенице да економско-социјална ситуација у држави, па тако и нашој у локалној заједници није најповољнија. Свакако да има простора за унапријеђење. Могу рећи, и у име својих колега који се баве сличним непрофесионалним спортовима (карате, џиуџица, кик-бокс, па и џудо),  да један спортиста на крају дана треба да се задовољи једним обичним аплаузом. То је нешто што у једну руку кочи напредак спорта. Имамо непопуларан одлив спортиста изнад 18. година старости. У нашем клубу тренира преко 60 чланова, а тек су њих 5 или 6 старији од 18. година. Оног момента кад се јави прва потреба за тзв. осамостаљенем (у економском смислу), добар такмичар и добар спортиста ће морати изаћи из спорта како би себи обезбиједио школовање и тзв. Боље услове за живот. Предлагао сам одржавање дебате, тј. огруглог стола, наравно са представницима локалне власти, како бисмо заједнички договорили како можемо да утичемо да се такав непопуларан тренд заустави.

Свјесни смо да нам треба спорт, треба нам здрава средина и здрава породица која је стуб друштва на крају крајева. Спортски колективи попут оног у којем радим су добра основа да се започне са тим, а сигуран сам да такво мишљење имају и родитељи чија дјеца тренирају.

Спортски радници, тренери, имају јако велику улогу. Чињеница да дијете проведе 4 пута седмично са нама, даје дам за право да кажемо да смо једна јако битна карика у одрастању тог дјетета. У борилачким спортовима постоји нешто што се зове „будо“, тј поштовање – поштовање према себи, према другима, према спорту, простору гдје тренирају, опреми са којом тренирају. Поред спорта који тренирају, дијете се учи лијепом понашању, подиже се самопоуздање тог дјетета.

Да ли постоје правилници о расподјели буџетских средстава спортистима и спортским клубовима у јединицама локалне самоуправе, мислимо на општину, град па и у надлежном министарству. Ако постоји Правилник, да ли сте задовољњи рјешењима која он предвиђа у циљу праведног подстицаја за унапређење и развој спорта?

Правилник о расподјели буџетских средстава постоји. Волио бих да нагласим чињеницу да, из мени нејесног разлога, постоји евидентна разлика између олимпијских и неолимпијских спортова. Искрено вјерујем да спортови који не припадају породици олимпијских спортова треба да буду третирани на неки позитивнији начин и не треба да буду одбачени. Морам да похвалим да наши такмичари упркос томе редовно усвајају балканске медаље. Од ове године, у витринама нашег клуба стоји и европска сениорска медаља која је незаслужено остала у сјени, када су у питању и медији и локална заједница. Ради се о најбољем џиуџица спортисту у Босни и Херцеговини Данијелу Блажићу, који је успио да оствари историсјки успјех, али с обзиром на то да џиуџица није олимпијски спорт овај успјех није пропраћен, и све се, опет кажем, завршило само на аплаузу.

У неким државама постоји Фонд за економску подршку младим спортским талентима. Да ли је код нас формиран такав фонд?

Из ове позиције, не располажем таквом информацијом. Постоје стипендије које даје Министварство за породицу, омладину и спорт и дио средстава се издваја за перспективне спортисте.

Свједоци смо чињенице да је раније, док смо имали развијену привреду, да је управо та привреда било државна или у приватном власништву, несебично подржавала спорт. Данас су привреда и индустрија врло ограничени и скоро никако не помаже спорт. Да ли мислите да је боље да данас постојећа индустрија и привредници треба да помажу спорт спорадично, од клуба до клуба, или је боље да се направи систем у ком би сви уплаћивали средства у неки заједницки фонд, а онда да се одатле праведно дијеле средства клубовима, по свима прихваћеном Правилнику?

Свакако би било боље да постоји такав фонд којег би пратио Правилник о расподјели таквих средстава. Када сте поменули израз „спорадично“, подсјетили сте ме на ситуације које сам пролазио лично када је у питању суфинансирање путовања, такмичења итд. Све се на крају крајева своди на лична познантва и пријатељско-познаничке везе. Свејсни смо чињенице да Немања Мајдов, чији сам један од најстраственијих навијача, не наступа више за клуб из Источног Сарајева, већ за клуб из Београда, не наступа за репрезентацију Босне и Херцеговине већ за репрезентацију Србије. Мислим да је то дијелом одговор на ваше питање, јер је један такав спортиста морао да посегне за одласком из наше државе.

Чињеница је да се највише новца из буџета одваја тзв. популарним спортовима, као што су фудбал, кошарка итд. Да ли је то по вама добро? Да ли је дјеци боље да се баве џиу-џицу спортом или рецимо фудбалом? Да ли треба дати предност спортовима који нису тимски и мање популарним спортовима? Зашто су борилачки спортови добри за дјецу?

Драго ми је што ћу имати прилику да одговорим на ово питање. Чињенице говоре да је у Босни и Херцеговини борилачки спорт најтрофејнији спорт када су у питању сви спортови. С обзиром на то да је ово индивидуалан спорт, ми имамо пуно индивидуалаца који су широм свијета постигли добре резултате, што нам даје да право да кажемо да борилачки спорт може да се исплати. Фудбал, кошарка, рукомет итд. јесу данас популарни спортови, и спортови у којима се „врти“ много новца. Што се тиче улагања, ја нисам економиста, али лаички речено улагати у порјекат који не даје резултат и не исплати се, по мени је бесмислено.

Сваки борилачки спорт, па тако и џиуџица је један базичан спорт, зато бих препоручио родитељима уколико се двоуме у који спорт да упишу своје дијете, по први пут, да то буде борилачки спорт. На првом мјесту то је понашање, тј. „будо“ који посједује сваки борилачки спорт. Што се тиче других предности, поред сегмента самоодбране, сви борилачки спортови имају и сегменте гимнастике, правилног развоја. Са друге стране, пођимо од примјера рукометног клуба „Славија“ који је прошле године остварио велики резултате а ове године игра у Премијер лиги Босне и Херцеговине. Сигурно је да њима треба и већа финансијска подршка, јер организација једног меча у рукомету изискује много више новца. Клуб попут џиуџицу клуба „Славија“ изискује врло мало финансијских средстава и разумијевања да би остварио велике резултате не само на домаћој већ и на интернационалног сцени.

Да ли мислите да су створени услови и могућност за бављење спортом дјеци која живе на селу? Да ли у нашим селима дјеца имају приступ спортским теренима и да ли су им доступни тренери и спортски радници?

Мислим да смо затајили ту као друштво, у правом смислу те ријечи. Уколико тражите локацију да започнете пројекат неког клуба, морате бити опрезни и размишљати о томе да ли је објекат на приступачној локацији, да посједује паркинг итд. како би родитељи могли што лакше и што брже да доведу своје дијете.

Када су у питању дјеца која живе у периферним подручјима, уколико родитељи раде, потребно је много више времена да би дјецу довели на тренинг. Требали бисмо да направимо секције сваког спорта у рубним подручјима. Дјеца немају да прилику да вјежбају, а мислим да уз мало воље то можемо промијенити.

Да ли мислите да довољно промовише здрав начин живота и значај бављења спортом, посебно у школама и међу младима? Да ли се то ради организовано и контролисано, мјери ли ико напредак?

Не бих био довољно храбар да кажем да постоји нешто организовано у том смислу. Дајем свој примјер, ми четири године уназад имамо пројекат сарадње са основним школама и почетком сваке сезоне правимо презентацију џиуџице као спорта да привучемо ђаке да тренирају овај спорт, али то се не ради системски.

Шта је са дјевојчицама? Да ли дјевојчице, односно жене, могу код нас равноправно да се баве спортом. Знамо да је веома мало оних клубова, или да уопште не постоје рецимо они фудбалски или кошаркаски клубови, у нашем окружењу, гдје дјевојчице могу тренирати. Како је то организовано у вашем спорту?

Рекао бих, када су у питању борилачки спортови да је то добро заступљено. Статистички речено, у клубу имамо 40 одсто дјевојака тј. дјевојчица које тренирају и такмиче се равноправно. У клубу имамо неколико јако квалитетних такмичарки које биљеже добре резултате, и на локалним и на регионалним такмичењима.

Што се тиче осталих спортова, фудбал, кошарка итд. када су у питању могућности за тренирање дјечака и дјевојчица, знамо да то није толико равноправно, па бих искористио прилику да позовем дјевојчице да се баве борилачким спортовима.

Зашто спортске сале у основним и средњим школама нису бесплатне за спортске клубове који се баве спортским одгојем дјеце из припадајуће школе? Зашто рецимо рекреативни центри, тамо гдје постоје, не успоставе такву сарадњу са спортским клубовима у којима би своје капацитете бесплатно уступили клубовима који раде са дјецом? Пропутовали сте доста, вјерујем да сте сусретали такву праксу у неким земљама. Да ли се та пракса примјењује код нас? Да ли би такав приступ помогао развоју спорта?

Волим да наведем примјер из, нама не тако далеке земље, Словеније, која конкретно у џиуџици биљежи фантастичне резултате. Интересантно је на који начин то функционише у тој земљи. Џудо савез и џиуџицу савез ради практично под једном „капом“ и много сарађују, што овдје нажалост није случај. Када су у питању и локалне и државне власти, они имају пуну подршку. Постоје заједнички центри за припреме спортиста од њима најбољих скијаша, па све до борилачких спортиста. Ми сарађујемо са клубом из Марибора, који има дворану, потпуно покривену татамијем, на услузи им је 24/7 и за то не издвајају ни недан једини еуро и добили су је на коришћење од локалне заједнице.

Да ли можемо очекивати грозницу послије ове светске медање у џуду? Да ли ће се дјеца више заинтересовати за борилачке вјештине, као што су се због Новака Ђоковића заинтересовали за тенис?

Мислим да хоће, с тим да ми морамо искористити овај  моментат. Када кажем ми, мислим и на џиуџицу, и на џудо, карате итд. Немања Мајдов је направио невјероватан успјех. Познајем дуго година породицу Мајдов, знам да се тај успјех „крчкао“ од почетка 2000-тих година. И у име свих својих својих такмичара желим да честитам породици Мајдов, а посебно Немањи. Он нам је дао пут који треба да слиједимо и који би требали да искористимо. Уколико будемо пасивни, уколико не будемо радили на популаризацији ових спортова, сигуран сам да ћемо врло брзо заборавити и овај велики успјех.

Какви су будући планови, планирате ли походе на неке велике резултате. Од кога очекујете највише?

На првом мјесту, ми смо домаћини међународног спортског такмичења у џиуџици, који ће се одржати по 6. пут у Источном Сарајеву, а ове године ће бити одржано у сали основне школе у Војковићима. Очекујемо такмичаре из 5 држава из региона. Очекујемо преко 200 такмичара и око 50 спортских радника. Ове године припремили смо и нека изненађења, можда чак и награде за најбоље на турниру.

Већ 26. октобра путујемо на европско првенстно у Букурешт. Поменућу овом приликом Голијанин Дејана и Миу Елек који ће се такмичити на првенству. Они су будућност нашег клуба, и од њих се свакако највише очекује. До краја такмичарске сезоне ћемо наступати у новембру на турниру у Скопљу и тиме ћемо заокружити комплетну такмичарску сезону. У децембру идемо на одмор, те крећемо у нове радне побједе у 2018. години.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име