Малољетници – изазови и потребе

0
602

Много је разлога зашто је неопходно о младим људима често говорити. Говорити, не у оквирима политичке демагогије како су они наша будућност и како би требало, упркос свему, да остану у друштву хаоса, какво је наше. Потребно је, у овом друштвеном стању, говорити о младим људима из угла њихових потреба, њихове друштвене адаптације, проблема са којима се сусрећу, али и о проблемима чији су они узрочници, а које чине из ових или оних разлога. Конкретно мислим на испољавање антисоцијалних облика понашања која се често обликују законским оквирима, најчешће, кривичног закона. Чак ни наука није довољно посветила пажње, у етиолошком и феноменолошком смислу, малољетничком преступништву, као посебном виду и облику криминала у цјелини.

Криза друштвене заједнице у транзицији оштро утиче на младе људе те се њихова реакција на такво стање манифестује у вршењу недозвољених радњи и дјела за које друштво, као одговор, има одређене санкције. Када говоримо о делинквенцији конкретно се мисли на малољетна лица, која ће, ако се адекватно не дјелује, прећи из статуса делинквента у статус криминалца, што је чест случај у пракси.

Намеће се питање ко је најодговорнији за појаву овог негативног понашања малољетника? Многи би као одговор на ово питање, без увреде њима, користили излизане политичке фразе, и помало скривали одговорност иза друштва у цјелини, тачније, као разлог наводили би нефункционалност државног апарата. Нису далеко од истине, бар када је ријеч о државној дисфункцији. Но, ако хоћемо, а то морамо, да отворено говоримо о проблему малољетничке делинквенције, онда морамо бити искрени. Мишљења сам да је кључ проблема у породици. Она је кључан фактор, полазна станица, свега онога што млад човјек испољава даље у друштву, и оног доброг и оног што карактеришемо као предделинквентно и делинквентно понашање. У погледу васпитања, и уопште социјализације породица има примарну улогу.

Функционална породица представља значајан фактор у превентивном дјеловању на појаву недозвољених активности њених најмлађих чланова. У функционалним породицама уочљиве су здраве релације међу њеним члановима, што представља одличне предуслове у погледу превенције свих нежељених радњи и дјела за њене младе чланове. У породици је потребно створити такву климу да комуникација не смије бити маргинализована па и када је ријеч о најкомплекснијим и најосјетљивијим темама за разговор. Родитељи би требало да развију способност отворене комуникације са својом дјецом, али не у смислу њиховог монолога над њима већ обостраног дијалога. Дакле, управо дијалогом, без којекаквих предрасуда, превентивно дјеловати.

Стабилност породице, условљена је низом фактора. Поред породица које су нестабилне у погледу материјалне и финансијске ситуације, ту су и, потенцијално нестабилне, тзв. непотпуне породице (без једног или оба родитеља).

Шта још утиче на породичну нестабилност? Учестале свађе, немарност родитеља, преокупираност пословним или неким другим обавезама, те као врхунац нестабилности, јављају се социопатолошке појаве у виду алкохолизма, наркоманије, па и проституције. Јасно се види да на породичну стабилност утиче много фактора, а све то негативно утиче на њене младе чланове. Криза породице и њена, у крајњем случају, тотална дисфункција, индикатор је заправо хаотичног и дисфункционалног стања друштва. Али, са друге стране, криза породице доводи у кризу и само друштво, ако имамо у виду њену значајну друштвену улогу.

За породицу можемо слободно рећи да је својеврстан полигон за обуку младог човјека који се спрема за „борбу“ и своје мјесто у друштву. Породица, као био психосоцијална заједница, има кључну улогу и полазна је тачка низа активности младих људи. Поред ње, у процесу социјализације надовезују се школа, вршњаци те у неким случајевима и адекватне установе (Центри за социјални рад, васпитно-поправне установе). Уколико малољетно лице испољава неки вид антисоцијалног понашања, то је својеврстан аларм за узбуну, и показатељ да у систему нешто не штима. Опрезно треба приступити, породица сноси највише одговорности за активирање аларма узбуне, али се нипошто не смије комплетно друштво оглушити на то и препустити проблем само на тај свој дио.

Малољетничка делинквенција није само проблем појединца и његове породице, она је проблем друштва у цјелини. Она не представља само пубертетску експлозију, није заблуда апсолутне доминације (чиме су млади у том периоду заведени), она је, аларм за узбуну читавог система, иницијална каписла за брзу и адекватну реакцију. Не треба младим људима „притезати каиш“ нити их спутавати у њиховим младалачким активностима, али их треба усмјеравати и обликовати тако да, у тим најосјетљивијим годинама, буду што даље од антидруштвених облика понашања. Усмјеравати их ка здравом начину живота и битисања у друштву кроз бављење спортом, креативним и општекорисним радом.

Потребно је код младих разбити предрасуде о свеопштем песимизму. Младом човјеку је потребно показати да је и он важан члан друштва као друштвено активна особа. Укључивањем у друштвена збивања, кроз омладинске савезе, млади ће врло лако да постану друштвено активни што је насушна потреба друштва.

Друштвено активирање долази до изражаја, или би тако требало бити, посебно код малољетних лица која се ближе том фамозном пунољетству, које може бити итекаква одскочна даска, општекорисна, али и камен спотицања, општепогубан. У том периоду млади имају такву перцепцију стварности да су потпуно спремни за самостално битисање у друштву. Њихову спремност и младалачку енергију неопходно је адекватно каналисати, кроз раније поменуте елементе, али и на многе друге начине који су општеприхватљиви и корисни свима нама. Но, нажалост ако се у том периоду, најосјетљивијем за њих, препусте сами себи, без неопходне контроле и усмјерења, улазницу у свијет одраслих могу скупо да плате, па и лишавањем слободе у најљепшим годинама живота.

Друштво, али и они који га воде, морају да имају слуха за младе људе у смислу стварања таквих услова да млади своју енергију, креативност, интелигенцију, потенцијал који имају, искористе на најбољи могући начин.

Босанскохерцеговачко, постконфликтно и сиромашно друштво у транзицији, нажалост, има високу стопу ризика који доводи младе људе до разних облика неприхватљивог понашања, па и до сукоба са законом. У погледу законских оквира малољетници се посебно третирају. Првенствено се потенцира на превентивном дјеловању, у смислу укора и опомена, али ако те мјере не дају жељени ефекат приступа се оштријим санкцијама. Као највећи облик санкционисања малољетног преступника може се изрећи казна затвора у трајању, максимално, до пет година. Казна затвора се изриче за најтежа кривична дјела која почини малољетно лице. Пресуђено малољетно лице се, на извршење казне затвора, упућује у малољетнички затвор. Једини такав затвор у Републици Српској, адекватно кадровски и функционално оспособљен налази се у склопу Казнено поправног завода Источно Сарајево.

А да ли је то рјешење?

Мишљења сам да је свака изречена санкција, било да је ријеч о опомени или укору, или чак изреченој казни затвора, заправо закашњела реакција друштва. На вријеме није дешифрована порука коју млада особа вршењем недозвољених дјела и радњи одашиље у етар.

На све изазове са којим се малољетници сусрећу потребно је адекватно одговорити, и на њихове заблуде о самосталности, пубертетским превирањима, жељом и потребом за преузимањем сексуалне улоге, свим њиховим реакцијама, а све са циљем превентивног дјеловања и сузбијања не само малољетничког већ и општег криминалитета. Родитељи, не спутавајте, оно највредније што имате, у њиховим младалачким „лудовањима“, тиме само стварате нежељене посљедице и контраефекте, стварате антиродитељство.

Пружите вашој дјеци „контролисану слободу“. Никакве ваше свађе, којекакве обавезе пословне или неке друге, не смију бити приоритетније од ваше дјеце.

Свјесни смо разних облика кризе, па и ове економске, кад сви хрлимо, а посебно родитељи, за тим новцем, који је, веле, гарант боље будућности.

Родитељи, ви који јесте и ми који ћемо бити, будућност су ваша тј. наша дјеца, а ви, односно ми, сносимо највише одговорности за ту будућност. Ми смо били у њиховим дјечијим годинама, они у нашим нису. Помозимо им и дозволимо да упркос свим изазовима ране младости, плаховите и турбулентне адолесценције, спремно закораче у свијет одраслих који је неупоредиво сложенији и изазовнији од оног из којег излазе и у који се више никада вратити неће, улазећи у овај „велики“ који толико желе.

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: