Меша Селимовић: “Ко промаши љубав, промашио је и живот”

0
372

Рођен је у Тузли, 26. априла давне 1910. године, ту је завршио основну школу и Гимназију. За себе је рекао: “Ја сам из муслиманске породице, из Босне, али по националној припадности сам Србин.”

Филозофски факултет у Београду, студијска група Српско-хрватски језик и књижевност, завршио је у року као један од бољих студената, рат га затиче у Тузли.

Ни овог писца није заобишла рука власти, био је ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, био је политички веома ангажован као члан Комунистичке партије Југославије. Али оно по чему је Меша Селимовић највише остао урезан у сјећању људи свог времена је врстан професорски рад. Неки критичари су чак за њега говорили да је нарочито писмен, али без талента.

Млађе колеге Мешу Селимовића доживљавали су као узора и са дивљењем у очима посматрали све што је он радио.

„Ниједан професор кога сам знао није ни тако говорио, ни тако изгледао, ни тако иступао и суверено владао старим и најновијим књижевним изумима, знањима и увидима. Лакоћа којом се формулисао и одржавао на паучини језика, афористика и логика које је демонстрирао, сведочили су о једном богомданом дару, без других уверења осим вере у уметност“, речи су Матије Бећковића о свом старијем колеги Меши Селимовићу.

Жена која је Меши приуштила да има најтоплију постељу, попеглане кошуље, пољубац пред одлазак на пут, која је умјела да јасно каже да поштује вољу свог супруга и да са њим иде ако треба и на крај планете по њихов комад среће, звала се Дарослава-Дарка Божић.

Даркин Меша свакодневно је упловљавао у муљ људским смицалицама, злобних језика који су умјели једино да руже како би скренули пажњу са свог мањка дара да било шта корисно учине. Нарочито се налазио на мети политичких хајки и посљедњи језичак на ваги била је његова болест и игнорисање средине у којој је живјео. Били су потпуно апатични ка стању човјека који их је толико задужио својим како књижевним, тако и друштвеним ангажманом.

Након тога, са породицом из Сарајева Меша Селимовић сели се за Београд гдје је имао пријатеље који би му се нашли ако затреба. У једном писму свом пријатељу пред одлазак написао је:

“Босна је тешка, теретна земља и овдје није лако живјети, ако је човјек само за сантиметар виши од просјека. Мени је случај дао тај сантиметар, и осудио ме на испаштање.”

Дарка и Меша ријешили су да спакују свој живот у пар кофера, понесу своје крпице са собом и заувијек напусте Босну. Шетајући Башчаршијом Меша је једном писцу рекао: “Ја данас одлазим и више се никада нећу вратити.” Тако је и било.

Са својом Дарком из Сарајева кренуо је пут Београда гдје су га чекали поуздани пријатељи и нови живот без прекора, злобе, сујетних хитаца, политичких мишоловки.

Спокој је пронашао у Београду, дружио се са Добрицом Ћосићем, Антонијем Исаковићем, играо је свој драги преферанс, увече писао док је његова Дарка сједела крај њега и хеклала или читала. Када би Меша завршио које поглавље, Дарка се претварала у уво и слушала помно сваку ријеч.

Меша Селимовић говорио је како кроз своја дјела, тако и кроз своје поступање о човековој промјашености, нарочито наглашавајући ону најболнију.

“Ко промаши љубав, промашио је и живот” – постулат маестралног живљења које има свој смисао и ушће среће у које се улива је љубав.

У ноћи када је Меша преминуо Дарка је његовом колеги Бећковићу рекла: “Да сам знала да сву ноћ неће доћи, ја бих лежала и спавала уз њега!”

Да је могла с њим и у смрт да пође учинила би то, али остала је да поштује његову вољу до краја да не дозволи да се последња воља њеног Меше не оскрнави све док и сама не заспи као и он.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име