Манастир Папрача у Папрачи код Шековића

0
1108

Манастир Папрача се налази у мјесту Папрача, на извору ријеке Папраче , уз пут Власеница-Шековићи-Зворник, на путној удаљености од око 16 км од Шековића.

У непосредној околини мјеста Папрача се налази неколико некропола стећака: Вучевица, Павловићи, Лемино Брдо, Башићи и Тришићи, као и средњовјековно утврђење Перин-град (или Периње), а 1930. године у самој Папрачи су пронађени и римски новчићи.

Најстарији писани траг о Манастиру Папрача, а уједно, и први податак о везама овог манастира са Русијом је запис на јеванђељу које је 1550-1551. године руски протопрезвитер Јаков поклонио папрачком игуману Глигорију приликом његовог повратка из Русије. Због тога, са сигурношћу можемо да закључимо да је Манастир Папрача постојао у првој половини 16. вијека.

У документима турских архива црква у Папрачи се помиње 1540. године, а 1547. и њени становници, што наводи на закључак да се радило о манастиру. У турском попису становништва из 1528. године не помиње се црква у Папрачи, али се помиње извјесни поп Радица из Папраче.

У вријеме пољског краља Жигмунда, 16. јула 1553. године, по наруџби двојице ктитора: кнеза Димитрија Теодоровича Сангушчовича и Николе Србина, Михаило Зборожевиц Александрович је преписао један Псалтир у Пољској, а сâм Псалтир је поклоњен Манастиру Папрача.

Приликом градње нове цркве на старом црквишту у Троноши, 1559. године, игуман манастира Троноше Пајсије је позвао у помоћ и калуђера Арсенија од Папраче.

Папрачки игуман Захарије је 1585. године отишао у Русију и од цара Феодора Ивановича добио помоћ за манастир од 120 рубаља у новцу .

По наруџби папрачког игумана, 1586. године, направљен је сребрни кивот (ћивот или ковчежић) који је био својина манастира све до 1697. године, када је откупљен и пребачен у стару православну цркву у Сарајеву.

Писма руских владара српским манастирима су драгоцјен извор података о везама Mанастира Папрача са Русијом, позивима и дозволама за путовање и тражење новца по Русији, милодарима и слично:

Братство Mанастира Папрача од руског цара Феодора Ивановича добија 60 рубаља новчане помоћи и разне тканине на поклон, те слободан пролаз у Русију и кола до Москве. Заузврат, царево име је требало да се упише у манастирски поменик, а на службама је требало да се помиње царево име као и имена његових предака.

1592. и 1607. папрачки игуман Лонгин путује у Русију и доноси новац и рукописне књиге (које се послије преписују у нашим манастирима).

1621. папрачки монах Данило у Москви преписује књигу «Извод Синаксару».

1628. папрачки архимандрит Ананија, те 1630. папрачки игуман Данило прекидају своја путовања у Русију и бивају враћени са руских граница због куге која је владала у земљама кроз које су били прошли.

1645. папрачки игуман Симеон, ћелар Тодор, јеромонах Василије и ђакон Јосиф од цара Алексија Михаиловича добијају повељу ком се одобрава боравак папрачких монаха у Русији, сваке осме године, ради прикупљања прилога. У повратку од угровлашког војводе Матеја Басарабе монаси добијају по 200 аспри и 4.000 аспри помоћи за Манастир Папрачу.

Од 1646. до 1683. нико из манастира није путовао у Русију, а 1683. архимандрит Михаило добија у Москви 100 рубаља новчане помоћи за манастир, личну помоћ од 40 самура у вриједности од 100 рубаља, те двије књиге: Еванђеље и Апостол.

И у вријеме аустријско-турског рата 1683-1699. папрачки калуђери путују у Русију: 1688/1699. и 1696. (епископ манастира Папрача Јован, јеромонах Аврамије, те касније игуман Софроније Подгоричанин и митрополит Стеван Метохијац, који из Русије доносе новац, књиге и сасуде за манастир).

На молбу епископа Јована, 25. јануара 1689, обновљена је дародавна повеља манастиру Папрачи, према којој је три-пет папрачких калуђера могло сваке осме године да долази у Русију по прикупљање милостиње. Осим тога, епископ је добио 100 рубаља новчане помоћи за манастир, те личну помоћ од 50 рубаља у самурима.

Манастир је запуштен између 1717. и 1723. године. Послије аустријско-турског рата и борби око Зворника 1717. године напуштено манастирско имање је добио спахија Ферхат-бег из околине Будима, који се, послије губитка османлијских посједа у Угарској, населио у Босанском пашалуку. Његови потомци Ферхат-беговићи послије су дуго живјели у Папрачи. На надгробнику Хаџи Захарија Поповића, свештеника из Осмака, који је умро 1879. године и сахрањен уз јужни зид цркве, забиљежено је да је он обновио цркву 1853. године. За добијање дозволе за обнову извјесних заслуга је имала и Стака Скендерова, која је давала помоћ и за саму градњу. Обнову су помагали и Срби из Сарајева. Хаџи Захарије је набавио и мало звоно за цркву из Русије и наводно га донио сакривеног у бурету. Престоне иконе Христа Пантократора и Богородице са Христом-дјететом, рађене уљем на платну, рад Милије Марковића из Београда, као и царске двери на иконостасу је приложио мајор Миша Анастасијевић из Београда 1857. године. Већи радови на поправци цркве извођени су 1861. године. Обновљену цркву је тек 1869. освештао дабробосански митрополит Дионисије II. Одмах по обнови Папрача је служила као парохијска црква. Године 1880. доласком игумана Пајсија Филиповића обновљен је манастирски живот у Папрачи.

Неки од дотадашњих срезова Дабробосанске епархије (Власенички и Сребренички) су припојени Зворничко-тузланској епархији, којој од 1. јануара 1914.  припада и Манастир Папрача.

У периоду 1941-1945. манастир је претрпио значајна оштећења: манастирска црква је демолирана и из ње је изнесен инвентар, а манастирски конак, школа и зграда „Кафана“ су спаљени. Током цијелог рата манастир је био пуст.

Од 1954. старање о манастиру Папрачи преузима монахиња Варвара Божић, која заједно са двије искушенице, Јелисавком Перић и Василијом Митровић, долази из манастира Тавна. Захваљујући њиховом великом залагању и уз помоћ Зворничко-тузланске епархије, оне поправљају један дио конака и набављају најпотребнији инвентар за цркву.

Из података уклесаних у спомен-плочу, постављену на звонику, сазнајемо да је 6. октобра 1985. године освештена зграда новог манастирског конака, као и обновљена зграда старог конака.

Цијели манастирски комплекс је ограђен каменим зидом, зиданим ломљеним каменом, високим отприлике 1,70-2.00 метра. На западној страни манастирског комплекса, наглашена правоугаоним порталом, у зиду је постављена капија.

Приликом прављења објеката манастирског комплекса употребљавани су стећци: „У западном зиду цркве, споља при дну, а лијево од улаза у припрату, узидан је већи комад од једног средњевјековног стећка са мачем у рељефу,… стећака има и у зидовима око цркве. Поток Папраћа који тече поред цркве делимично је регулисан. Поред другог материјала, за израду зида које сада чине стране корита тог потока, употребљени су неколики стећци. Тако се у зиду на левој страни потока виде један мали стећак на слеме, стављен попреко, и један већи. У зиду на десној страни потока су узидана три стећка: два су облика на слеме, а у трећем је издубено корито, и тај лежи крај воде. Затим један стећак је узидан у спољну ограду манастира (близу капије, лијево), а изгледа да има и комада од других стећака…“

У диспозиционом смислу црква се састоји од наоса са олтарским простором, припрате и егзонартекса. Основа цркве у облику триконхоса везује папрачку цркву за архитектуру моравске школе. Сличне триконхосне основе, у ширем географском простору, налазимо на црквама Манасије, Раванице, Љубостиње, Нове Павлице, а на територији Босне и Херцеговине сличну основу има црква Манастира Моштаница.

Прије конзерваторских радова 1968. године фреске у Папрачи биле су видљиве само на неким површинама у доњим зонама олтарског простора и на западном зиду, односно:

  1. четири фигуре у олтарским нишама,
  2. два архијереја у олтарском простору,
  3. централни дио Успења.

Током радова откривени су нови дијелови фресака, а у јужној пијевници сасвим нови иконографски садржаји, као што је глава св. Силвестра, папе римског, представљеног у поворци архијереја у апсидалној конхи, који се клањају Христу Агнецу, представљеном на часној трпези у посуди (Кајмаковић, 1971, 168).

Претпоставља се да је црква имала разноврстан и иконографски богат репертоар фресака, што данас може да се наслути само према неколико одломака фресака. У јужној пјевници остали су фрагменти композиција Христових мука.

Сачувани фрагменти папрачког иконостаса са представом Недреманог ока и царева Давида и Соломона на надверју, као и десни дио архитравног Деизиса са пророцима издвајају се међу сачуваним радовима српских зографа XVIII вијека у Босни и Херцеговини снагом свог умјетничког израза Наведени фрагменти папрачког иконостаса су пренесени у Музеј епархијског двора у Тузли, а данас се налазе у епархијском двору у Бијељини.

Збирци папрачких икона из XIX вијека припадају и престоне иконе Христа Пантократора и Богородице са Христом – дјететом, рађене уљем на платну, рад Милије Марковића из Београда 1857. године. Из XIX вијека је и икона Свете тројице са Богородицом, такође рађена уљем на платну. Три Јерусалима већих димензија датирају се у XVIII-XIX вијек.

Приликом испитивања и конзервационих радова током 1968. године на остацима фресака у цркви Манастира Папрача констатовано је да је цјелокупна површина наоса била покривена фрескама. Мноштво фрагмената фресака је откривено испод малтера на готово цијелој површини јужног зида, посебно у јужној пјевници. На сјеверном зиду је сачувано знатно мање фресака. Највеће површине су сачуване у апсидалној конхи. Претпоставља се да су некада били осликани и простори ђаконикона, протозеиса и куполе. Спољни и унутрашњи нартекс вјероватно нису били осликани.

На основу сачуваних фресака стиче се утисак да су оне сачуване само у нижим зонама, и то:

  1. на соклу,
  2. у првој зони са стојећим фигурама,
  3. на доњим дијеловима друге зоне са композицијама.

Претпоставља се да је оваква концентрација сачуваних фресака резултат тешког стања цркве у вишим зонама, а можда и њеног рушења.

Откривени фрагменти фресака су се налазили испод два разновремена слоја малтера.

Нема расположивих података са детаљима (обим, врста, материјали, методологија и технике и сл.) о санационим радовима, конзерваторско-рестаураторским радовима на цркви.

Упоређујући постојеће стање објекта са фотографијама публикованим у књизи Марице Шупут Српска архитектура у доба турске власти: 1459-1690., објављеној 1984. године, као и са описима који се односе на исламски утицај на архитектонску пластику поткровног каменог вијенца бочних конхи, можемо да закључимо да су приликом обијања малтера спољне фасаде цркве уништени и облици преломљених лукова, тзв. килборгена на аркадном фризу урађеном од малтера-садашње аркаде имају правилни полукружни  облик. Такође су неки прозори на бочним апсидама имали мотив килборгена , ког данас на цркви нема. С обзиром на наведене хронолошке одреднице, највјероватније је да су ове интервенције урађене 1985. године.

Манастир Папрача у Папрачи код Шековића проглашен је 2005. године, националним спомеником Босне и Херцеговине. Национални споменик чине:  Манастирска црква Благовештења, зграда старог конака и звоник.

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: