Одрастање – некада и сад

0
518

Сви ми који смо били дјеца У 60-им, 70-им и чак раним 80-им имали смо дјетињство потпуно другачије од дјетињства које имају наша дјеца. Одрастали смо без данашњих правила, без притиска, мислећи само на оне ствари које су, заправо, нормалне у тим годинама.

Одлазили смо од куће ујутро и играли се цијели дан, враћали смо се кући када би се упалила улична свјетла или када би прегладнили. Родитељи нас не би видјели по читав дан и због тога нису правили фрке.

Нисмо имали мобилне телефоне, нисмо имали Play Station, Nintenda, Haverboard, видео игрице, 100 ТВ канала, фејсбук, компјутере, вибер и друге друштвене мреже…

Имали смо пријатеље, много њих, излазили смо стално вани, играли се, дружили се, смијали се, свађали се, тукли се, али све је то било дјечије и за дјецу.

Играли смо се лоптом, ластиша, возили бицикл, аберечке абертуте, са кликерима, блатом, земљом, прљали се, падали смо, знали смо чак поломити руку, зуб…и због тих несретних случајева није било никаквих судских тужби. То су били дјечији несташлуци. Нико није био крив осим нас. Родитељи нису ишли да интервенишу или се свађају за нас. Напротив, подржавали су школу, другу дјецу и учитеље.

Можемо слободно рећи да смо имали слободу, неуспјех, успјех, одговорност и научили смо се са свим тим носити.

У каквом окружењу одрастају и живе наша дјеца? Да ли се могу социјализовати са фејсбук пријатељима онако како смо то ми са стварним пријатељима. Наша дјеца, генерације рођене са свом том новом технологијом, мали генији, дјеца која су увијек под будним оком својих родитеља, дјеца којој ништа не смије да недостаје.

Наша дјеца, прије свега одрастају без емотивно доступних родитеља, без бака и деда, са родитељима, а прије свега мајкама, које јуре за каријером, које хоће добро да изгледају, да све стигну, да буду успјешне жене, каријеристкиње, мајке…

Умјесто увијек доступних родитеља за њих, дјеца имају компјутере, игрице, мобилне телефоне пуне свакојаких игрица. Бескрајну стимулацију и задовољство налазе на погрешном мјесту, уз ТВ, друштво на интернету. Ако би им то задовољство случајно одузели постају хистерична, постаје им досадно, не знају шта би од себе.

А те игрице, и те технолошке иновације све више одвлаче и пажњу њихових родитеља. Није вам непозната сцена сигурно, да мајка или отац по доласку са посла сједну пред рачунар и сатима буље у њега правдајући се тиме да раде, имају посла. А шта би им требало бити важније од тога да се бар мало баве својим дјететом, од једног осмијеха на дјететовом лицу.

Све чешће мајке, уз изговор да немају времена, јер су запослене, прибјегавају брзој храни, храни по ресторанима, недовољно избалансираној храни за своје малишане.

Дјеца уз све те занимљиве ТВ канале, игрице, забораве да треба да иду на спавање. „Мама, нека ме још мало, само да се овај цртани заврши“. Онда када коначно заспу, спавају са мобилним телефоном поред главе. Како такво дијете може да има адекватан сан?

„Моје дијете је центар свијета, оно је увијек у праву. Ја треба да идем и интервенишем за њега у школу сваки пут када каже да га је наставница неправедно оцијенила или када се посвађа са друговима“. На тај начин размишља већина родитеља, правећи од своје дјеце неспособне људе, који ће сутра доћи пред много веће изазове од тих које тренутно имају, а тада их неће знати сами ријешити јер су навикли да увијек уз себе имају маму која ће интервенисати за њих. „Мама купи ми то и то, ја то тако желим, ја то морам да имам“. А родитељи купују и испуњавју све жеље својих малишана. Можда желе својој дјеци да купе све оно што они нису могли да имају, а тако су жељели. Или једноставно мисле да ће на тај начин усрећити своју дјецу или да ће се искупити за сво оно вријеме које нису провели са њима.

Дјеца се свакодневно возе у школу, иако до те исте школе имају двадесетак минута шетње, иако су већ четврти па и пети разред, да не помињемо оне млађе. Пред школом у вријеме дјечијег изласка можемо затећи сцену од многобројних аутомобила, пуног дворишта родитеља, која траже своје дијете у маси друге дјеце. Зар та иста дјеца не могу сама отићи и вратити се из школе?

Дјеца нам трпе због недостатка добро избалансираног дјетињства, доступних родитеља за њих, родитеља који ће се према дјеци поставити као прави родитељ, а не као друг.

Можемо рећи да дјеца данас имају све, имају дупло више него што смо ми имали, а опет су некако незадовољна и незаинтересована, све им је тешко и досадно, родитељи и другови су им напорни.

Запитате ли се драги родитељи јесте ли управо ви направили своју дјецу таквима? Шта можете урадити да се овакве ситуације не дешавају, да наша дјеца израсту у културне, саосјећајне, социјализоване људе који ће бити спремни преузети одговорност, поднијети пораз, прославити побједу.

Сви бисмо требали да се запитамо…

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: