Шофер

0
1258

Најбоље је бити шофер. Не баш било какав али не и возач, на примјер, Формуле 1. Довољно је знати возити камион и ето га, посао је ту. Ко зна да вози камион и уз то хоће и да ради нема разлога за било какву бригу.

Ипак, чак двадесет камиона стоји јер нико неће да се попне у кабину и заради 300-400 марака које, уз гаранције Владе и наравно власника камиона, има да стижу сваки мјесец. Или неће или шофера нема. Да ли су отишли у иностранство да исте такве камионе возе за хиљаде евра мјесечно или су зајахали државне јасле све по партијској дужности остаје да се види. Мада нам власт из дана у дан указује на то да на челу фирми, предузећа и осталих јавних и државних утврђења из којих се исисавају новци за партијске активности, сједе углавном кочијаши, рјешење тог проблема мораћемо оставити у наслијеђе преживјелим становницима Српске. Ово преживјелим односи се на оне који не могу или немају гдје да оду. Они који могу или су отишли или су при крају са паковањем.

А становништво одлази јер овдје нема будућности. Једина смо земља која и дан данас живи своју прошлост док је садашњи и будући лидери и свемогући богови изборних кампања и државне власти, свакодневно гурају у историју. И пада у воду теза да немамо резервне домовине јер како се власт понаша изгледа да имају свега у резерви. Ако затреба појавиће се и резервни народ. Само робне резерве немају ничега. Ни у резерви ни у магацинима. Оне три аргете и 5-6 литара уља из прошлог миленија некаквим су чудом претекле и опстале. Како нема резерви не треба им ни струја па су остали и без ње. Но не треба се бринути. Чаробним штапићем и уз, наравно, чаробне ријечи чаробњака из Бања Луке ’’Piter and Mary are going to school’’ робне резерве ће се препородити, магацини напунити, мишеви постати коњи а бундева кочија. Ко ће гледати у дупе коњу односно бити кочијаш тек ћемо да видимо.

До тада, напаћени и прекобројни жељезничари, који су скупо платили гајбу пиве и селфије са првим међу нама, овјераваће књижице тек кад се за то стекну услови. А услови су да је жељезничар болестан, што ће утврдити Управни одбор Жељезница Српске, да није учествовао у првом а богами ни у другом штрајку те да му је уплаћено пензионо и здравствено. А биће им уплаћено кад им трошкове превоза, након што се намире господа због чијих визионарских потеза је Жељезница и пропала, уплати Митал. Иако име у основи има ријеч ’’мито’’ тешки су на парама па ће умјесто њих о миту бринути они други који су се пласирали у финале свескупштинског такмичења у навлачењу конопца и становника Српске. Како год да буде све су прилике да ће публика незадовољна напустити стадион и али ће се натезања наставити несмањеном жестином. Око шума, око вода, око електрана. И поново ће бити као да је први пут и као да нас већ нису натезали па се сад, као, чудимо.

А док се скупштина консолидује и голубови прелетачи коначно одаберу адекватно гнијездо по адекватној цијени за своје огромне и немјерљиве заслуге за народ, ми ћемо се копрцати у блату и тонути све дубље. Можда опстанемо а можда и не. Вријеме ће показати колико нам је и докле. До тада, а и до боље будућности, кад завршимо референдум о отцјепљењу који је заказан за период од 2018. до 2028. године али се тачан датум крије као и у случају Дана Републике, остаје нам да се надамо Европи и марљиво учимо да говоримо енглески или да возимо камионе. А шоферска је туга преголема…

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име