КРИК ИСТИНЕ: Од пастира до крвника

0
1030

Њеманица (Љеманица) је увијек осунчан и често вјетровит планински засеок у близини села Хреша код Сарајева. Налази се на надморској висини од око 1200 метара. Данас тамо из ријетко којег оџака старих кућа излази дим, а као и у већини села данас на Њеманици живи само неколико старијих људи. Може се у том селу видјети и прије пар година изграђено еко село Екофутура. На самом уласку у Њеманицу запажа се један споменик који нијемо стоји. О том споменику и његовој симболици у селу се ријетко причало, а ван села, скоро никако. Зашто?

Прича о Њеманици

Још као малољетан, Емин Чаврк је био пастир и надничар код Пантића на Њеманици. Боравио је он тамо и радио неколико година прије Другог свјетског рата. Једном приликом погубио је Емин газдину стоку, због тога је дошао у сукоб са газдом и био протјеран.

Кад је почео рат, Емин је већ стасао у виђеног младића, дочепао се пушке, прикључио се усташама те се осјетио некако узвишеним и моћним. Надничио је Емин код Пантића годинама, одлично их познаје и памти сукоб са газдом. У том заносу препознао је добар тренутак да се освети Пантићима. Својим јаранима из јединце, међу којима је био и Асим Мешиновић и многи други младићи из Фалетића и околине, предложио је да крену на Њеманицу. Циљ му је био, осим освете, и да се домогне стоке од чије продаје ће добро зарадити.

На почетку рата војне јединице нове власти најављивале су народу да ће мирно проћи кроз село. Ваљда су то радили из разлога да стекну повјерење народа, али и да избјегну могући отпор. Правило је било такво да, уколико у селу затекну становништво, неће никога дирати, већ ће само мирно проћи. Уколико ипак не затекну никога у селу, онда ће цијело село да запале. Емин је са саборцима кренуо ка Њеманици 20. новембра 1941. године, уочи Аранђеловдана, Крсне славе Пантића. Била је тај дан густа магла као тијесто, народ је чуо звекете потпетица и не желећи да буду попаљени, чекали су војску да уђе у село и мирно прође. Умјесто мирног проласка Емин је запуцао, а за њим и његови јарани. Побили су и поклали 25 Пантића, 10 Петровића, неколико Удовичића, по једног Лопатића, Кусмука и Рајковића. Клали су и убијали све редом што су затекли, жене и дјецу, а међу њима и малог Милана од само седам мјесеци који је упуцан у главу. Запалили су их потом у њиховим кућама. Само су три Пантића, који се нису затекли у селу, преживјели тај покољ. Потјерали су сву стоку убијених, ка Сарајеву. Имали су тада домаћини и по стотину грла у стаду.

Мања четничка јединица Саве Дерикоње била је удаљена само километар од мјеста злочина, иза брда Јапилук. Знали су они да ће усташе ући у село, јер је народ то причао, најавили су се. Међутим, били су замољени од Мијата Пантића да не интервенишу и да буду ван села. Мијат је вјеровао усташама и био убијеђен да ће, као и до тада, све мирно проћи. Кад су видјели пламен кућа, кренули су четници у сусрет усташама. Запуцали су и спријечили их да покољу и Гашановиће. Један усташа је том приликом убијен. Осујећени у намјери, кренуле су усташе назад ка Сарајеву. Спасили су четници Гашановиће, али нису и три младе дјевојке Гошићке.

Емин је у повратку са Њеманце са својим јаранима наишао поред куће Гошића, гдје је затекао три сестре, младе дјевојке, саме у кући. Биле су то Милица Гошић која је имала само 9 година, Стака, која је имала 20 година и Василија која је имала 22 године. Брат Милинко и сестра Јованка од те три нестретне дјевојке нису били код куће, једно је било код Гашановића, а друго код Гавриловића, да однесе бакрач који је био потребан за припрему Аранђеловдана. Ни родитељи нису у том тренутку били кући. Емин је потјерао несрећне дјевојке, као стоку, ка Сарајеву. Дуж читавог пута иживљавали су се над јадним дјевојкама и тукли их. Одвели су их у зграду Основне школе на Хреши гдје су их силовали. Убијене су на Емеровицама, и бачене у јаму. Сахранио их је Стеван Грујић и Мила, супруга Стевана Плакаловића у Емеровицама.

Причали су они да је једна од дјевојака била набијена на колац и да су им груди просјечене са страна тако да су усташе провлачиле руке кроз њих. Касније је несрећне дјевојке породица сахранила у породично гробље.

Преко Алноваче, Малог Глога и Јошања, дужим путем, четници су покушали да изненаде и са бока ударе на усташе који су се са Њеманице враћали ка Сарајеву, али су закаснили. Успјели су само дио стоке да пресретну и врате у село. Прича се да су након само 10 дана од покоља, четници пошли у освету. Дошли су до Горњих Фалетића и хтјели да побију Мешиновиће, комшије муслимане. Међутим, кад су стигли и ухватили их из засједе на нишан, неко од њих наговорио је остале да то не чине Мешиновићима. Нису сви Мешиновићи Асим, сложише се и кренуше на Обхођу. То је мало муслиманско село на падинама Борија према Сарајеву. Обхођу су попалили, али случајно или намјерно, никог нису убили.

Борко Пантић је причао да је препознао звоно својих оваца у Фалетићима, шездесет и неке године. Причало се и да је Емин виђен седамдесет и неке године у затвору у Зеници. Кажу да је лежао тамо због неког другог дјела и да је избјегавао било какав контакт са затвореницима из Романијског краја, чак је презао и бјежао и од њиховог погледа.

И данас се имена страдалих Пантића, Петровића и осталих у злочину уочи Аранђеловдана 1941. године могу наћи у листама пострадалих у Јасеновцу. Нико им није подигао споменик све до 1965. године, када је под притиском народа СУБНОР одлучио да подигне споменик. Политика комунистичке власти је била таква да се прикрију злочини, те да се прича само о суживоту народа и бољој будућности. Српски је народ то и прихватао, о овом злочину се једноставно ћутало.

На исти начин су се сви појединачни злочини, који су се дешавали по селима Романијског краја, па и шире, прикривали, а жртве су се приписивале страдалим у Јасеновцу. Ваљда су рачунали да је свеједно да ли је у Јасеновцу страдало 300 000 или 700 000 људи. Убиће партизани због тога једног Лубурића, и намириће се дугови за све злочине који су почињени према српском народу.

Због таквог приступа, идеологије и односа, никада ништа није написао о овом злочину. Ни многи други злочини почињени у том рату над српским народом нису записани. Вријеме је показало да нису сви били спремни на суживот. Вријеме је показало да је ћутање било српска заблуда.

Ипак, народ је памтио, те је обично под велом тајности, уз гусле и народне пјесме са кољена на кољено преносио причу. Да се не заборави, народном пјесмом опјеван је и злочин на Њеманици.

Један дио те народне пјесме записали смо, а у наставку је можете прочитати:

У хиљаду деветој стотини

Четрдесет и првој години

Двадесетог новембра бијаше

Кад Усташе од града кренуше

Да запале село Љеманицу

И од села да направе кланицу

Од Сарајва до Вучије Луке

Старо, младо да ставе на муке

 

Добра срећа њих је послужила

До Реше их магла испратила

А са Реше окренуше пјеше

На врх Малог Глога се попеше

Опалише двије пушке мале

То су знаци да се куће пале

 

Ту Пантића погубише Васу

Који бјеше домаћин на гласу

Жена Петра поред Васе паде

И четверо њене дјеце младе

Цмиља, Богдан и с њима Јованка

И њихова дјеца пренејака

Мали Милан од седам мјесеци

Кроз главу му просвираше меци

Поред њега Данило још млађи

Који бјеше од шећера слађи

То су дјеца из мајчина крила

У дубку су убијана била

Кундацима главе им разбише

Па их онда у ватру ставише

 

Петровића десет је на броју

Погинуше у овоме боју

Кука јадна Петровића Мара

Љеманицу у тугу претвара…

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име