Младен Савић је млади умјетник из Источног Сарајева, који поред цртања портрета и ентеријера у приватне сврхе, својим муралима и графитима настоји да свом граду да умјетнички сјај. Каже да је почетак рада настао спонтано, те да се дуго времена усавршавао како би свој таленат довео до савршенства.

Са Младеном смо разговарали и о његовим будућим плановима, а више прочитајте у нашем новом интервјуу.

Од када се бавите умјетношћу, и шта сте све радили до сада?

Цртањем се бавим у назад пет година. Први мурал који сам урадио је мурал Гаврила Принципа, у истоименом парку у Источном Новом Сарајеву. Осим мурала, опредијелио сам се за цртање портрета, ентеријера, али у посљедње вријеме почео сам да се бавим и урбан артом, и апстрактном примјењеном умјетношћу, јер ти видови умјетности су све више у моди. У сваком другом граду, почевши од Бања Луке, Београда, Новог Сада, па даље до Рио де Женера и других свјетских метропола, људи су већ одавно украсили своје животно окружење том умјетношћу, а ми нисмо још почели ни са класичном, те сматрам да је крајње вријеме да и Источно Сарајево започне са тим.

Одакле љубав према умјетности и како је то све почело?

Моја љубав према умјетности родила се почетком средње школе, до тада нисам ни знао да сам толико талентован за то. Имали смо предмет у Гиманзији Ликовна умјетност. Професорица нам је задала неку новогодишњу тему, и сви смо нешто нацртали. Сјећам се, био сам 29. број у дневнику, и сви су редом своје радове предавали, професорица је прегледавала и оцјењивала. Када сам ја дошао на ред, професорица ме је упутила пред таблу да покажем свој рад, и сви су били одушевљени. Послије тога, многи моји радови су били закачени на паноима школе. Тек тада сам озбиљно почео да се бавим умјетношћу. Учланио сам се у ликовну секцију, и недуго затим сам преузео вођење исте. Након тога, покушао сам да, како то ми кажемо, живим од тога. Али, умјетност као умјетност, код нас тешко пролази. Људи настоје да сами смање цијену коју им ја поставим, а нису ни свјесни да ја понекад свој рад радим и до 20 радних сати.

Који Вам је омиљени рад и зашто?

Што се тиче омиљених радова, имам два. Један је рад рађен обичном оловком, без било каквих боја и додатака, и то је једини рад до сада који сам нацртао управо онако како сам га и замислио. Због тога ми и јесте фасцинантан, и због тога га волим, а стварно не знам како је доспио у моју главу, ни ко је особа. Други омиљени рад сам цртао када сам био јако заљубљен. У питању је дјевојка ватрене косе. Зашто ватрене? Зато што је ватра природна појава коју не можемо спутати. Можемо је угасити, али је довољан један мали пламичак да би се опет распламсала. Иначе када радим портрете, нагињем перфекционизму, али овај рад ми је омиљени управо због тога што није ни налик савршенству.

За крај, шта планирате у будућности?

Што се тиче будућности, ја је планирам од сад па за пола сата. Међутим, на том неком већем плану, није ми битно толико да се моје име спомиње негдје него име мог града у ком живим, односно да ми град буде познат по нечему. Ја настојим да буде препознатљив по муралима. Сваки већи град има свог познатог сликара, муралисту, а ми немамо. Ја бих волио да у Источном Сарајеву постоји још нека особа која би са мном радила, јер толико имамо зграда, толико слободних зидова које би могле бити украшене неким лијепим сликама. Следећи мурал који сам планирао радити је мурал Патријарха Павла, близу истоименог обданишта у Источном Новом Сарајеву. Поред тога, једна од жеља ми је и да урадим мурал нашег свјетског првака, џудисте Немање Мајдова, јер свака држава има свог познатог спортисту, тако да и ми свог морамо да величамо. Његове слике се налазе у одређеним кафићима, али зашто не би то био баш велики мурал. Након тога, планирам већи број мурала, конкретно у нашем граду, али се надам да ћу проширити и даље. Зашто да не.

Аутор: Бојана Мичић