ИНТЕРВЈУ: Срђан Лале – Рад, труд и учење се увијек исплати!

2
3447

Срђан Лале је прије седам година добио плакету за најбољег студента Универзитета у Источном Сарајеву, до сада је објавио тридесетак научних радова на домаћим и међународним конференцијама и часописима. Три су у страним часописима индексираним на Science Citation Index (Thomson Reuters) листи, успјешан је спортиста, хваљен асистент…и много тога је успио овај млади човјек за својих 30 година.

Са Срђаном смо причали о спорту, ЕТФ-у, студентима, дакле, за свакога по нешто.

 

Знамо да си дуги низ година члан РК „Славија“. Можеш ли нам рећи нешто више о својим почецима у овом спорту?

У рукометном клубу Славија сам од самог почетка тј. његовог оснивања. У том периоду сам био основна школа, наставио сам тренирати кроз средњу школу са неким мањим паузама у току студирања и данас сам активни члан рукометног клуба Славија и наступам у Премијер лиги Босне и Херцеговине.

На самом почетку, нисмо много знали о том спорту, био нам је интересантан из разлога што је другачији од осталих спортова, као што је фудбал на примјер, који је на овим просторима популаран спорт, људи га прате, играју и воле. Хтјели смо да тренирамо нешто ново, нешто другачије од осталих и то се показало као исправно. Испочетка нас је било релативно мало, али чим су људи чули за тај спорт и да је основан клуб, дјеца су масовно кренула да се уписују. Тако су кренула такмичења у млађим категоријама и силом прилика смо већ као средњошколци ушли у сениорски тим, тако да већ од средњошколских дана имам искуства у сениорским такмичењима у оквиру Прве лиге Републике Српске.

Колико одрицања је захтијевало бављење рукометом?

Па сигурно да бављење спортом поред свих тих школских, породичних и других обавеза захтијева доста времена, и некако се провлачи та фраза да се треба одрећи доста ствари да би се постигао успјех, али мислим да уз добру организацију сопственог времена све се може стићи и мислим да није добро ако бављење спортом, или са друге стране бављење својом професијом и струком поремети приватни живот и друштвени живот. Није лако, али суштина је у доброј организацији времена. У принципу ту се човјек највише одрекне слободног времена, али не неких уобичајених ствари.

Шта сматраш својим највећим успјехом у овом клубу?

Највећи успјех, прије свега је то што сам постао дио једног здравог колектива. И дан данас, рукомет је у овом граду остао један од „најнеискваренијих“ спортова, у смислу да нема људи са стране, за клуб играју домаћи момци из нашег града, тако да је највећи успјех за мене пријатељство и познанство са људима који су ту од настанка клуба, са којима се дружим и сарађујем и ван клуба. Тренутно је наравно највећи успјех што смо се пласирали у Премијер лигу Босне и Херцеговине, који за нас представља историјски напредак. Прије нисмо могли ни сањати да ћемо се такмичити и равноправно се носити на терену са клубовима са којима данас играмо.

Да ли ико на локалном нивоу прати развој и напредак рукомета? Има ли клуб конкретну подршку локалних власти и у чему се она огледа?

Током свих ових година постојања клуба мислим да рукомет као и остали спортови мимо фудбала нису добијали праву, адекватну подршку од града, од свих општинских структура, итд. Сада када наступамо у Премијер Лиги БиХ, трошкови су знатно већи. Тренутно смо једини премијерлигашки тим овдје из Источног Сарајева и немамо довољну финансијску подршку од града, једноставно ослањамо се на неке сопствене снаге. Имамо подршку од Општине Источно Ново Сарајево, али конкретно од града нема, нити од других општина које су дио овог града. Ми не представљамо општину, већ читав град. У односу на неке друге клубове, наш буџет је знатно мањи него што смо ми то заслужили. Наравно, свјесни смо да је проблем што на подручју града нема неких привредних субјеката који би изашли у сусрет. Тешко је. Сви воле да дођу на утакмице, да честитају, уживају у нашим добрим играма, али када треба нека конкретна помоћ да се пружи, људи бјеже.

Која је твоја порука за младе људе који имају жељу да се баве рукометом? Колико је то код нас перспективан спорт?

Мислим да је перспективан спорт. То није скуп спорт, као што су неки индивидуални спортови. То је један колективни спорт. Мислим да они који желе професионално да се баве овим спортом имају шансу и да оду у Србију, и у земље у региони и да се афирмишу. Када смо ушли у Премијер лигу БиХ међу нашим суграђанима се појавило знатно веће интересовање. Дјеца нас срећу на улици, препознају нас, честитају нам. Чак и родитељи  показују интересовање да се њихова дјеца баве овим спортом. Рукомет и јесте један прави, здрави, мушки спорт тако да је сигурно да ће им донијети много тога позитивног у животу.

Осим што си успјешан спортиста, ти си успјешан и на пословном плану. Био си ученик генерације, како у основној, тако и у средњој школи. Како успјеваш да ускладиш своје пословне обавезе са рукометом?

Као што сам рекао на почетку, све то захтијева доста труда  и добру организацију свог времена. Посао на факултету вуче за собом и доста ваннаставног рада. Послије радног времена када дођете кући увијек имате доста тога да радите, или је у питању прегледање испита, семинарских радова итд. Са друге стране увијек морате да радите на себи, мислим на магистарске радове, докторске дисертације, писање научних радова итд. Тако да је то процес који траје скоро читав дан. Наравно уз добру организацију увијек се нађе времена. Не пропуштам ни један тренинг и увијек могу да посветим вријеме. Тренинг је добра прилика да се нагомилана,често негативна енергија, каналише на прави начин. Једноставо да се одвоје мисли од свакодневног рада.

Знамо да си тренутно запослен као виши асистент на ЕТФ ИС. Да ли би препоручио младим људима, који желе да упишу ЕТФ да се опредјеле управо за твој смјер (аутоматика и електроника) и какве су могућности за запослење у том сектору?

Прије свега поручио бих, младим људима, тј. студентима који завршавају Електротехнички факултет да се труде у току студирања да остваре што бољи успјех не само на мом смјеру, већ генерално у овој професији. За мене је та педагошка професија јако изазовна. Није лако радити са дјецом (то су већ старија дјеца, наравно), посао је динамичан, пун нових изазова, много тога се мијења и човјек се сам усавршава на том плану.

Што се тиче запошљавања како у нашем граду, па тако и у околини, врло је тешка ситуација. У посљедње вријеме, баш у овом сектору аутоматике и електронике, почели су да се траже такозвани embedded инжењери, који осим бављења електроником познају програмирање, што се и може научити на овом смјеру. Већина студената која заврши овај смјер врло брзо нађе запосљење у неким од компанија у Источном Сарајеву или у Сарајеву.

Какав утисак имаш о новим генерацијама студената? Да ли примјећујеш разлику на пољу интересовања, жеље за учењем и напредовањем у односу на своју генерацију?

То је доста индивидуално. У свакој генерацији, па тако и у овим које долазе имате студенте који су изразито заинтересовани, долазе на вјежбе и предавања. Имате наравно и оне који су ту само физички присутни. Мислим да имају добро интересовање, али са друге стране осјете шта је интересантно шта није, зато је начин на који им ви то презентујете јако битан. Ако професор не приближи довољно то градиво студентима, они ће врло брзо изгубити интересовање.

Који су најозбиљнији пројекти на којима си радио у склопу свог посла и који су твоји будући пројекти?

То су углавном били пројекти које сам радио у току својих мастер студија и докторских студија. У питању је развој неких уређаја на пољу обновљивих извора енергије углавном из области електронике, аутоматике итд. Скоро сваке године учествујемо на неким пројектима, углавном се ради на развоју неких конкретних уређаја које покушавамо негдје макар да покажемо, како би се могли примјенити у оптимизацији неких постојећих система.

Да ли мислиш да је за младог стручњака у БиХ перспективније да покрене сопствени бизнис или да каријеру гради у великим компанијама/институцијама и зашто?

У нашој средини, покретање неког сопственог бизниса је, према мом мишљењу јако тешко. Проблем су велики намети и непостојање олакшица за неког ко тек хоће да покрене свој бизнис. Добра страна је да немате шефа који је изнад вас, сами сте свој газда, не зависите од надређених. Ако имате добру идеју можете да је пласирате и да зарадите на томе.

Мислим да наше окружење није повољно. Нема довољно слуха за мале приватне фирме. Углавном све иде преко неких већих институција. Највећа шанса је добити запосљење управо у тим великим фирмама и институцијама, али је нажалост и ту дошло до великом засићења. Осим класичних институција, мислим на Електродистрибуцију, Електропренос итд, нема великих компанија које би запошљавале студенте на нашем локалитету, али се надам да ће их бити некад у будућности.

Свједоци смо да све већи број младих људи одлази из земље, због немогућности проналажења посла. Какво је твоје мишљење о томе?

Ја нисам за одлазак из земље. Да бисмо поправили ту ситуацију треба остати овдје. Међутим, ако је то говорити из перспективе некога ко ради, и ко има „сигуран“, државни посао. Сигурно да неко ко пар или више година чека на посао, а нико нема слуха за њега, једини излаз налази у томе да напусти ову земљу. Нажалост, врло често, велика већина њих се покаје, и жељели би да се врате, али се не враћају јер им је боље да макар негдје нешто раде. У суштини, лако је рећи не треба отићи, али у принципу не нуди му се нека боља алтернатива.

Ми смо те препознали као младог човјека који је успјешан у свему што ради. Имаш ли неки савјет за младе људе који желе успјешну каријеру?

Једноставно, оно што не желим да радим и мислим да не бих био добар у томе, то и не радим. Оно што сматрам да бих требао да радим, радим 100, 200 па и 300% и углавном је то до сада донијело добре резултате. Нека моја порука за младе људе је прије свега да вјерују у своје инстикте, у оно што мисле да би њима највише одговарало у будућности да се баве тим и да уложе све напоре да то и остваре. Да не слушају много друге, има ту доста притисака и од родитеља и од средине, мислим да треба слушати себе и паметно процијенити чиме би се то човјек требао бавити. Онда наравно градити себе, радити на себи, усавршавати се. У супротном, тешко је да ће те неко у данашње вријеме усмјерити на прави пут ако прије свега сам себе не усмјериш и пронађеш подршку и на том пољу.

2 коментара

  1. Jedan rijetko dobar, uspješan a opet skroman mladi čovjek. Naprosto plijeni tom svoj običnošću, uvijek dostupan, željan da pomogne, i na svakom predmetu se stavlja u položaj da je on student šta bi ga zanimalo, šta pravi najveće zabune, i to detaljno pojasni… Nema trunke zavisnosti, umišljenosti. Svaka mu čast, ETF treba da bude ponosam na ovakvog stručnjaka i mladog čovjeka, što se ne može reci za vecinu ostalih asistenata koji se bacili u politiku, spletkarenje, izivljavanje nad studentima, mjesanje privatnog i poslovnog i itd…Valjda zato sve više studenata i napušta tu ustanovu i odlaze dalje pa čak i sa trecih i četvrtih godina studija te upisuju u drugim gradovima.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име