Партизану одузимају стадион у Хумској?

0
292
Фото: Н. Параушић

Више од двије деценије траје спор око власништва над стадионом у Хумкој улици, који носи име „Стадион Партизана“, некада „Стадион ЈНА“.

Спор је покренут још 1997. године пред Другим општинским судом, а 1. јануара 2010. прешао је у надлежност Вишег суда, после успостављања нове правосудне мреже. Министарство одбране је на основу овлашћења Републичког јавног правобраниоца 20. марта 2007. против Спортског друштва Партизан обновило тужбу која је претходно била поднијета 19. новембра 1997. године.

Чији је то стадион?

Виши суд у Београду је још 2013. године пресудио да Партизан није власник стадиона, па је Апелациони суд вратио поступак том истом суду на поновно разматрање, да би Виши суд је поново донео исту пресуду – дакле, Партизан није власник стадиона.

„Партизан припрема жалбу Апелационом суду која треба да буде поднијета до краја године, а оно што је сада важно јесте да одлука Апелационог суда мора да буде коначна и не смије више бити враћана пред Виши суд“, рекао је потпредсједник Партизана и професор права Владимир Вулетић.

Без жеље да прејудицира исход поступка пред Апелационим судом, Вулетић истиче да је Партизан спреман и да иде пред више инстанце – Уставни суд, у крајњој линији суд у Стразбуру.

„Право је апсолутно на страни Партизана“, поручује Вулетић, наводећи да је писање жалбе у току и да ће она бити поднијета Апелационом суду о року, односно до краја године.

Није могао да каже колико ће процес трајати, али у наредних пола године, до јуна мјесеца не би требало очекивати исход.

О спору и стадиону

Све је почело давне 1989. године, када је тадашњи први човек армије, Савезни секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић, потписао акт који је био у складу са тада важећим прописима, а на основу којег је тада сачињен којим је сачињен уговор о преносу права коришћења на непокретностима без накнаде.

„Да би тај уговор био валидан, генерал Кадијевић је покренуо опсежну процедуру, коју, иначе, није морао да покреће, на коју није био обавезан, јер је имао дискреционо право одлучивања. Дакле, то није морао да учини, али је желео да добије сва ‘зелена светла’ и добио је 29. децембра 1989. године, када је донео управни акт који је имао потпуну правну снагу и извршност и који се никако не може нападати у парничном поступку“, рекао је раније Вулетић.

Правно оспоравање ове правоснажности, наставио је Вулетић, и то само под условом да није поштована процедура, а генерал Кадијевић је у потпуности поштовао, могао се нападати само у року од годину дана, дакле до 29. децембра 1990. године.

„А спор је покренут 17 година касније, што је правни нонсенс!“, истиче Вулетић.

Он је нагласио да ЈСД Партизан има право својине над овим стадионом и то је, каже, недвосмислено потврђено и у парничном поступку када је утврђено да је ЈСД Партизан било друштвена организација подобна да јој буде препуштено право својине, а не удружење грађана како је инсистирано.

Вулетић је приметио да захтјев Војске Србије, односно оспоравање права својине Партизану над стадионом, датира из времена када је министар одбране био Драган Шутановац и да се то подудара са тадашњим планом да се изгради нов, модеран стадион на истом мјесту, што је стопирано управо тада.

О том плану за иградњу новог стадиона својевремено је говорио бивши генерални секретар ФК Партизан Жарко Зечевић, чија је то била и идеја и који је рекао да је била потребна још само једна дозвола, још само један папир да почне изградња новог стадиона, али да је то завршило у некој фиоци.

Поступајући судија није поштовао закон који прописује да се било какво побијање правноснажности може учинити у року од годну дана, а све је учињено 17 година касније, каже Вулетић и истиче да то „уноси правну неисгурност, а основни темељ правне државе је право својине“.

Он је изнио још неколико аргумената у прилог Партизану.

„Мало је познато да је стадион Партизана 1989. године прво био понуђен Граду Београду на управљање и на добијању права на коришћење непокретности… Град је то одбио. Ко ће тада или данас да плаћа трошкове одржавања стадиона који не користи? Исто је било и са војском. Партизан данас плаћа милион евра текућег одржавања стадиона“, навео је Вулетић.

Примјетио је још једну битну ствар:

„Стадион Партизана није се нашао у просецу сукцесије међу држава бивше Југославије као тема која би могла да буде спорна. Ако ово није стадион Партизана зашто се нису јавила министарства Црне Горе, Македоније, Словеније, Хрватске, БиХ?“.

Вулетић је закључио овим ријечима:

„Ја сам као правник апсолутно сигуран да нема дилеме – стадион Партизана припада Партизану“.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име