Манастир Ловница (Шековићи)

0
3720

Манастир Ловница се налази у регији Бирач, 2 километра удаљен од центра Шековића, у близини изворишта ријеке Ловнице, по којој је и добио име.

Према предању, које није потврђено историјским изворима, оснивач манастира је краљ Драгутин (1284-1321), који је у то вријеме управљао и сјеверисточном Босном.

Постоји још једно предање, по коме је првобитно манастирска црква била 1 километар јужније од садашње, што би се могло утврдити на основу темеља који и данас постоје, али до сада нису вршена археолошка истраживања која би потврдила ову теорију.

Подручје око манастира Ловнице је представљало важну комуникацију из долине Спрече ка Сарајеву, а у околини манастира постоје бројна налазишта стећака са хришћанским обиљежијима, као свједочанство о насељености ових простора у средњем вијеку.

Најстарији писани подаци о Ловници су записи из 1577/1578.године у типику који је те године писан у овом манастиру. Те године (1578) је израђен иконостас и започет живопис црквених зидова од стране тада најпознатијег сликара у српској цркви, пећког монаха Лонгина. На иконостасу се налази и чувена престона икона Мајке Божије, која представља једну од најљепших икона на подручју српске цркве. Ова икона се налази на списку културне баштине РС и њена рестаурација је урађена у Заводу за заштиту културно-историјског и природног наслеђа Републике Српске.

Године 1592. у Ловници је писано и једно јеванђеље, које се до Другог свјетског рата, када је уништено, налазило у манастиру Башеново на Фрушкој Гори.

Још један псалатир, који је био у херцеговачком манастиру Житомислић, свједочи о манастиру Ловница 1603.године, иако се не може са сигурношћу закључити да ли је у Ловници преписан, али се јасно упућује на везу овог манастира са православним манастирима широм српског националног и духовног простора. С обзиром на ангажовање најпознатијег и најцјењенијег сликара обновљене Пећке патријаршије, може се закључити да је манастир Ловница у то вријеме његовао високе захтјеве фреско – сликарства, као и то да се радило уз велике финансијске могућности ктитора. Ктитори манастира, монаси Генадије и Акакије, насликани су у припрати цркве, како држе модел цркве између себе. Сама манастирска црква је посвећена Св. Великомученику Георгију, који се и данас прославља као манастирска слава. Не може се са сигурношћу рећи ко су били ловнички ктитори Генадије и Акакије, али се претпоставља да су припадали имућном трговачком или занатлијском, а можда и земљорадничком сталежу и да су свој иметак уложили у градњу и опремање манастира, у којем су провели свој монашки дио живота.

Првих деценија турске власти у Босни, страдале су многе грађевине, међу њима и богомоље, али је обновом Пећке патријаршије (1557) и залагањем патријарха Макарија Соколовића, почео период обнове цркава и манастира. Тада почиње и обнова старог манастира Ловнице, што потврђује „црквина“ која се налази недалеко од данашњег манастира. С обзиром да су Турци дозвољавали обнову и градњу само тамо гдје су постајали манастири и цркве у старој држави, то доказује да је овај манастир постојао и прије доласка Турака.

Данашња манастирска црква грађена је шездесетих или седамдесетих година XVI вијека и због веће безбједности увучена је под саму планину, до извора ријеке Ловнице, како би била мање изложена очима Турака који су пустошили све пред собом.

У Бечком рату (1683-1699), Срби су стали на страну Аустрије, али је после аустријског пораза у Србији, наступила велика одмазда Турака у којој су страдали многи манастири и цркве, а међу њима је био и манастир Ловница у коме су спаљени и опљачкани конаци и ћелије, али црква није горјела. Један запис на црквеном зиду из 1693. године говори да је управо те године манастир обишао владика Висарион, надлежни митрополит дабробосански (1692-1708).

Манастирска црква је 1823. године покривена квалитетнијим и бољим кровом (шиндром) јер је стари био дотрајао. Поново је препокривена 1884. године и тај кров је трајао до Другог свјетског рата када је изгорио.

Почетком XIX вијека, престаје се са писањем по зидовима и монаси почињу да уредно воде црквене књиге. У Другом свјетском рату и конак и кров цркве су горјели, а у пећини изнад манастира је била смјештена ратна болница.

Послије Другог свјетског рата (1952) почиње још једна обнова манастира, реконструкција конака и живописа, али су нове власти изузеле дио манастирског конака и претворили у музеј НОБ-а. Заслугом епископа зворничко-тузланског Василија, 1979. године почиње оживљавање монашког живота са три монахиње, које је епископ довео из манастира Тавне код Бијељине (игуманија Анастасија и монахиње Евгенија и Стефанија). Од 1987. године, поново је обновљена парохија у Шековићима, па је богослужења у манастиру обављао надлежни свештеник.

Деведесетих година манастиру је враћен дио одузетог конака и манастирска земља, чиме су се стекли услови за детаљнију обнову и уређење. Залагањем епископа Василија и уз помоћ вјерујућег народа и институција Републике Српске, манастир добија нову физиономију, тако што је реконструисан конак, простор око цркве, прилазни пут, а 2016. године је уређено и корито ријеке Ловнице.

Данас манастиром руководи игуманија Јована са двије монахиње и једном искушеницом. Због значаја који има за српски народ, манастир свакодневно посјећују вјерници из свих крајева, а највише их долази сваке године 6/7 јул (рођење Св. Јована Претече – Ивањдан) и 27/28 август (Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина) када се одржавају и традиционални народни зборови.

Осим духовне важности, манастир Ловница представља и велики туристички потенцијал општине Шековићи што се може видјети кроз бројне појединачне и организоване посјете током године.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име