Кафанске приче наших писаца

1
156

Српске кафане биле су значајна културна састајалишта и средишта. У њима су се наши највећи писци редовно дружили, расправљали, кафенисали, обедовали, али и напијали се. У њима су настајале кафанске приче, али и нека од српских највећих књижевних дјела, најпознатијих пјесама и стихова, најизвођенијих драма и најцитиранијих реченица. Тако је, на примјер, у кафани „Коларац“ организован први сајам књига у Србији.

У београдским кафанама су се изводиле прве позоришне представе, приказивани први филмови, али и снимали први филмски кадрови. Покретање првог броја чувене „Политике“, настаријих дневних новина у овом дијелу Европе, прослављено је у Скадарлији 1904. године, у кафани „Три шешира“ где су се скупили сви који су у настајању првог броја ових новина учествовали. Можемо само замислити колико је договора и идеја око нових пројеката у области културе настало за кафанским столом, уз чашу доброг пића.

Посјетиоци кафана били су најистакнутији представници српске књижевности и српске културне сцене. У кафани се пило и јело, али и мислило и стварало. Бранислав Нушић, и сам редовни посјетилац кафана у Скадарлији забиљежио је да „ако је требало повести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима“.

У кафанама су се несумњиво збивали занимљиви догађаји, а дан данас у народу живе кафанске приче наших писаца. Наравно, како то обично и бива, многе од њих су постале легенде, митови, анегдоте у чију се истинитост не може потпуно вјеровати. Приче о кафанским догодовштинама наших писаца препричаване су кроз генерације, а често и забиљежене од стране новинара, али и других писаца, да се никад не забораве.

„Три шешира“ и „Два јелена“

Како скадарлијска кафана „Три шешира“ постоји дуже од сто година, не чуди да је навише кафанских прича о нашим писцима везано управо за њу. Ђуро Јакшић, који је често посјећивао ову кафану, назвао ју је „винским врелом“. Јован Јовановић Змај, Милован Глишић, Стеван Сремац и Милутин Ускоковић такође су често навраћали у „Три шешира“

Прича се да је чест гост био и Радоје Домановић, кога бије глас да није баш био умјерен у пићу и да је на питање „шта је боље од пуне чаше“, одговорио да је боља „пуна флаша“. У кафани „Три шешира“ волио је да пије ракију и наш велики писац, Бора Станковић. Занимљиво је да је он од 1906. до 1913. године био контролор државне трошарине у скадарлијској, Бајлонијевој „Малој пивари“. Говори се да је Бора Станковић волио и да запева у кафани и да је имао лијеп глас.

Кафана „Три шешира“, 1920.

Послије Првог свјетског рата кафана „Три шешира“ са гостима попут Диса, Пандуровића и Симића била је стециште „српске модерне“. Побратими Дис и Сима Пандуровић овдје су заједно проводили вријеме. Ова кафана била је заправо и стециште глумаца, сликара, музичара – прави боемски центар Београда.

Занимљиво је да је напознатији власник ове кафане, Стојан Крстић, дуго давао умјетницима да једу и пију у његовој кафани „на вересију“, а новчано је учествовао у постављању спомен-плоче на кући Ђуре Јакшића.

Ни скадарлијску кафану „Два јелена“ наши писци нису заобилазили. Пет сала и двије љетње терасе ове кафане увијек су биле пуне свијета, међу којима су истакнуто мјесто заузимали књижевници и остали умјетници. Идеја за часопис под називом „Буктиња“ родила се управо у овој кафани, а овдје је даље и разрађена. У настанку овог часописа учествовали су, између осталих, Јаша Продановић, Љуба Стојановић, Тин Ујевић и Брана Ћосић. У „Два јелена“ 1924. договарало се и око „Алманаха Бранка Радичевића“, а дио тога били су Милош Црњански, Станислав Винавер, Густав Крклец, Ранко Младеновић, Раде Драинац и Растко Петровић.

Слика „Два јелена“, Ђорђа Добрића

Кафанске приче Јанка Веселиновића

Често је главни актер кафанских прича био Јанко Веселиновић. Још чешће је један од учесника српских кафанских легенди. Овај писац рођен давне 1862. године аутор је преко 30 дјела, а био је и позоришни писац, драматург, па чак и глумац. Можда је најпознатији по збирци прича, „Слике из сеоског живота“.

Једном је Сремац у кафани срео, ни мање ни више него Јанка Веселиновића, али и писце Симу Матавуља, Стевана Мокрањца и Драгомира Брзака. Славила се десетогодишњица књижевног рада управо Веселиновића, и то типично кафански, уз фино вино, пиво, добру кафу, жив разговор и музику. Како је вријеме пролазило, а количине алкохола полако нестајале, ређале су се здравице Веселиновићу. Писац је био дирнут, али је морао кафанске другове да замоли да пију мало лакше ако хоће да дочекају зору, јер их је много, а њему је од новца остало још само шест динара у џепу.

За столом: Милован Глишић, Александр Сумбатов-Јузхин, Бранислав Нушић, Стеван Сремац. Стоје: Драгомир Брзак и Јанко Веселиновић (прије 1901. године)

Јанко Веселиновић појављује се у још једној кафанској причи. Наиме, са Божом Кнежевићем и Војиславом Илићем био је у кафани са називом „Код престолонаследника“. Легенда каже да су тог дана од конобара наручивали ракију на посебан начин, врло духовито. Војислав Илић је тражио зелену ракију јер је тада била јесен, а он је хтео бар још мало да ужива у зеленилу. Јанко Веселиновић је такође тражио зелену, али зато што је горка, па је у складу са његовим крваво и тешко зарађеним новцем. А Божа Кнежевић, филозоф, тражио је ту исту горку зелену ракију, јер је и сам живот горак.

Да живот пише романе доказује још једна анегдота. Веровали или не Јанку Веселиновићу, како је сам причао својим пријатељима једне вечери у скадарлијској кафани „Три шешира“, кафана је спасила живот. Једне кишне ноћи, греда која се налазила над креветом Веселиновића и држала кров, срушила се на његов кревет. Срећом, овај писац је избегао несрећу и прошао неповређен јер се све ово збило пре поноћи, док је он уживао у Скадарлији.

„Клуб књижевника“

За „Клуб књижевника“, под вођством Будимира Благојевића Буде, каже се да је друга Српска академија наука и умјетности. Посећивали су га Иво Андрић, Бранко Миљковић, Добрица Ћосић, Пекић, Данило Киш, Милорад Павић, Момо Капор (који је овдје имао свој посебан сто), Матија Бећковић и други. Будимир Благојевић је био сведок разноразних догађаја који су се овдје одиграли, а неки од њих јесу жучне расправе Слободана Марковића, Миодрага Булатовића и Данила Киша.

Кафане су током времена показале да се најкреативније, најжучније и најзначајније књижевне вечери дешавају управо у њима. Кафанском духу наша књижевност дугује много.

Соња Тодоровић

1 коментар

  1. vlasnik tri šešira Stojan Krstić je bio iz porodice Krstić, čiji je osnivač bio Đorđe Krstić zvani ,,Lepi Đorđe,,. Oženio se u Ražnju gde je došao iz Janjine , Grčka, zvali su ga I Grk. Imao je mnogo dece jedno od njih je bila I Helena majka moje bake. Da li je Stojan Krstič bio brat moje peababe ili dete nekog od brace moje prababe ne znam. Samo znam da su moji zvali njega I njedovu suprugu Nataliju ujak I ujna. Kao malu baka me je vodila kod njih u ,,Tri šešira,, bilo je dugačko dvorište do njihovih privatnih prostorija gde nas je čekala dobrodošlica, grancle I uvek miris sveže pržene kafe. Pozdrav

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: