Најбоља вијест из Хашког трибунала: Затворени смо!

0
410

Ако су Османлије, као вјековни поробљивачи, промијенили начин живота и менталитет овдашњих народа, онда се може рећи да их је Хашки трибунал потпуно раздвојио, а често ирационалној и осветничкој мржњи дао опипљив смисао за нове деценије нетрпељивости.

Хашки трибунал се затвара и то је једина позитивна вијест од оснивања овог суда.

Политички трибунал, који је судио према унапријед одређеним квотама за кривицу /за рат су Срби криви 70 одсто, Хрвати 20, а Бошњаци десет одсто – процјена ЦИА са почетка деведесетих година прошлог вијека/ испунио је задатак.

Срби су “геноцидни”, Хрвати из БиХ “дјелимични злочинци” које је подржала Хрватска, која је, опет, пресудом бившем хрватском генералу Анту Готовини и сарадницима ослобођена сваке озбиљне одговорности за “Олују” и “Бљесак”, а Бошњаци су тек жртве, уз понеки “изоловани” злочин.

Албанци су у Хашком трибуналу верификовали једнострану сецесију самопроглашеног Косова вишеструким ослобађајућим пресудама бившем команданту терористичке ОВК Рамушу Харадинају и осталим кољачима, уз признање хашког Тужилаштва да су свједоци волшебно побијени или су сами себи одузимали животе.

Све је одрађено са много драматургије и спетакла, уз безброј шпијунских интрига, потјера и судских обрта – као по најбољим модерним сценаријима популарних америчких серија.

Честа згражавања правника на Западу “и у остатку свијета” након неких пресуда или квалификација у оптужницима, нису ни стизала на насловне стране медија или у главне вијести. Рат у Југославији током деведесетих година прошлог вијека морао је да буде архивиран према плану побједника и њихових пулена.

Питање злочина против мира није ни покретано, јер би се тада морали водити судски поступци против словеначког, хрватског и бошњачког политичког врха за рушење бивше СФРЈ, а све њих је Запад веома добро штитио политички и војно.

Остаће запамћен апсурд да су Срби, над којима је извршено највеће етничко чишћење у историји ових простора – у Хрватској, на Косову и Метохији и великом дијелу БиХ – добили убједљиво највеће казне и прозвани за /локални/ геноцид.

Србима је Хаг додијелио шест доживотних робија и укупно 758 година затвора.

За злочине над Србима у Хрватској није осуђен малтене нико из војног и политичког врха те земље. Највиши осуђени официр је бивши генерал Мирко Норац /убица и командант током стријељања цивила/, коме је хрватски предсједник Стјепан Месић чак смањио казну као знак милости.

За масакре у БиХ – Сарајеву, Тузли, на Купресу, у Сијековцу, у Броду, у Подрињу и разним логорима – осуђено је тек неколико чувара или обичних војника муслиманских и хрватских снага.

За злочине на Косову и Метохији није одговарао нико – команданти ОВК данас су признате дипломате и угледни чланови друштва.

Ипак, у западним медијима постављају питање: зашто се Срби нису довољно суочили са својим злочинама? Можда зато што су српски животи сматрани животима другог реда или, како би то НАТО рекао, “колатералном штетом”.

Зато Срби са обје стране Дрине и Саве неће Хашки трибунал запамтити као суд за оцјену кривице у злочинима које су чинили сви, већ као директан покушај да се више милиона људи унутар једне националне групације прогласи одговорним за геноцид и злочине.

Како другачије објаснити чињеницу да је читав политички и војни врх и Републике Српске и Србије из деведесетих година прошлог вијека оптужен и осуђен у Хагу. То су људи које су бирали грађани или који су бранили те исте грађане, па прича о појединачној одговорности често личи на лош виц.

Уосталом, како се неуспио покушај изгласавања резолуције у Савјету безбједности УН о “геноциду у Сребреници” може другачије назвати него као прозивање Срба за колективну одговорност?

Шта би било да тадашњи руски амбасадор у УН Виталиј Чуркин није уложио вето?

Међу толиким озбиљним глобалним злочинима, рецимо, западних сила или Нијемаца у 20. вијеку “извучени” су баш Срби?!

Бошњачка политика са уздахом може да испрати Хашки трибунал у историју, јер ниједан други, до краја историје ваљда, неће јој толико ићи наруку.

Довољно је да хашке пресуде о својој “апсолутној невиности” и кривици оних других унесу у ђачке уџбенике и да живе у свом свијету апсолутне и једине жртве. Што одавно и чине.

Хрвати су “опрали” злочине над Србима из Крајине вољом и уз помоћ “великог брата”, а споменик хашком судији Теодору Мерону, који је у Жалбеном вијећу “одрадио” пуштање Готовине, морао би да одавно краси загребачки трг, и то ништа мањи од онога који има бан Јелачић.

Неку врсту “смоквиног листа” за своју апсолутну пристрасност, Хашки трибунал је понудио у виду пресуде функционерима некадашње Херцег-Босне, али на тој ватри лажне правде Срби се опет не могу огријати, јер осуђени нису одговарали за злочине над Србима.

Флоскуле о томе да ће Хашки трибунал помоћи помирењу у региону и суочавању са кривицом падају у воду чим се погледају пресуде и упореде казне са реалним стањем на терену, о чему најбоље свједоче посљедњи пописи становништва.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име