Како настаје киша?

0
150

Након дуготрајне суше и врелог љета, дошли су и кишни jесењи дани. Како киша настаје и шта све у атмосфери мора да се догоди како би киша пала?

Дуготрајна суша је током ове године захватила све земље Балкана. Годину су обиљежили пожутјели паркови и степски предјели широм региона. Разбуктали шумски пожари и огромне штете на пољопривредним газдинствима донијеле су и бројне економске посљедице, а у појединим крајевима, углавном у приморским земљама, јавио се и недостатак пијаће воде.

Узроци тако дугорочне суше нису искључиво повезани са посљедицама глобалног загријавања, ријеч је о искључиво локалној климатској варијацији.

У међувремену, у неким земљама се организују молитве за појаву кише. Овај у много чему бизаран покушај дозивања кише, нажалост, указује на распрострањено неразумијевање природних феномена, а може се рећи и да је теолошки неоправдан.

Управо су примитивни, претхришћански народи на кишу гледали као на чудо, сматрајући је милошћу богова.

Како и зашто, заправо, настаје киша?

ЗАСИЋЕНИ ВАЗДУХ

На први поглед, чини се да нема ничег чудноватог у томе – киша је појава потекла од водене паре у облацима која се кондензује и пада на земљу. Међутим, ствари су битно сложеније – ако се детаљније погледа шта то све у атмосфери мора да се догоди како би пала киша, могли би је и сматрати правим чудом.

Кишне капи, наравно, падају на тло због гравитације Земље, исто као и сва друга тијела у гравитационом пољу. Али, зашто кишне капи из неких облака падају, док други облаци остају у ваздуху? Шта држи облаке тако високо на небу и шта им се деси кад падну на земљу?

Мада се често тако представља, облак није сачињен од водене паре, односно облаци нису само вода у гасовитом стању. Облаци су сачињени од воде у течном стању – то су гигантски скупови изузетно ситних капљица.

Водена пара се подиже са тла захваљујући томе што водене површине, мале или велике, непрекидно испаравају. На некој висини, због вертикалних ваздушних струјања, промјене притиска, одржања температуре и адијабатских процеса, пара се кондензује и претвара у капљице воде. Притом треба знати да ваздух није свуда око нас подједнако згуснут, нити подједнако засићен воденом паром.

Кад влажност ваздуха достигне ниво од 100 одсто, то значи да се пара претворила у капљице. И тада говоримо о облаку.

ЖИВОТ ЈЕДНЕ КАПИ

Капљице у облаку имају пречник од око 0,01 mm, што је изузетно мало, тако да обичном кондензацијом водене паре никад неће доћи до падавина. Гравитација би повукла капљице ка тлу, али због вертикалних ваздушних струјања, а прије свега због отпора ваздуха, оне неће пасти.

То је стога што су капи премалих димензија да би савладале отпор ваздуха. Заправо, капи у облаку су толико мале да се понашају као да су закуцане на небу, иако на њих дјелује гравитација. Да би пале и претвориле се у кишу, морају значајно нарасти.

Из перспективе једне капи, то је као да човек наједном нарасте и претвори се у зграду. Кад би имале свијест, облачне би капи тамо горе вјероватно сматрале да је киша сасвим немогућа појава.

Међутим, густина капи у облаку је велика и долази до њиховог спајања. Тада се капи обично разрјеђују, тако да их при паду има између 100 и 1000 по кубном метру.

Капи у магли су нешто гушће, али ситније. Маглу чине капљице мање од 0,5 mm, али веће од обичних капи у облацима од 0,01 mm. Облаци са таквим капима су превише тешки да се лагано спусте на земљу, а сувише лагани да би пали као киша.

Ако читава ствар, умјесто надоле, због струјања ваздуха оде на веће висине, гдје је температура нижа, облак се од капи претвори у облак иглица леда.

КИША

Да би киша пала, потребно је да капљице у облаку изузетно порасту – конкретно, око педесет пута. То се дешава ријетко, онда када у облаку дође до наглог кретања и мијешања капи воде које се међусобно спајају и постају све веће, довољно велике да савладају ваздушну струју.

Тада почиње киша.

Све зависи од величине капљице. Капи које могу да падају као киша су толико порасле да имају димензије од око 0,5 mm.

При паду на земљу на њих дјелује отпор ваздуха, тако да капи успоравају све док не добију равномјерну брзину и аеродинамичан облик. Врло ријетко могу да порасту до 4 mm, а тада се обично распадају на ситније капи.

Најкишовитије место на планети је планина Вајалеале на Хавајима, гдје за годину дана падне 11.700 mm кише, што је око 25 пута више него било гдје у нашој регији. Иако је изузетно ријетка у пустињама, гдје пљусак наиђе једном у неколико година, киша пада у свим дијеловима Земље.

Када је неки облак довољно масиван да изазива падавине – кишоносан облак – његовом имену се додаје додатак нимбус. То је нека врста надимка какав метеоролози дају свим облацима који доносе падавине.

Облаци се дијеле на разне начине, а научници познају бар 30 различитих група. Најважније је запамтити да су облаци подељени на три групе, према висини на којој се налазе на небу: ниски, средњи и високи.

Најближи земљи се називају кумулуси, то су бијели, приземни и надувени облаци у облику гомила, на висини од 0 до 2 km. Кумулуси доносе летње пљускове.

На нешто већим висинама, од 2 до 7 km, налазе се стратуси из којих ромињају дуге, хладне и споре кише, уобичајене с јесени.

Највиши су цируси, велики издужени паперјасти облаци који су тако високо у атмосфери, изнад 7 км, да су сачињени од комадића леда. Из ових облака пада ледена киша или снијег.

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: