ИНТЕРВЈУ: Ратомир (Бодо) Голијанин: Болница Касиндо некада и сада

1
6831

Сви који су се, за вријеме и послије рата, лијечили у болници Касиндо, знају ко је др Ратомир (Бодо) Голијанин. Многи животи су током ратних година били у његовим рукама, многима је продужио животни вијек у својој дугој хируршкој каријери. Нашао је мало времена, те за Катеру испричао каква је ситуација у болници била некада, каква је сада, а и како су протицали дани у овој установи у ратним данима. Нама је било јако занимљиво разговарати са доктором, а вјерујемо да ће и нашим читаоцима бити занимљиво док буду читали.

 

Ситуација у Болници Касиндо је лоша. Највише су таквим стањем погођени пацијенти односно становници сарајевско-романијске регије, али и здравствени радици. Можете ли нам за почетак рећи каква је ситуација у болници била када сте Ви дошли?

Ја сам у болницу Источно Сарајево стигао са 20 година хируршког стажа у мају 1992. године, када је моје родно мјесто Пофалићи нападнуто, порушена ми кућа, одвезли ми нов ауто. Када су ми у болници Кошево, гдје сам радио, један колега муслиман и један техничар хрват, на моју опаску да би било добро да се стане са тим што се дешава, оштро одговорили да неће стати „до посљедњег Србина“, ја сам знао да морам напустити и болницу и мјесто и тада сам игром случаја стигао у Касиндо. Са двоје дјеце сам стигао у Касиндо и пријавио се за посао у болници која је у то вријеме била пуста, празне зграде са покојим пацијентом.

Стекао сам утисак да болница Касиндо није била планирана ни за шта, посебно не за ратна дешавања и посебно што се локалне власти тиче, а и уопште. То је била стара, напуштена болница у којој сам затекао  неколико доктора и сестара који су ту радили и неколико придошлих здравствених радника.

Убрзо послије тога почели су да нам стижу први рањеници којих је бивало све више, а ми нисмо имали ни основне медицинске опреме. На сву срећу, у болницу је, на путу ка Сокоцу, свратио војни конвој са санитетском опремом и ја сам замолио војно лице у пратњи конвоја да изузмемо дио потребне опреме (инструменте и сл.) , који нам је то одобрио и то нам је пуно значило за почетак обимног и тешког рада.

Можете ли се осврнути мало и на ратни период, на значај и улогу болнице у том периоду чији сте и Ви судионик били? Какви су тада услови за рад у Болници били?

У том ратном периоду смо у недостатку правог операционог стола људе оперисали на обичном, све док нам неки Французи ниси довезли полован операциони сто који нам је увелико олакшао посао.

Иако се радило у неусловном окружењу, ми смо тада почели да спашавамо многе животе.

Док се прикупљало медицинско особље и ми се организујемо да пружамо помоћ повријеђенима и болеснима, мени, као једином хирургу, тада неки орган шаље наредбу да идем на Пале или негдје друго, што сам ја игнорисао. Моје скромно мишљење је да сам тада отишао, болница би остала на нивоу какву сам је ја затекао.

Када је у болницу стигао др Славко Ждрале, хирург кога је министар здравља поставио за директора болнице, тада смо већ имали тим за хируршки рад.

Да ли се може направити паралела између тадашњег и садашњег стања у болници, по питању квалитета и броја медицинских радника, опреме, објеката и односа медицинских радника према пацијентима и сл.?

Како је рат одмицао, ова болница је бивала све уређенија са сада већ формираним одјељењима. На челу сваког одјељења се налазио начелник, који је био најстарији доктор, са највише искуства. Поредећи са садашњим стањем, све је остало исто што се одјељења тиче, само су сада уведене неке рестрикције, за мјесто начелника одјељења се постављају млађи љекари са недовољно искуства.

Што се односа према пацијентима тиче, увијек је био коректан и озбиљан, с тим што су у то вријеме у болницу конзилијарно долазили одређени специјалисти који су обављали специфичне интервенције, а то је, колико знам, сада обустављено и то може бити један од разлога што пацијенти одлазе у друге центре.

Какав је статус болница Касиндо имала раније, а какав има данас? Да ли је ова здравствена установа клинички центар или болница, у чему је разлика?

Данас је званичан назив болнице Јавна Здравствена Установа Болница Источно Сарајево и има сва одјељења која треба да има таква здравствена установа. А разлика је што клинички центар има клинике гдје се врши едукација студената и здравствених радника, што Касиндо никад није имао.

Шта је довело до овако лошег стања у болници Касиндо? Када је, по Вашем мишљењу, болница почела да пропада?

Ја сам у пензији од 2008. године али, како имам информације, мислим да љекари и остало особље раде коректно и савјесно свој посао, према својој оспособљености, стажу, струци и опреми којом располажу. Мислим да је недолазак искусних специјалиста, конзилијарно, због недостатка финансија, па је и то један од разлога одласка пацијената код приватника и у друге центре. Један од већих разлога, за горе наведену појаву, је и дуго чекање на одређену дијагностику.

Да ли је истина да болница Касиндо већ дуги низ година има штетне годишње уговоре који доводе до тога да се не могу исплатити бруто плате, набавити реагенси, набавити лијекови и санитетски материјал, не може се провести дијагностика и сл.

Тако је у већини здравственох установа код нас, а не само у болници Источно Сарајево. Радили смо дан и ноћ, а стално неки губици. Вјерујте да ни мени то није јасно. Има ту и политике, затварају домове здравља, а не мисле на тај народ који се лијечи у тим домовима здравља. Ако сте ближе Влади, и „дотуре“ вам, а нама који смо даље, тешко.

Опрема и технологија која се користи данас у болници је застарјела па усљед недостатка средстава за одржавање и неисправна. Таква опрема није адекватна за употребу и не може задовољити потребе пацијената. Да ли ће нова зграда бити опремљена новом опремом? Како ће се финансирати одржавање те опреме?

У болници и сада има доста добре опреме која је у добром стању, а надам се да ће уз нову зграду стићи и нова, адекватна опрема која ће бити редовно сервисирана и одржавана. Али, понављам, најважнији су људи, кадар који ће управљати том опремом.

Да ли мислите да је здравствени систем у Републици Српској организован на превазиђеним моделима и принципима. Да ли би требао бити подржан модерним софтверским и комуникационим технологијама које би риjешиле стање бесконачних чекања пацијената по ходницима и чекаоницама здравствених јавних установа?

Требало би ријешити проблем са чекањем на неке дијагностике. Чека се по три мјесеца, а у том периоду пацијент може и умријети. То би се могло ријешити већом дисциплином и ангажовањем више радника. Менаџмент мора уредити тај дио, јер им пацијенти због тога одлазе у приватне ординације.

Видимо да је почела да се гради нова зграда болнице. Да ли ће, по Вашем мишљењу, нова зграда ријешити проблем здравства у Источном Сарајеву и широј регији?

Сигуран сам да ће нова зграда побољшати услове у болници, али сама зграда, без искусног кадра, неће бити довољна. Болници, прије свега, треба искусан и стручан тим доктора. Кадар треба припремати према новој згради. Треба обучавати што више доброг кадра, јер једино то може спасити ову болницу.

 

СЈЕЋАЊЕ ДОКТОРА ГОЛИЈАНИНА НА РАТНЕ ДАНЕ И ЊЕГОВЕ ПАЦИЈЕНТЕ

„Мој излазак из Пофалића је био јако буран. Када сам покупио дјецу и кренуо изашао онај један Хрват, држао пекару, зна ме добро, каже: „Докторе, гдје ћеш?“. Реко идем дјецу одвести на конвој. Каже он горе ти је конвој, на чаршији. Нека, реко, пусти ме. Срећа нигдје ни барикаде ни ништа и ја у касарну. Уђем у касарну у Неђарићима са дјецом, кад познајем нека униформисана лица. Они у неким прашњавим шињелима, пушке на леђима. Пита ме одакле ја. Реко шта одакле, једва сам побјегао. Пита ме гдје идемо, ја рекох у Касиндо. Каже он син ти је велики, не знам хоће ли га пустити. Оде тамо да пита шефа, а шеф био Велибор Веселиновић. Нити сам ја знао њега, нити он мене. Отишао њему, објаснио, каже он може. На неки камион сједем с дјецом па преко аеродрома. Кажу пуца снајпер, али срећа па тада није пуцао. Кад смо у  Бијелом Пољу искочили са камиона, осјетио сам неко велико задовољство, побјегли смо из пакла.

Жена остала са својим старим оцем у стану, на Алипашину пољу.  Није могла с нама и остала с њим двије године. Муке живе препатила. Водили су је у 4 ујутру у неки штаб, кажу „хајде, реци нам гдје ти је муж“. Каже она у Београду. Дај нам, каже, телефон да га зовемо. А мој син је био у Београду код рођака једног и она њима да тај телефон. Кад хоће она срећа, мене и сина не може нико на телефон разликовати. Зову они горе, каже „докторе, што си отишао“. Каже син „отишао сам, шта ја знам“. Дадоше му онда моју жену да прича. Кад неки Ибро, са мном је попио хиљаду кафа, узе телефон да он чује. Јесте, каже, доктор је. И каже мојој жени, да није био, ми бисмо те сад убили. А сад иди кући. Можете мислити њених стресова и како је то све преживјела. Па оно превртање по кући. Бог зна колико пута“.

А када сам већ био у Касиндолу, мало по мало почели су рањеници да стижу. Прочуло се да је дошао хирург. Долази први пацијент, један старији човјек, имао је прострел кроз поткољеницу. Пушка на леђима, дошао. Ми сад немамо тог материјала, нешто мало. Ја му то завио и понудим, хајде остани у болници, да те ми мало пратимо. „Како, докторе, остала ми је линија празна.“ Ја му оно завио, а он оде. И тако.

Ја сам становао у соби једној болесничкој цијели рат. Дан-ноћ сам био на располагању, кад год зазвижди она хитна, ја сам доле први, а помагала ми је  и кћерка Александра, која је тада завршила средњу школу, а сада је доктор специјалиста. Кад доведу 25 рањеника одједном, ја сам доле сам са оним млађима. Треба расподјелу направити, кога оперисати, кога одвојити. Ту сам био са великим искуством.

Добијао сам ја праве трауме. Једног дана, на Грбавици, једним метком из снајпера убијене двије цурице док су се играле у дворишту. Отац бос, донио јену цурицу која је издахнула пред амбулантом.

Негдје на самом почетку рата донијели су из Војковића једног дјечака, сав избушен гелерима гранате. Брзо је издахнуо. Тешко је то све било гледати. Смрт је постала нормална појава у рату.

Дошли су Французи једном. Та њихова телевизија. Представили су се, кажу интересују нас дјеца повријеђена и рањена. Док смо ми причали с њима, доносе дјечака од 5 година, снајпер га погодио. И сад, ми га оперишемо, они снимају. Срећом, дијете је добро прошло и добро се завршило. Они снимали читаву операцију и на крају ја њих питам хоћете ли ви ово показати на француској телевизији. Каже онај један „Сумњам, сумњам да ће нам дозволити“. Можете мислити какав је био однос Запада према нама.

Данас, ја причам са неки муслиманима, јер дружимо се, хвала Богу, кажем снајпер убијао по Грбавици, Лукавици, из правца града, са Мојмила из Добриње. Они мени кажу „како, болан, зар су и наши имали снајпере“.

Мој блиски рођак, Љубо Васковић, зауставио је возило Југо на цести између Туша и Тома, да узме стопера и погођен је снајпером у прса. Донесу га, оперисали смо га, али је остао паралисан у колицима.

Снајпер је свугдје убијао, а нарочито на Грбавици. Тамо они пензионери, споро иду преко улице. Ако га укосо погоди снајпер, по 5 сати га мораш оперисати, сва су цријева искидана и опет је питање да ли ће остати жив.

Никад нећу заборавити кад је на Си Ен Ену Милошевић имао интервју и све објашњава шта је. Каже Клинтон „Не, то је агресија“. Џаба прича, Срби криви и то је тако остало и дан-данас.

Кад су акције, па дође 25 рањених, ми то збринемо за дан. Са Грбавице дошло 15 људи, први међу њима Кордић, мој комшија из Пофалића. Каротиду му пресјекло, искрварио, мртав човјек. Дај му крв, ја му сашио, ено га и сад живи, спасио га. Значи кад тако масовно дођу то се уради, буде добро, али снајпер ти не да живота сваки дан.

Жена донијела цријева у рукама, снајпер је погодио у Лукавици. Оперисали је, жена преживјела. Скоро је умрла, али од старости. Снајпер нам је задавао највеће проблеме“, завршава нам ову ратну причу доктор Голијанин.

1 коментар

  1. Moje poštovanje dr. Golijanin i vama i staroj ratnoj postavi ljekara. Šta ste od stare opreme i svoga znanja uradili to ni sadašnji američki vrsni hirurzi nisu u stanju. Oni koji pamte rat mogu samo sa respektom da se sjećaju.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име