Љубиша Самарџић – један је Смоки

0
215

Љубиша је рођен у Скопљу крајем 1936. године, у породици рудара. На несрећу, троје малих Самарџића рано је остало без оца, па је њихова мајка била приморана да их издржава од убоге рударске пензије. Било је то одрастање у сиромаштву на југу Србије, у близини Ниша, прво за вријеме њемачке окупације, а затим и у годинама послије ослобођења, у општој немаштини.

Још као гимназијалац, Љубиша је повремено радио најразличитије послове како би помогао мајци у издржавању породице. Послије матуре, ријешио је да се упише на студије права, слично као и Павле Вуисић који је такође учио за правника, не слутећи да ће се бавити – глумом.

Љубиша Самарџић као Шурда – „Врућ вјетар“

За разлику од свог старијег колеге који као студент није ни размишљао о глуми, Самарџић је одлучио да окрене лист, батали права и упише се на Позоришну академију у Београду. Висок, црномањаст и широког осмијеха, Љубиша је плијенио и стасом, и гласом, а можда баш највише тим разоружавајућим осмијехом. На Академији су одмах препознали његов изворни таленат, примљен је, а убрзо је добио и стипендију, на инсистирање Бојана Ступице који га је одмах запазио.

Већ као студент добио је неколико мањих позоришних улога али ко је могао да претпостави да ће то бити све што се тиче Љубишине каријере у театру. За то су криви били филмови. Сви су тих касних педесетих били опчињени биоскопима и филмовима, од публике до самих глумаца и редитеља. Одлазак у биоскоп био је у то вријеме ултимативна разонода за Југословене свих узраста, телевизија још није ушла у њихове домове и то је потрајало све до средине седамдесетих година, када су најзад „мали екрани“ загосподарили дневним собама широм земље.

„ИГРЕ НА СКЕЛАМА“ – ИНСЕРТ

Љубиша је прву филмску улогу добио у својој 25. години, и то у загребачкој продукцији, урбаној мелодрами „Игре на скелама“ (1961). Главну улогу одиграо је Љубишин земљак, Нишлија Слободан Димитријевић, глумац чије име многима није познато, а ријеч је о легендарном Сурију из филма „Валтер брани Сарајево“, у којем је и Самарџић остао упамћен као неустрашиви Зис. Занимљиво, обојица су потекли из истог краја, а ето, заједно су дебитовали пред филмским камерама, и то у Загребу, глумећи на ијекавици.

Услиједио је и позив Бранка Бауера да глуми симпатичног момка са села у његовом филму „Прекобројна“, у којем ће му партнерка бити млада и неискусна Милена Дравић. Прича о љубавним перипетијама али и животном оптимизму и прегалаштву младих акцијаша доживела је огроман успијех у биоскопима широм земље, млади су овај филм гледали по више пута, радне акције постале су такорећи хит, а Милена је својом природношћу и шармом одушевила пулски жири и освојила Златну арену као најбоља глумица.

„ПРЕКОБРОЈНА“ – ИНСЕРТ

Те 1962. Љубиша је играо у четири филма и било је јасно да је домаћа кинематографија такорећи преко ноћи добила нову звезду. Међу поменутим остварењима нашла се и „Козара“, потресна епопеја Вељка Булајића, један од наших најзначајнијих ратних филмова у којем је Самарџић поново имао Милену за партнерку. Такође, ту је и Хладников „Пјешчани град“ из којег је Љубиша изашао са надимком по којем га сви добро познају – лик којег је глумио звао се Смоки. И овога пута је Милена Дравић била у глумачком саставу!

Друга половина шездесетих остаје упамћена, поред фамозних студентских демонстрација, по звезданим успјесима југословенске кинематографије, а највише по филмовима из тзв. црног таласа који су свијету приказали сасвим другачију, туробну и нимало дошминкану социјалистичку стварност.

Сцена из филма „Козара“

Ипак, један београдски синеаста у исто вријеме градио је сасвим особен филмски израз којег је немогуће сврстати у било који од тадашњих трендова. Реч је о Пуриши Ђорђевићу који 1966. године снима поетичну ратну драму „Сан“ са Оливером Вучо и Љубишом Самарџићем у главним улогама, а сљедеће године иде корак даље креирајући своје ремек-дјело, филмску поему „Јутро“, атипичну причу о љубави, младости, рату и смрти.

У овом филму главне улоге су добили Милена Дравић, Љубиша Самарџић и Неда Арнерић.

„Јутро“ је приказано на фестивалу у Венецији тог љета, филм и екипа су доживели незаборавне овације на Лиду, а жири којим је предсједавао Алберто Моравија прогласио је за најбољег глумца те године управо нашег Љубишу. Био је то први пут да неко од наших глумаца добије главну награду на било којем од најзначајнијих светских фестивала.

Непуних двадесет година касније, у Венецији је тријумфовала Соња Савић, за улогу у драми „Живот је лијеп“ Боре Драшковића, филму у којем је Самарџић сјајно одиграо за њега атипичну улогу поквареног конобара Тровача…

Самарџићево лице које зрачи ведрином и оптимизмом очигледно није било примамљиво режисерима црноталасовских филмова, Павловићу, Макавејеву, Жилнику. Вјероватно да је то његово лице било главни „кривац“ за Смокијев изостанак у том жанру, баш као и начин на који га је домаћа публика перципирала, с обзиром на то да су га сви знали као Николетину Бурсаћа из „Орлови рано лете“ и Микајла из „Прекобројне“. Другим ријечима, Смоки је спадао у ред глумаца који су се својим сензибилитетом савршено уклапали у тадашњи пропагандни концепт здравог социјалистичког друштва, пуног ведрих и шармантних омладинаца и омладинки.

Неда Арнерић и Љубиша Самарџић у филму „Јутро“

Смоки се појавио и у потоњим Пуришиним остварењима, филмовима „Подне“ и „Бициклисти“, а старији филмофили памте и његовог Новака у спектаклу „Битка на Неретви“, анђела Неума у мелодрами „Боксери иду у рај“, амбициозног Ивана у „Штићенику“ и полицијског инспектора у кримићу „Нож“.

Иако је у својим „раним радовима“ у неколико наврата показао да са лакоћом може да буде и комичан на филмском платну, Смоки је углавном добијао драмске роле. Изузимајући донекле улогу у „Штићенику“, тумачио је обавезно протагонисте, позитивне ликове који су, по правилу, провинцијалци ведре нарави. Тек касније, током седамдесетих и осамдесетих година, Самарџића ће публика чешће гледати у комедијама, нарочито у телевизијским пројектима.

„КУДА ИДУ ДИВЉЕ СВИЊЕ“ – ИНСЕРТ

„Када сам прочитао сценарио био сам опчињен текстом и ликовима, Црног Рока сам буквално преко ноћи креирао у својој глави…“.

Загребачка телевизија започела је продукцију ТВ серија на тријумфалан начин 1971. године, култним пројектом „Куда иду дивље свиње“, под редитељском палицом Ивана Хетриха. По много чему револуционарна, пионирска серија за тадашње прилике, и данас се сматра можда и најбољом у историји YU телевизије. Драматуршка обрада, режија, фантастични глумци (поред Смокија у незаборавној улози неустрашивог и правдољубивог шверцера Црног Рока, бриљирају Фабијан Шоваговић, Јован Личина, Иво Сердар), заплет у који као да је Тарантино умешао прсте (заједно са Серђом Леонеом), све то је урађено на највишем нивоу, а са минимумом средстава.

Љубиша Самарџић у филму „Лито виловито

Публика, у почетку збуњена потпуним изостанком било какве идеолошке равни у причи (која се дешава за вријеме рата у околини Загреба), завољела је серију, а пре свега главног јунака, неодољивог, стаменог и каубојски одважног Рока, младића који плени, упркос томе што је провинцијски шверцер који не мари ни за партизане, ни за усташе ни домобране.

Атипична, у то вријеме више него одважна телевизијска серија, стилски на трагу шпагети вестерна, која до данас није изгубила ни делић своје привлачности и квалитета. Био је то истински тријумф Љубише Самарџића, са Црним Роком је показао и доказао свој таленат и ширину у глумачком изразу.

„ВАЛТЕР БРАНИ САРАЈЕВО“ – ИНСЕРТ

Послије „Дивљих свиња“, гледаоци су Смокија могли да виде и у комичном серијалу „Грађани села Луга“, а 1974. глумио је и истакнутог српског социјалисту Димитрија Туцовића у истоименој серији.

Неуморно је корачао из филма у филм – од партизанских епопеја („Сутјеска“, „Бошко Буха“), преко „гибаница вестерна“ (култни „Валтер“, „Партизанска ескадрила“), па све до породичних комедија које су се све чешће снимале; памтимо га као ћалета Воју у „Љубавном животу Будимира Трајковића“, доброћудног боксера Шоргу у „Тигру“, милиционера Цанета у „Специјалном васпитању“ и, можда највише као наставника Синишу у јако доброј комедији „Рад на одређено вријеме“.

„БОШКО БУХА“ – ИНСЕРТ

Набрајајући ове свима нама познате наслове, немогуће је заобићи Милену Дравић – она и Смоки заједно су радили толико често да се може рећи како је у питању феномен у европским оквирима, ако не и шире. Наиме, њих двоје заједно су глумили у више од двадесет филмова, и то по правилу главне улоге, дакле, непосредне партнере!

„То је човјек огромне енергије, огромног знања, образовања. Он воли музику, страховито је добро познаје, воли сликарство, са њим можеш да говориш на милион тема. Имао је огромну енергију и снагу да изгура у оваквим условима све те велике послове. Био је пре свега организован, јер јако је важно бити организован у свом послу, наравно, жртвовао је себе у многим случајевима. Ишао је даље и поред личних губитака. Ентузијаста није добра ријеч за њега. Он је посвећеник“, рекла је Милена Дравић.

Љубиша и Милена у филму „Рад на одређено вријеме“

Њих двоје су глумили и у ратном спектаклу „Битка на Неретви“ Вељка Булајића. Тај филм је тада био номинован за Оскара за страни филм. Да ли је могуће нешто тако поновити?

Не, то је дефинитивно немогуће за дуго времена. Љубиша је могао да уђе у номинацију, кандидатуру са својим филмом ‘Убиство са предумишљајем’, али су се на жирирању у Академији десиле неке непријатности… То је филм који је могао у том времену да се нађе међу пет филмова“, сматра Милена Дравић.

Синиша Павић написао је крајем седамдесетих сценарио за, испоставиће се, једну од најомиљенијих домаћих серија до дана данашњег. Причу о Боривоју Шурдиловићу, фризеру, лењом провинцијалцу са „јужне пруге“, хипохондру и темпераментном занесењаку, момку који као да је наша верзија препознатљивих ликова које је Вуди Ален тумачио у својим комедијама, Павић је бриљантно, уз обиље духа и сјајно описаних животних ситуација срочио под насловом „Врућ ветар“.

„Било ми је лако да играм Шурду јер је текст Синише Павића написан тако сочно да ме је одушевио. Једино на чему сам инсистирао јесте да Чкаља буде мој партнер јер њега као глумца много волим, када глуми он је неодољив“.

„ВРУЋ ВЈЕТАР“ – ИНСЕРТ

Није пука фраза да су улице у свим југословенским градовима биле пусте када је емитована ова култна серија, сви су са нестрпљењем чекали и пратили догодовштине Боривоја Шурдиловића. Смоки је једном приликом потврдио да су истините гласине о томе како је у некој прилици чак и тадашња Савезна влада прекинула ванредну сједницу да би министри одгледали најновију епизоду „Врућег вјетра“.

Сури и Зис у филму „Валтер брани Сарајево“

После Шурде публику је забављао Синиша Пантић, смушени школски наставник без посла у три филмска наставка мелодраме „Рад на одређено вријеме“ Милана Јелића. Многи памте ове одлично написане комедије по шашавој Синишиној сестри коју је глумила феноменална Сека Сабљић, али и по сјајном почетку једне богате каријере – у питању је Никола Којо, наравно, у улози смеђокосог Милениног клинца пред пубертетом.

„СМРТ ГОСПОДИНА ГОЛУЖЕ“ – ИНСЕРТ

Ипак, овде бих истакао три изванредне Самарџићеве роле из осамдесетих година, зналачки креиране, врхунски реализоване. Прва је Лампас из „Савамале“ Жике Митровића, једног од најпотцјењенијих филмова из тог времена, друга маестрална улога је насловна из стилизоване драме Живка Николића „Смрт господина Голуже“, а трећа би била Боги у Ђорђевићевом крими филму „Јагуаров скок“.

Смокијева глумачка зрелост достигла је свој зенит, рекао бих, у ова три тотално различита остварења, у ове три улоге које једна са другом немају никаквих сличности – код прве предњачи раван комике, у другој је трагични усуд доминантан, док је трећа улога бритко реалистична. Поменути филмови снимљени су у распону од двије године.

Љубишу смо наредних година гледали и као поштара, коцкара, избеглицу са Косова, капетана, директора предузећа, милиционера, келнера, фотографа…

„ПОЛИЦАЈАЦ С ПИЈЕТЛОВОГ БРДА“ – ИНСЕРТ

Нешто млађи гледаоци Љубишу су најбоље упознали гледајући га, у оно ратно вријеме деведесетих, као полицијског инспектора Бошка Симића у комичној ТВ серији „Полицајац с Пијетловог брда“. Замишљена као класичан ситком који је могао, да је било продукцијских услова, да се протегне у мултисезонски пројекат, ова серија је стекла култни статус, вероватно добрим дијелом и због тога што је својим сензибилитетом пркосила туробној стварности у којој смо живјели. Слична ствар догодила се и са серијалом „Отворена врата“.

Средином деведесетих, Самарџић је направио, за наше прилике, неуобичајен заокрет у каријери – заједно са сином и супругом основао је продуцентску кућу „Синема дизајн“, чврсто ријешен да у најтежим временима прави филмове.

„КАЖИ ЗАШТО МЕ ОСТАВИ“ – ИНСЕРТ

Услиједила је веома успјешна сарадња са младим позоришним редитељем Горчином Стојановићем који дебитује на филму у маниру искусног синеасте, одличном драмом „Убиство с предумишљајем“ (1995). Три године касније, исти тандем реализовао је и крими драму „Стршљен“, а у оба филма Смоки се појавио и као глумачка подршка, у споредним ролама.

Пошто се одлично снашао у улози продуцента, Самарџић иде корак даље – почиње и да режира. Његов првијенац, „Небеска удица“ (2000), симболично је означио за Смокија улазак у нови миленијум, са новом, редитељском мисијом. Позитиван одјек на који је наишла „Удица“ као да му је дао крила и, упркос трагичном губитку сина, Самарџић наставља ту своју умјетничку мисију филмовима „Наташа“, „Ледина“ и „Јесен стиже, дуњо моја“.

„Као редитељ, не могу да правим шарене лаже, лаке комедије и сличне филмске приче. Имам потребу да направим нешто што је озбиљно, нешто што има своју естетику, нешто што је умјетност“.

Приватно, Смокију је брак и породица на првом месту, и то није фраза. Мирјана и Љубиша у браку су више од 50 година, ако то није кључни доказ, не знам шта би друго могло да буде. Притом никако не треба заборавити да је ријеч о глумцу који је деценијама уживао енормну популарност, зар треба нагласити и међу женским делом публике. За разлику од многих колега, није био боем, кафана му није представљала другу кућу.

За најузвишенију врсту уметности сматра музику. А за стваралаштво Самарџић воли да каже да је – немиран сан. За глуму да је страст и стрес, пуна узбуђења али и неизвјесности.

„Ја волим да гледам живот ружичастим наочарима – када је испред мене нешто што ми се не допада, понашам се као да то нисам примјетио, нисам чуо“.

Као несумњиво један од најпопуларнијих југословенских глумаца, и то у правом смислу ријечи јер је Самарџић заиста уживао једнаку популарност у свим бившим YU републикама, остварио је улоге у више од сто играних филмова и око двадесет ТВ серија и тако постао важан дио онога што волимо да назовемо културним наслијеђем нашег поднебља.

Смоки као партизан Новак у ратном спектаклу „Битка на Неретви“

Уз све што је одглумио, снимио, продуцирао, прије неколико година Смоки је одлучио да све награде и признања која је освојио у каријери дарује у виду легата Југословенској кинотеци. Тако ће будући филмофили моћи да изблиза виде у витринама Кинотеке како изгледају те силне глумачке награде, од пулске Златне арене, преко венецијанског Лава за глуму, па све до награде за животно дело „Павле Вуисић“ или „Златне мимозе“ за филмску режију.

И док не можемо да верујемо да нас је напустио, можда је најбоље, а свакако је најљепше гледати га како се маестрално поиграва глумећи све те драге ликове којима је удахнуо душу на филмском платну и ТВ екранима. И скромно верујемо да би се и он сложио са тим јер умјетност и јесте ту да би нам оплеменила животе.

„Смоки“, хвала!

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: