Од чега болују политички лидери?

0
344

Бахати, охоли, отуђени од грађана и стварности која их окружује. Готово сви балкански политички лидери могу се препознати у овом опису. Ако и нису били такви док су се борили за власт, онда су освајањем власти постали исти као и њихови претходници, јер “синдром охолости” је стечени поремећај изазван посједовањем моћи.

Дијагноза

Синдром охолости није резервисан само за наше просторе. Охолост се и код античких Грка сматрала негативном особином која вријеђа богове, а у новије вријеме, охолост се чак сматра здравственим поремећајем, који премијере и предсједнике држава може претворити у деспоте.

Медицинску дефиницију охолости дао је лорд Дејвид Овен (David Owen), који је, прије него што се почео бавити политиком, био клинички неуролог и психијатар. Током рата у бившој Југославији лорд Овен одиграо је једну од кључних улога у мировним преговорима. Управо он је у својим научним радовима дефинисао „синдром охолости” или “хибрис синдром” као професионалну деформацију људи на власти. Синдрому охолости подложни су не само политичари, већ и сви они који се налазе на руководећим позицијама у владајућој друштвеној хијерархији. Лорд Овен тврди да је синдром охолости медицински проблем који настаје због тога што је особа на руководећем положају изолована и изложена многим притисцима и хроничном умору.

Овен наводи сљедеће симптоме:

– Нарцисоидна склоност ка посматрању свијета као арене у којој се може вршити власт и тражити слава, а не као мјеста пуног проблема којем треба приступити на прагматичан начин који искључује усмјереност ка себи.

– Тежња ка дјеловању које особу приказује у добром свијетлу – тј. побољшава слику о њој.

– Несразмјерна брига о имиџу и личној презентацији.

– Прича налик Месијиној о томе шта особа чини и тенденција ка величању себе.

– Идентификација сопствене личности са државом, у толикој мјери да се перспектива и интереси једног и другог сматрају идентичним.

– Тенденција да се о себи говори у трећем лицу или краљевским „ми“, прекомјерна самоувјереност у сопствени суд и презир према савјетима и критици других.

– Претјерана вјера у себе и у лична могућа постигнућа, вјера која се граничи са осјећајем свемоћи.

– Вјеровање да умјесто полагања одговорности овоземаљском суду или јавном мњењу, прави суд којем се полажу рачуни су далеко значајнији – историја или Бог.

– Чврсто увјерење да се на том суду ослобађа од оптужби.

– Губитак везе са реалношћу, који се често повезује са прогресивном изолованошћу.

Несумњиво је да интензивно и стресно искуство управљања било каквом заједницом или организацијом, а поготово бројном и комплексном каква је државна, оставља посљедице на психофизичко здравље. Да се власт купује у апотеци, уз њу би дошао дугачак списак нежељених појава. Стара је изрека да моћ људе квари, али најновија истраживања показују да моћ може изазвати оштећења на мозгу.

Парадокс моћи

Када је историчар Хенри Адамс (Henry Adams) описао моћ као “тумор који убија суосјећајност у својој жртви”, он се, наравно, послужио метафором. Вјероватно није могао ни претпоставити да ће научници некада доћи до медицинских налаза који то и потврђују.

Након двије деценије истраживања, професор психологије Дачер Келтнер (Dacher Keltner) са калифорнијског универзитета Беркли, открио је да се под утицајем властите моћи испитаници понашају као да пате од трауматске повреде мозга – постају импулсивнији, мање свјесни ризика, и, оно што је кључно, мање способни да виде ствари из перспективе других. Келтнер то назива “парадоксом моћи”. То је неизбјежна судбина сваког политичког лидера – када коначно освоје власт, политичари изгубе управо оне способности због којих су им грађани указали своје повјерење, а то је прије свега способност да разумију потребе других људи.

Сличан налаз дао је и неуролог са универзитета у Онтарију, Суквиндер Оби (Sukhvinder Obhi). Поредећи у својим истраживањима мозак људи који посједују моћ са онима који је не посједују, открио је да моћ слаби одређене мождане процесе који су кључни за емпатију. Тиме је Оби дао неуролошко објашњење Келтнеровог “парадокса моћи”.

Такође, шкотски неуролог и клинички психолог Јан Робертсон (Ian Robertson), у књизи “Синдром побједника: Како моћ утиче на ваш мозак”, тврди да се мозак људи мијења када постану шефови. Моћ повећава ниво тестостерона, што повећава ослобађање допамине, а превелике, као и премале количине допамина или “хормона среће” могу нарушити координисан рад мозга. Утицај неспутане моћи на рад мозга Робертсон пореди са утицајем кокаина и тврди да неограничена моћ може бити окидач за нарцизам и прекомјерни понос, егоцентричност и смањење емпатије.

Синдром охолости не треба посматрати као синдром личности, већ као нешто што се манифестује код било ког вође, али само ако су у власти – и то обично након дуже проведеног периода – и као нешто што се може повући када се власт изгуби. У том смислу то је болест позиције, колико и болест човјека, тврди Робертсон.

Робертсон напомиње да многи шефови влада показују хибристичке особине, али не испољавају све симптоме који би потврдили да се ради о синдрому охолости. Хибрис синдром се испољава само код неких лидера, и треба бити врло опрезан при његовом дијагностиковању, упозорава. У неким случајевима ради се о биполарном поремећају који би могао бити посљедица исрпљености и дуготрајне изложености стресу због обављања високе функције. Од биполарног поремећаја боловали су амерички предсједници Теодор Рузвелт и Лyндон Џонсон.

Робертсон наводи сљедеће симптоме:

– Повећана енергија, активност и немир

– Превише позитивно, еуфорично расположење

– Екстремна раздражљивост

– Бјежање мисли, врло брз говор, скакање са теме на тему

– Растројеност, немогућност концентрисања

– Нема потребе за много спавања

– Нереална увјерења у сопствене способности и могућности

– Лоше процјењивање

– Дужи период трајања неуобичајеног понашања

– Појачан сексуални нагон

– Употреба дрога, нарочито кокаина, алкохола и љекова за спавање

– Провокативно, наметљиво или агресивно понашање

– Порицање да ствари нису у реду

– Претјерано трошење новца.

Поред биполарног поремећаја, Овен и Робертсон наводе и друге примјере менталних обољења код политичких вођа, као и злоупотребу алкохола и дрога. Џон Кенеди је, на примјер, користио терапију за адисонову болест, а Ричард Ниџон је био алкохоличар. У Енглеској, Винстон Черчил је патио од депресије, Херберт Асквит је пио, а Антони Еден узимао амфетамине.

Има ли лијека?

Иако је тешко спријечити утицај моћи на мозак, научници напомињу да постоји начин да се моћни људи с времена на вријеме престану осјећати моћним и да се врате у реалност.

Један од начина је да их људи из њиховог најближег окружења опомену када примијете симптоме охолости. За Черчила, особа која је имала ту улогу у његовом животу била је његова жена Клементине, која је имала храбрости да му напише “Драги мој Винстоне, морам признати да сам примијетила срозавање када су у питању твоји манири и ниси више љубазан као што си некад био.”

Али то није била жалба с њене стране, већ упозорење да ће такво понашање бити контрапродуктивно за његову владу и за државу. Наиме, неко јој се био повјерио да се Черчил са презиром односи према својим подређенима на састанцима тако да никакве идеје, ни добре ни лоше, нису пролазиле, што никако није могло донијети добре резултате.

И сам лорд Овен признао је властиту склоност ка охолом понашању, а његова супруга је такође била та која је спречавала да се код њега развије синдром охолости. Партнери, дјеца, пријатељи и најближи сарадници, тврди Овен, могу спријечити да се хибристичке тенденције развију у охолост.

Очигледно је да је улога најближих сарадника изузетно важна за спречавање развоја синдрома охолости. Чињеница је, међутим, да људи имају тенденцију да опонашају изразе и говор тијела својих надређених, тврди Келтнер. На тај начин подређени не могу понудити другачије мишљење или другачији поглед на ствари свом надређеном. С друге стране, моћници престају да опонашају друге. Моћни људи престају симулирати искуства других, каже Келтнер, што доводи до дефицита емпатије.

Избор сарадника који ће вас само тапшати по рамену, или неће имати храбрости да вам укажу на грешке може, дакле, бити погубан.

Друге стратегије борбе против охолости које научници наводе су присјећање искустава немоћи из прошлости која могу разбити осјећај охолости, гледање документараца о обичним људима, редовно читање писама од обичних грађана.

И Овен и Робертсон сматрају да се о менталном здрављу лидера треба јавно расправљати. Често се дешава да јавност перципира одређено понашање политичких лидера као посљедицу менталног поремећаја, па се за неког каже да се ‘погубио’, да је постао ‘неуравнотежен’, ‘поремећен’, ‘ван контроле’. Чак и ако се не ради о клиничкој дијагнози, јавност је убијеђена да вођа не само да гријеши, већ показује и знаке неке врсте менталне неурачунљивости приликом доношења рационалних одлука. Медицинска струка, каже Робертсон, можда неће употријебити термин ‘мегаломанија’, али то не значи да нико други не би смио. Мегаломанија може бити опасна за професију политичара, а њена манифестација – охолост, легитиман је предмет проучавања медицинске професије.

Овен такође сматра да треба убиједити љекаре да озбиљно схвате синдром охолости. Уколико би га љекари прихватили, то би повећало свијест гласача о овом синдрому и довело до веће контроле над радом политичких вођа.

Пошто политички вођа којег је затровала моћ може имати погубно дјеловање по мноштво људи, нарочито је неопходно створити јавно мњење да политичке лидере треба више позивати на одговорност за своја дјела, сматра Овен.

Не постоји терапија за болест охолости, али требало би да влада може спријечити месијанске тенденције премијера или предсједника, сматра Овен. Обзиром да се ради о стеченом поремећају личности, промјеном спољних фактора може се промијенити и понашање особе. Спољни фактори који су довели до појаве синдрома су успјех у освајању и задржавању власти, политички контекст у којем је вођа минимално ограничен у примјени личних овлашћења и дужина периода који проведе на власти. Роберстон истиче да су “оруђа демократије”, попут слободних избора, ограниченог мандата, независног судства и слободних медија, ту да ограниче превелику моћ лидера. Чак и Кинези мијењају своје лидере сваких 10 година, подсјећа Робертсон.

Демократија је, закључује Овен, најбоља терапија.

Аутор: Милица Плавшић

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име