ИНТЕРВЈУ: Жељко Пржуљ – Човјек који Републику Српску брани пером и својим дјелима

0
1842

Писац, пјесник, новинар и грађевински инжењер из Источног Сарајeва, Жељко Пржуљ, подијелио је са нама своју животну причу, од писања пјесама у духу рокенрола у пријератном Сарајеву, извјештавања са борбених линија током рата, па све до писања романа у којима се, на овај или онај начин, провлачи живот Срба од 17. вијека до данас.

Нама је било јако пријатно у разговору са Жељком, а знамо се да ћете и ви уживати читајући наш интервју.

 

Знамо да сте се родили и живјели у Сарајеву, гдје сте завршили Грађевински факултет. Како се код једног грађевинског инжењера јавила љубав према књижевности?

Нећу бити оригиналан када кажем  да једино за писање књига не постоји школа. Постоји школа за сликара, за режисера, за глумца, али за писца не постоји. Писци могу да заврше различите школе, имате много грађевинских инжењера који су били писци, Достојевски је колико знам био обућар,  Лав Толстој је био гроф, тако да писац може да буде свако, довољно је само да то волите, и што више да читате. Ја сам то постао можда на један специфичан начин. У вријеме када сам ја одрастао у Сарајеву била је експанзија рокенрола и сви смо жељели да имамо своје рокенрол групе и да правимо пјесме. Ја сам тако и почео. Када је почео рат, сви новинари и писци из Републике Српске су побјегли у Београд, и била је „несташица“ тог кадра. Нас неколико довољно безобразних и дрских смо почели да пишемо неке ратне приче, што се мени допало и тако сам наставио. Морам рећи да сам у то вријеме ја пуно поткрадао стил и начин писања од Небојше Јеврића, а након неког времена сам га и упознао. Прво ме је било срамота што сам га поткрадао, a сада смо постали велики пријатељи.

Написали сте више дјела до сада, а тема која се провлачи кроз већину њих је живот српског народа у Сарајеву и околини, историја српског народа и остале теме везане за српски идентитет. Није лако писати историјске романе па Вас питамо колико је истраживања потребно да се прикупи материјал за један роман. На који начин га прикупљате?

Ја сам написао до сада 4 историјска романа. То су романи о Светом Василију Острошком, његовом овоземаљском животу, о Младој Босни и Првом свјетком рату из визуре Србина са лијеве стране Дрине, о хватању четничких одметника послије Другог свјетског рата и  роман о њиховом логоровању по комунистичким затворима. За тај роман о Гаврилу Принципу и Првом свјетском рату ја сам грађу прикупљао 10 година. То не значи да сам ја као Гроф Монте Кристо сједио и само писао, већ  сваком приликом када сам неки документ нашао, ја сам то сачувао да би роман био аутентичан. У историјским романима, ви немате пуно простора да идете лијево или десно, јер много људи знају те историјске чињенице и ви само треба да сложите све. Од 100 људи који читају ваш роман, њих 99 тражи грешку у том роману и таква је људска природа. За роман о Светом Василију Острошком, имао сам књигу коју сам добио из Острога о животу Светог Василија, па сам на основу те књиге прикупио још неких легенди и прича из своје околине, а исто тако морам вам рећи да је интернет врло захвална ствар када знате шта тражите. Такође, исто што се тиче романа о Првом свјетском рату, у току рата сам лично упознао доктора Владу Мехмедбашића, сина Мухамеда Мехмедбашића, јединог муслимана учесника атентата који је преживио. У дружењу са њим, он ми је испричао неке догађајe из његове породице који не постоје у књигама из историје. Послије рата сам упознао госпођу Ранку Чабриновић, њој је Недељко Чабриновић стриц. Онда сам у Војковићима упознао госпођу Цвијету Поповић, ћерку Цвјетка Поповића, такође учесника атентата. Тако сам у једном тренутку имао троје људи и њихове историјске приче које нису познате.

Искористили бисмо прилику да поменемо нека од Ваших дјела „Браћа по улици“, „Из Српског Сарајева“, „Дјеца са границе“, „Дабогда црк’о рокенрол“, „Незаштићени свједок“, „За тебе“ (збирка поезије за дјецу), „Посљедни дани Гаврила Принципа“ (радио драма), „Рука анђела“ (роман), „Владика слава Му и милост“ (роман) итд. Које дјело сматрате својим највећим достигнућем?

Па сигурно је највеће достигнуће роман „Рука Анђела“, који је изашао 2014. године на стогодишњицу сарајевског атентата. То је историјски роман од 950 страница, који је за мјесец и по дана продат у 4.000 примјерака. Те године је роман „Рука Анђела“ продат у више примјерака, него дјела свих писаца из Републике Српске заједно. Он није медијски довољно пропраћен, и продавао се од приче до приче. То је моје највеће дјело. Са друге стране поносан сам на дјело „Владика, слава му и милост“. Рукопис сам послао црногорском митрополиту господину Амфилохију Радовићу и чекао сам 6 мјесеци благослов да га могу објавити. То је једина књига која није црквена, а која се продавалау књижари манастира Острог. Емотивно сам везан за роман „Браћа по улици“, јер је то прича о друговима који су са мном ратовали. Ту чак нису промијењени ни надимци. „Посљедњи племићи“ је роман о хватању четничких одметника послије другог свјетског рата и то је неки дуг мојим прецима. Тако да има доста књига за које сам ја емотивно везан.

Свјесни смо да култура читања код нас, нажалост, није за завидном нивоу. Да ли се данас може живјети од писања?

Од писања се не може живјети. За роман „Рука анђела“ који је продат у 4.000 пријерака, зарадио сам 800 евра, а писао сам га 10 година. Марина Туцаковић која напише једну пјесму узме 3, 4 хиљаде евра. Можда могу ти неки државни писци, те неке „свете краве“ који су добри за сваки режимом, они могу и да живе од писања. Он ће писати о Титу, па ће писати о Радовану, па ће писати о Додику и они могу да живе. Данас такви писци исто постоје. Могу да вам набројим колико хоћете писаца. Ми не смијемо ништа ружно рећи о Матији Бећковићу, о Емиру Кустурици, зато што су то „свете краве“. Када су толике „свете краве“ што тај Матија Бећковић не направи сценарио, а Кустурице не сними филм о рату у Републици Српској?!

Нашу културу воде људи који су пензионисани учитељи, који воле да се усликају са неком познатом естрадном фацом, те  да покажу својим унуцима како су  успјешни људи.

Како гледате на данашњу књижевну сцену у Републици Српкој?

У Републици Српској имате ситуацију да свако ко објави двије књиге хоће да буде члан Удружења књижевника. Објави неко књигу самоиницијативно, изађе на телевизију, да 300 евра да би објавио збирку пјесмица у 100 примјерака и потписује се као „писац“, или „књижевник“. Данас свако себи може да каже да је писац. Не знају колика је то борба да ти уђеш у Удружење књижевника. Такви људи су толико агресивни, да они преузимају примат, и онда иду да нас представљају у Србију или иностранство, као писци из Републике Српске. Дешава се и да својим политичким везама иду тамо, и људи који их тамо оцјењују виде да је то лош квалитет и поставља се питање, ако је то нека репрезентација, какви су остали?! Ви имате много манифестација по Републици Српској, које финансира Министарство културе Републике Српске гдје само долазе писци из Србије. Ако се и појави један писац из Републике Српске он само стоји негдје на крају као фикус. Црна Гора када се спремала за независност, одједном су за 300% скочиле цијене црногорских сликара јер је Црна Гора хтјела да има своје сликаре, почела је да их откупљује, да их диже у висине и наравно поскупиле су цијене. Ми хоћемо да имамо Републику Српску, хоћемо да будемо самостални, али немамо ништа своје. Немамо пјевача народне музике, немамо рок групу, немамо писца. Ми дајемо паре за снимање „Турнеје“, антисрпског филма. Ја објавим роман у Београду, продам га у 4.000 примјерака, а Завод за уџбенике, моје комшије, су тај роман одбиле. У суштини, већ сам то негдје поменуо, бити писац у Републици Српској је психијатријска дијагноза.

Знамо и да сте се својевремено, у ратном периоду бавили новинарством. Колико су се медији промијенили у односу на тај период?

То је неупоредиво. Кад сам се ја бавио новинарством није постојао мобилни телефон. Са друге стране, неупоредиво је што данас сви иду на ексклузиву, а народ је изгубио повјерење у оно што новинари нуде. Ја, искрено, ни у том периоду нисам пуно познавао медије, ја сам само слао репортаже са прве линије. Морам вам рећи да сам ја тада, 93, 94, 95. године имао 70 марака по репортажи, кад је војничка плата била 25 марака. Тада се са 50 марака могло живјети. Тада се цијенило мјесто одакле радиш, и цијенило се шта радиш. Било је мање медија и тражио се квалитет. „Дуга“ је рецимо тада била новина која се читала као књига. Милован Витезовић, Небојша Јеврић, Мирјана Бобић-Мојсиловић, то су људи који су писали за Дугу. Морам се похвалити, али сам са ове стране Дрине једини понекад писао за Дугу. Данас тога више нема. Ви његујете публику, и ако ви његујете публику са жутом штампом она ће читати жуту штампу, али ако константно пласирате нешто друго, ви ћете вјероватно успјети. Жута штампа је да се новац добије што прије. Много таблоида се угасило, ради, ради, па се угаси. Исту ситуацију имате у музици. Па ви реците неку пјесму послије рата која је „старија“ од 6 мјесеци, тога нема. А оне прије рата све памтимо, јер се то радило квалитетно. Постали смо тоалет цивилизације, што значи узми, употријеби и баци. Нема ништа да траје.

Имате ли подршку од надлежних власти у нашем граду?

Ја имам подршку од општинских власти из Источне Илиџе, имам подршку од Скупштине града Источно Сарајево, имам подршку од људи којима сам „симпатичан“, али од Министрарства културе, од „Удружења књижевика“, од издавача – ништа. Ја бојкотујем „Удружење књижевика“, имам чланарину од 20 КМ коју нећу да платим. Имам подршку од бизнисмена који воле оно што ја радим. Они су мени донатори.

Ја сам писао роман о Гаврилу Принципу, мене зову у Суботицу, у Зрењанин у Нови Сад, у Сарајево… Нека жена, Рускиња је докторирала на Младој Босни користећи, између осталог, и моју књигу. Недавно је направљена манифестација „Принципови дани“ и не да ме не позову да учествујем, него ме не позову чак ни да дођем, да аплаудирам.

Какви су Ваши планови за будућност? Да ли је нови роман у припреми?

Ја увијек пишем. Сваки дан шетам и сваки дан пишем. Ових дана сам завршио роман који је исто тако обиман, као „Рука Анђела“. Он је сада на читању код неких мени драгих људи. Они нису критичари, ни стручњаци, они су само читаоци. Ја тако радим, када напишем роман, дам га неким људима и они ми назначе гдје сам био вулгаран, гдје сам био недовољно јасан итд. Сада је тај роман у фази читања и то је роман о нашем рату. Једна трећина романа о другом свјетском рату, који је требао бити наставак романа „Рука Анђела“ је завршена. Исте ликове које имам у Првом роману Рука Анђела, њих и њихове потомке пратим у Другом свјетском рату, затим у времену Југославије, и у посљедњем рату. У формату књиге ова „прича“ би требала да има 4000 страница. Мислим да би то требало да буде од историјског значаја за Републику Српску.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име