Како постајемо зависни од одређених ствари?

0
136
Фото: igor.stevanovic/Shutterstock

Размислите о искуству које чини дa се осјећате добро. То може бити успјешно завршен пројекат на послу, једење колача са топлим чоколадним преливом или испијање чашице ракије. То би могао да буде и дим цигарете, одлазак у куповину, доза бенседина или хероина.

Ова искуства не доводе аутоматски до зависности. Дакле, шта чини одређену навику или производи зависност? Шта води неке људе да траже ова искуства, чак и ако су скупа или штетна за њихово здравље и односе?

„Овисност је биопсихосоцијални поремећај, то је комбинација ваше генетике, ваше неуробиологије и како се то међусобно повезује са психолошким и социјалним факторима“, рекла је Маурин Боил, савјетник за јавно здравље и директор филијале научне политике у Националном институту за злоупотребе дроге у САД. То значи да је то попут свих других хроничних поремећаја, као што су дијабетес типа 2, рак и болести срца. Исто као и друге хроничне болести, зависност се може спријечити и лијечити, рекла је Боил, али је додала да ако се не лијечи, може трајати доживотно.

Узајамни механизам

„Иако је свачији пут до зависности другачији – у  зависности да ли он или она проба дрогу или неки вид понашања, јер то је оно што родитељи или вршњаци желе, или само из радозналости – оно што је уобичајено за све зависности на супстанцу или понашање је њихова запањујућа способност да повећају ниво једне важне хемикалије у мозгу, названој допамин, рекла је Боил.

Допамин је молекул који преноси поруке преко можданог центра за награде. То је оно што људима даје осјећај задовољства и појачава понашања које су од кључног значаја за преживљавање, као што је једење хране и секс.

Када неко користи лијек или проживљава пријатно искуство, исти механизам за природну награду се активира. „Проблем са дрогом је тај што они раде посао боље од природних награда“, рекао је др Хитоши Морикава, ванредни професор неуронауке на Универзитету у Тексасу.

Различити лијекови користе допамински систем награђивања на различите начине. Марихуана и хероин имају хемијску структуру сличну неуротрансмитеру и могу преварити неке мождане ћелије у активирање неурона који користе допамин. Кокаин и амфетамини, с друге стране, продужавају ефекат допамина на циљане неуроне, ометајући нормалну комуникацију у мозгу.

„Колико брзо сваки лијек може да уђе у мозак, и колико снажно активира неуронска кола, одређује каква ће бити зависност“, наводи Морикава. Неки начини употребе, као што су убризгавање или ушмркавање дроге, учине ефекте лијека скоро тренутним. „Зато је хероин, на примјер, посљедњи лијек који желите да узимате“, рекао је. „Веома је зависан.“

Од пробавања до зависности

Како појединци настављају са заразним навикама или супстанцама, мозак се прилагођава. Он покушава да успостави равнотежу између допаминских удара и нормалних нивоа супстанце у мозгу. Да би то урадили, неурони почињу да производе мање допамина или једноставно смањују број допаминских рецептора. Резултат је да појединац треба да настави да користи дрогу, или да практикује одређено понашање, како би се ниво допамина вратио на „нормалу“.

„Без допамина који ствара осјећај задовољства у мозгу, појединци такође постају осјетљивији на негативна осјећања као што су стрес, анксиозност или депресија“, рекао је Морикава. Понекад, људи са зависношћу могу чак и да се осјећају физички болесни, што их често приморава да поново користе дроге како би ублажили ове симптоме повлачења.

На крају, жеља за лијеком постаје важнија од стварног задовољства које пружа. И пошто допамин игра кључну улогу у учењу и памћењу, он утврђује потребу за зависном супстанцом или искуством у мозгу, уз све околности које су повезане са њим – људи, мјеста, ствари и ситуације повезане с прошлошћу. Ова сјећања су постала толико преплетена да чак и улазак у кафић послије неколико година, или разговор са истим пријатељима са којима се алкохоличар претходно опијао,  могу изазвати жељу за алкохолом.

Истраживања мозга код људи са зависношћу откривају и друге упечатљиве промјене. На примјер, особе са зависношћу од алкохола, кокаина или опијата показују губитак неурона и нарушене активности у њиховом префронталном кортексу, према истраживању из 2011. године, објављеног у часопису Nature Revievs Neuroscience. Ово еродира њихову способност да доносе разумне одлуке и регулишу своје импулсе.

Фактори ризика

„Неки људи су подложнији овим екстремним неуробиолошким промјенама од других и стога су више подложни зависностима. Не постаје свако, ко проба цигарету или добије морфијум након операције, зависан од дроге. Слично томе, сви који се коцкају не постају зависни од коцкања. Многи фактори утичу на развој зависности, од генетике, сиромашних мрежа социјалне подршке, до трауматских искустава или других пратећих менталних болести“, рекла је Боил.

Један од највећих фактора ризика је старост. Што је неко млађи, он је рањивији на зависности. Заправо, студија из 2014. године открила је да је већина (74 %) особа од 18 до 30 година које су примљена на програме лијечења зависности почела да користи лијекове у доби од 17 година или млађи.

„Поред тога, као и већина поремећаја у понашању и менталном здрављу, постоји много гена који повећавају ниво ризика особе или пружају неку заштиту од зависности“, рекла је Боил. „Али, за разлику од начина на који љекари могу предвидјети ризик од рака дојке, тражећи мутације у одређеном гену, нико не зна довољно да би могао да издвоји било који ген или да предвиди вјероватноћу насљеђивања особина које могу довести до зависности“, рекла је она.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име