Како је омиљена „народска“ глумица постала велика дива

0
210

Никада не бих могла да седим код куће, него бих морала нешто динамично да радим, створим, да не буде: „Јао, ја немам. Морала бих нешто да урадим, ја сам од тих жена.“

Радмила Савићевић, рођена 1926. године у Крушевцу живјела је тешко, јер је њен отац оставио мајку са њом и још двоје дјеце. Мајка је жељела да буде кројачица и да окопава кукуруз, али она се изборила да постане глумица и баш тада упознала је човјека свог живота, али је иза сцене, због љубоморе, умјела да направи хаос.

Крштена сам после седам година јер нису хтели да ме приме у школу док нисам била крштена. Мог млађег брата и мене тата није хтео да крсти, тада нисмо разумели зашто, ваљда из неких својих увјерења – рекла је Радмила.

Мој отац је чак због тога морао да оде и да остави моју мајку са троје деце без игде ичега. Али мајке су увек мајке, изборе се до краја. Ми смо имали једно лепо, сиромашно детињство. Оно је било топло, људски – присјетила се давне 1992. године Радмила Савићевић за емисију „Вече са звездама“.

Радмила је завршила Женску занатску школу јер мајка није имала могућности да јој пружи школовање у Гимназији у коју су ишла дјеца богаташа. Мајка је желела да Рада буде шнајдерка, и да јој, кад дође вријеме, преда машину у мираз и уда је.

Моја мајка била је велика жена, сама је подигла троје деце. Имала је чудну, страховиту енергију, за њу није постојало немогуће. И да нисам глумица, никада не бих могла да сједим код куће, него бих морала нешто динамично да радим, створим, да не буде: „Јао, ја немам. Морала бих нешто да урадим, ја сам од тих жена“ – рекла је Савићевићева у једном од ретких интервјуа које је дала.

Ова талентована глумица сјећа се да је и послије Ослобођења тешко живјела – тада је требало да окопава кукуруз.

Одмах сам организовала културно друштво, па тако нисам окопавала кукуруз. Акција је трајала мјесец дана. Организовала сам омладинско позоришта, Ђуза, Чкаља, мој човек (Божа Савићевић). То омладинско позориштве, прерастало у градско позориште – рекла је тада Рада Савићевић.

Радмила је у љубави срећу пронашла крај Божидара Боже Савићевића којег је упознала на крушевачком корзу. Како говоре њени ближњи, супруга никада није звала ни по имену ни као мужа него као „мој човек“.

Отићи из свог родног града, оставити своје мајке, своје куће, ми смо били извор зараде који су њима омогућавали да своје дане боље проживе. То је било страшно. Ми смо отишли. Љубиша Ружић је понудио мом човеку да дођемо у Ниш. Нисмо имали стан, ништа. Глумци су у свим варијантама били сиротиња. Не жалим се. Ја сам свој живот живела онако како сам хтела – рекла је тада Савићевићева.

Новинарка РТС-а Наташа Мијушковић, којој је Радмила била ујна, у књизи „Прва и последња“ описала је поједине детаље из њеног живота.

Знам с колико је љубави бринула о свом човеку пошто се прилично млад разболео, колико је бдела над њим и његовим здрављем. Само захваљујући њој, Божа је дочекао лепе године. Сећам се кад ми је причао како је Рада секла кулисе у Нишком позоришту јер је у то време била веома љубоморна. Била је невероватно духовита, имала је веома добро памћење и баш је била, што би у Црној Гори рекли: жена чо’ек. Жена лаф! – откривено је у књизи „Прва и последња“.

У хармоничном браку са Божидаром Савићевићем дочекала је старост, све док их Радмилина смрт није раставила.

Умрла је 8. новембра 2001, а сахрањена је четири дана након тога на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име