Неподношљива лакоћа дивљења

0
9144

Возим се аутобусом. На сећији сједи група средњошколаца, и на блутут звучнике пушта пјесме. Или боље речено, пјесме под наводницима кича и турбо-фолка, које воде до интелектуалне коме. Као да се на тијело краве стави глава козе. Тренутно је таква музика заразила читав свијет, али код нас је, чини ми се, присутна највећа концентрација отпада. И што је најгоре, протагонисти који дистрибуишу смеће по нашој околини, све дубље залазе у поре јавног мњења, и уз политичаре, постају најважнија створења у земљи. Тако од канализације стварају бренд, смрадом ‘чисте’ ваздух, и образују једну свијест у омладини која је канцерогена за сваки вид животног духа.

Почиње да ме хвата паника од цунамија чињеница, од страха да нас не потопи и не сравни са земљом, али се убрзо смирујем долазећи до охрабрујућег закључка. А то је колико брзо то смеће труне. И колико само себе уништи фекалијама сопствених хемикалија. Некоме од присутних путника зазвони телефон.

Јављајући се, прекину мелодију пјесме Здравка Чолића. У том тренутку, осјетих одушевљење. Чисто као роса, иако је пала по депонији. Тих неколико секунди пјесме која је прекинута притиском зелене слушалице, кроз моје уши се рефлектовала у души, стварајући неку топлину која је откравила мој оптимизам и омогућила да будем свјестан да је живјети у ери Здравка Чолића, једноставно привилегија.

И пуно више од тога. Јер замислите како је тешко да, на примјер, вода у центру неког индустријског града буде питка. Чини се готово па немогућим, али Чола је ту да демантује сваки вид двоумљења. Чист извор ствара чисту воду, која нас одржава у животу чинећи око 70% нашег организма. Да се разумијемо, осим њега, пуно је још величина међу пјевачима, и као умјетницима, и као људима. Тешко је између два добра човјека изабрати који је бољи. А камоли између два умјетника.

Али је Здравко некако, тако, не знам због чега тачно, и не рачунајући статистику, ипак јединствен. Спонтани, ненаметљиви мангуп са идеалима неког другог времена који својом константном харизмом може да оживи и Пикасовог ‘Старог гитаристу’, је нешто што се у нашем времену више не рађа. Без пирсинга и тетоважа, без екстравагантног стајлинга и понашања, изван друштвених мрежа и медијских окова, свједочи, па чак и својим именом, да је здрав. Што би рекао Богдан Тирнанић, „Просто исувише здрав и нормалан. И као такав се подсмијева нашој свеопштој болести.“

Коефицијент трајања њега као њега, занемарујући количину свих оборених рекорда кроз многе облике обухватајући читаву каријеру, оправдава сваку тврдњу да је непоновљив. Међутим, данас има много оних који критикују његов тренутни рад, садашња и недавна ангажовања. Али сви ти који тако мисле, требало би да схвате да у полицима витрина његовог репертоара више нема мјеста за признања, као што је пехар „Ти си ми у крви“. Здравко је одавно прешао све нивое игрице која се зове пјевач. Тако да сад има право да се поиграва са својом маштом и снима шта год жели, без права да му ико за то замјери.

Замислите да неко критикује Инијесту због једног лошег паса, на утакмици у којој је постигао побједнички гол у финалу свјетског првенства. Једном постигнут гол за историју је заувјек постигнут гол. Таквих голова у музичком домену, Чола је дао много, нешто у соло продорима, а највише на асистенције Ђорђа Балашевића, Бајаге, Боре Ђорђевића, Арсена Дедића, Корнелија Ковача, Горана Бреговића, па све до једног од најплеменитијих и најдражих бића, Кемала Монтена.

Тако да он сад има могућност, кад осјети да је вријеме, да пређе са великих терена на мале. Као што је урадио и Пеле. Ем су године учиниле своје, ем се и фудбал промијенио, заједно са публиком. Али још увијек, публика није засићена његовим мечевима, и трибине сваког стадиона су пуне кад он наступа.

Углавном, оно што никако не труне, не рђа, штавише, што истим сјајем сија четрдесет година, мора да има дио златне или сребрне структуре, као што су текстови и мелодије његових пјесама. Животни вијек сваког човјека има свој крај, али док год постоји свијет, постојаће и генерације које ће носити тај његов накит, око своје душе.

Аутор: Миљан Крајишник

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: