Посљедње предавање Зорана Ђинђића – Национализам и патриотизам

0
97

Изводи из предавања студентима бањалучког универзитета на тему НАЦИОНАЛИЗАМ И ПАТРИОТИЗАМ. Ово је било посљедње обраћање студентима проф. др Зорана Ђинђића, одржано 21 фебруара 2003 у вијећници Банског двора за вријеме његове посјете Бањалуци.  Новинари БУКЕ су тог дана били у Малој вијећници Банског двора и једини забиљежили ово, како се испоставило, посљедње предавање премијера Србије Зорана Ђинђића.

„Ово није неко предавање у неком научном смислу, није ни неки говор у традиционалном смислу него је напросто покушај да се једна тема осветли са једне можда необичне стране, да се она допуни неким аргументима који јесу чињенично образложени, где се може наћи једно такво место као што су ови Бански Двори у Бања Луци да се покрене један мали процес размишљања који можда за неког од вас донесе и неки помак у разумевању нечега што је у вашим животима битно.

Суштина је свих организованих система, било да су појединачна жива бића било да су заједнице, било да су државе или друштва, да се налазе у неком окружењу. То значи да изван њега постоји нешто, и то што је изван њега је његово окружење које на битан начин утиче на судбину, на опстанак, на успешност или неуспешност тог организма, тог бића или већ о чему се ради. Веома је важно за тај организам или организацију да разуме своје окружење, ако је могуће да установи неке правилности у понашању тог свог укружења и да се прилагоди томе. Наравно постоје ретки изузеци када је организам у стању да толико утиче на своје окружење да му уопште није важно шта се у том окружењу дешава јер га он дефинише. Нпр. Америка данас: један организам који сматра да уопште није битно шта се догађа у свету који је природно окружење те земље, него сматра да је та замља толико моћна да може обликовати и дизајнирати своје властито окружење.

У историји су се неколико пута појавили такви примјери који су водили судару са реалношћу али се испоставило да ниједан организам, било да је држава или идеологија није довољно моћан да контролиште своје окружење и свако који је то покушао на крају је пропао, од Римског царства преко разних великих империја.

Још је Чарлс Дарвин као једно велико сазнање формулисао следеће: „У суровој борби за опстанак успевају, не ни највећи, не ни најјачи, не ни најпаметнији, него они кои се најбрже прилагођавају променама у свом окружењу“. То је формула успеха. Онај ко мисли да је његово окружење заправо само позорница на којој он дефинише своја правила, извесно време можда може да живи у тој илузији. После извесног времена се судара са последицама те своје ароганције и на крају страда. Значи, суштина је да свако друштво или свака заједница реалистично схвати своје место у једном много већем систему концентричних кругова: то је најпре његов регион, затим потом шира заједница, континент, па потом цело човечанство.

Треба покушати да открије ако је могуће које су равномерности и закономерности у понашању тог окружења и да покуша то да искористи за свој интерес, да види да ли се нешто дешава где он може пронаћи своје место- не да се супротставља томе слепо и да на крају страда као Дон Кихот који се бори са ветрењачама, али не ни да се потпуно подреди томе и да напросто паразитира на логици тог окружења, него да живи свој индивидуални живот тако да избегне опасности које не може да савлада и наравно, да негде добије и неки ударац јер се не може све предвидети, а у крајњем случају увек се нешто неочекивано деси.

То је нека општа теорија друштва и колико год изгледала тривијално, врло је поучна јер смо је ми као народ често занемаривали и тражили можда понекад оправдање у томе да ми нисмо у овоме свету, јер смо небески народ и за нас правила овога света не важе. И тако смо на крају плаћали овоземаљску цену за теорију којом смо жељели да покажемо да ми нисмо овоземаљски. Али, на крају је ипак, меродавна она рампа где вам наплате цену. Ако се она налази на земљи, онда се ви земаљски путник.

Ако ви летите као анђео по небу, онда немате путарине коју треба да платите и онда у принципу и нема трошкова. Чим постоје трошкови то значи ви сте укључени у један материјални систем и ви морате да предвиђате да ли су ти трошкови превисоки за вас да их преплатите.

Наравно, окружење у ком ми живимо било као нација, било као земља, има неке своје правилности, оно настаје кроз векове и сасвим сигурно није неки хаос са којим се ми свакога дана сусрећемо него поседује одређене закономерности које, ако их пратите, пажљиво студирате, могу да вам помогну да се оријентишете и да предвидите шта ће се догађати. Значи, 89-е године није било тешко предвидети пропаст комунистичке идеологије у свим њеним елементима, и економском, и политичком, и идеолошком, и није било тешко тада схватити шта ће доминирати последњом деценијом 20. века, 21. века, како ће се тежиште светских догађаја померити са сукоба великих идеологија и блокова на глобалну конкуренцију, на економију и у крајњем случају на информатичке технологије.

То није било тешко предвидети, али, многи људи који су водили народе нису то предвидели и због тога су многи народи страдали, јер су били вођени старим идејама и претпоставком да се свет још увек креће по старим закономерностима. То је као да имате мапу града где су уцртане све улице и скретања итд., али је то можда мапа неког археолошког града који је ту постојао пре хиљаду година и кад се возите тим градом логично скренете у погрешне улице и залутате и на крају не дођете на тај свој циљ. Тако желим да образложим став да постоје одређени трендови у нечему што се зове свет, у нечему што се зове човечанство и да за сваки народ и за сваку нацију која жели да успе у том окужењу је важно да разуме те трендове. Ако није довољно јак да се томе супротстави, да промени и наметне своје трендове, мора да размишља о томе како да се прилагоди и како да их искористи за своје интересе- своје мале интересе у великом свету. У последњих сто или двеста година могу се приметити трендови који су у науци анализирани и истраживани, који су битни и обухватни да се могу чак назвати мегатрендовима, нечим што заиста утиче на судбина целог човечанства и што мења и редизајнира облик друштва на земаљској кугли. Значи не нешто што је ситно, не нешто што је пролазно него нешто што заиста мења фазе развоја људскога рода.

Људско друштво или одређени део људског друштво се од неког стања креће ка другом стању. То је процес који није завршен, али се може препознавати код одређених манифестација.

Први тај велики прелазак, велика трансформација је од индустријског ка информатичког друштва.У 19. веку се десио прелазак од аграрног ка индустријском, у 20. веку се десио прелазак од индустријског ка информатичком друштву. И то изазива огромне промене у менталитету, начину понашања и размишљања људи, којим инструментима и оруђима се служе да задовоље своје потребе и које су квалификације неопходне да би били успешни. Оно што је нације и појединце учинило успешним у индустријском друштву није довољно да би били успешни и у информатичком друштву.

Други велики мегатренд је такође у области економије- прелазак са производне економије на економију услуга, који изазива велике промене у структури друштава. Постоји можда десетак карактеристичних тенденција које мењају структуру друштва, структуру институција и структуру свести и наравно, изискују другачији начин понашања да би друштво било успешно. Рецимо од националне економије ка светској, од затворених малих тржишта ка конкуренцији у којој на скоро сваком месту на земаљској кугли данас људи могу да произведу шта желе.

Значи више нема привилегије ни за један део, ни за један народ, ни за једну економију. Свака економија данас на свету може да производи исте ствари. Сада се поставља питање шта можемо ми да произведемо боље, успешније, брже, квалитетније, јефтиније да би били конкурентни у односу на то што се производи у Кини, у Русији, у Бразили у Евопској Унији или било где друго на земаљкој кугли. То је нешто сасвим ново и то ствара огроман притисак светске конкуренције и изискује припрему властитих капацитета и потенцијала за оштру међународну конкуренцију. Замислите сада упоредо као неки пример да ваши фудбалски клубови играју у некој игри у којој су Манцхестер Унитед, Сао Паоло, Милан и сви ти светски клубови. Ако желите да добијете неку утакмицу то би изискивало огромне припреме, тренинг и сасвим други приступ игри. Значи, лако је бити први у сеоској лиги, али поставља се питање да ли ће у 21. веку сеоске лиге да постоје или ће све бити једна лига у којој можете бити или међу најбољима или да будете на зачељу. Нема више или сте најбољи, или сте најгори, значи само постоје успешни и неуспешни.

Више не постоји исток-запад, комунисти-капиталисти, католици-православни, ови или они. Постоје успешни или неуспешни. И то је светска лига 21. века. Пре свега у економији, а онда наравно и у идејама, у иновацијама, у квалитету институција и у свему другоме што прати тај тренд. Такође постоји један тренд од централизације ка децентрализацији, од тога да су се одлуке раније доносиле на хијерархизован начин, у једном центру, и да су их онда други нивои организације друштва само спроводили, ка томе да се делегира, да се децентрализује и да се одлуке доносе на оном нивоу друштва где су ти органи који на крају спроводе те одлуке, близу грађанима и где грађани могу да их контролишу, и да понашање тих органа третирају као сервис који служи грађанима, а не као спровођење неке воље власти.

Ако погледате ово о чему ја сада говорим видећете да се заправо код свих њих ради о нечем сличном, о нечему што је било статично, што је било материјално, што је било садржајно креће све више ка нечем што је флексибилно, покретно и што почива на комуникацији, на брзини, на сналажењу, нечему што бисмо могли да назовемо процедура уместо супстанце.

Наравно, у свему томе се онда поставља питање, шта је са земљама, са народима, нацијама, шта се са њима догађа. Очигледно да оно што смо пренели из европске и светске прошлости, а то су чврсто дефинисани суверенитети, државе са својим владама, са својим надлежностима, да се то такође постепено утапа у овај један општи тренд.

Више утицаја на економију једне земље данас има ММФ и Светска банка или америчке федерална резерве која утврђује камате на кредите у доларима, него што има економска политика једне земље, јер све то што се догађа на светском финансијском тржишту више утиче дугорочно на економску политику једне земље од утицаја једне владе. Значи, ту више нема таквог економског суверенитета једне земље. Слично је са политиком.

Удруживање у Европску унију практично води одрицању великог дела државног суверенитета појединих држава које су се ту удружиле и тај процес интеграције практично обухвата све већи број држава са крајњим резултатом да ће негде за двадесет, тридесет или педесет година постојати нека светска организација као светска влада, која ће се базирати на добровољном одустајању од државних суверенитета стотина држава. Али то би била велика илузија, када би извели закључак да национални интерес и државе нестаје. Ја мислим да би то било погрешно.

Мислим да се оне само трансформишу и да се прилагођавају овим трендовима које сам описао, али да неће доћи до онога о чему је Кант сањао у свом есеју о вечном миру или о чему је Маркс сањао, пролетери свих земаља, уједините се. Па смо сви исти, па нема граница, нема нација, нема држава него је човечанство једна нација. Не, мислим да ће бар онолико колико ми можемо да предвиђамо историју у наредних сто година носиоци и заправо главна правна лица и ентитети који ту буду наступали ипак бити државе и нације које су организоване у те државе. Ако је мегатренд у последњих сто година био у растакању онога што је било стабилно, чврсто, статично поставља се питање неког колективног идентитета. Шта се онда догађа сањим, са националним идентитетом, са тим што се унутар једне државе дефиниште као интерес који мора на том светском тржишту или у тој глобалној конкуренцији да буде брањен, штићен? Увек говоримо о томе када говоримо о једном организму и његовом окружењу, да тај организам прилагођавајући се том окружењу мора да успе да би остварио своје циљеве.

Мислим да уз ове трендове, које је лакше анализирати, који се односе на економију и на институције, можемо да поставимо један тренд који се односи на колективни идентитет, а који у истој мери описује шта се то тогађа са тим колективним идентитетом у модернизацији друштава. Ја мислим да се то може описати као прелазак од национализма ка патриотизму, при чему је национализам израз колективног идентитета у једном релативно статичном друштву. Мислим да је погрешно сматрати да развој у том домену модернизације од национализма води ка интернационализму. Значи, није пандан национализму интернационализам. Ако је национализам колективни идентитет једног статичног у принципу рурално-индустријског друштва, онда не значи да се колективни идентитет једног модерног друштва изражава кроз интернационализам. Интернационализам је на потпуно другом колосеку. Он функционално не задовољава ту потребу за идентитетом који је задовољавао национализам у једном другом типу друштва. Мислим да је један прави пандан национализму, патриотизам.

Мислим да је, ако обратимо пажњу на структуру која је присутна у свим овим процесима, ако желимо да је пренесемо на процес формирања колективне свести, карактеристика национализма његова супстанцијалност, да се односи на неку етничку или неку другу припадност, да је статичан, да поларизује, да није комуникативан, да не може да се укључи у конкуренцију, у размену што је услов за успех у модерном друштву, него је он заправо карактеристичан за статична друштва и за заузимање позиција и бусија у статичним друштвима. И можете да видите да тај вид колективне свести заиста постоји само у оним друштвима која су заустављена у свом развоју на другим линијама, значи и економско, и државно и историјски, друштвима која постоје у регијама где се тај процес није нормално одвијао, него је имао одређене историјске блокаде и застоје и као последица тога имамо друштвену структуру која онда као свој колективни идентитет производи једно статичко осјећање, као што је осјећање национализма.

Друга ствар која је ту битна је да су за национализам меродавни мотиви. За патриотизам су меродавни резултати и последице. И то је основна разлика такође између традиционалних и модерних друштава. Значи, ви имате могућност и имате историјске примере национализама који су желећи да је унапреде уништили своју нацију. Али то им није мана. У тој слици света најважније је било да ли су они имали намеру да помогну своју нацију. Ако су они имали намеру, и могу да докажу да су имали намеру, они су нашли своје оправдање, јер они кажу, ми смо искрено хтели, али на крају је то завршило на штету за нашу властиту нацију, али нисмо ми криви него су криве околности.

Ако се сетите почетка ове приче, околности су такође део планирања.

Ако бисте ви планирали тако као да не постоји свет него да само постојите ви, онда сте ви Бог, а ако сте Бог, онда нема расправе. Али ако нисте Бог, онда увек постоји окружење у коме ви морате да планирате своју стратегију, и ако то окружење на крају одбије вашу стратегију и доведе до неуспеха, онда сте криви ви, а није крив тај свет.

Значи, увек ако не успете да се снађете у једном окружењу није крива природа, а међународна политика вам је као природа. Олује, торнада, поплаве, све се то дешава и ту нема баш много моралних размишљања. Ту постоје односи снага, сила и ви то треба да разумете и кроз све некако да прођете, а да не настрадате. Онај ко морализује ту ситацију и ко каже, ја имам намере и са тим намерама онда улази у нешто и на крају добије по глави. је или наиван или неспособан. То је, заправо, карактеристика тих традиционалних друштава где се оно што је управљање друштвом морализује или идеологизује. И да се каже, ми желимо нешто, ми имамо добре намере, ми имамо добре мотиве, а да ли ћемо успети, то не зависи од нас, то зависи од нечега другога, па ако не успемо, онда кажемо, вероватно постоји нека светска завера која је наумила да све наше намере осујети. И онда смо мирни, јер смо нашли образложење због чега никад не успевамо.

Међутим, ако колективни идентитет базирамо на нечем модерном облику као што је патриотизам, онда ћемо уместо етику намера имати етику одговорности и где ћемо практично уместо да образлажемо шта смо ми хтели, да образлажемо зашто су ти резултати такви какви јесу, и да уместо да држимо моралне говоре да смо ми добри и каква све права имамо, вршићемо детаљне анализе колико шанси, све то што ми желимо, има да успе. И онда ћемо полагати одговорност за последице, а нећемо тражити оправдање за мотиве. И то је огромна разлика. И на тој разлици се ломи питање да ли ми као српски народ можемо да уђемо у 21. век, са једном модерном формом колективног идентитета, или ћемо покушати да изградимо неке механизме модерних друштава у индустрији, у привреди, у институцијама, а у својој свести ћемо задржати један архаични вид колективног идентитета који ће се базирати на том моралистичком приступу, где одговорност никада није на онима који спроводе неку активност, него је увек на окружењу које можда неће прихватити ту активност него ће је одбити.

Значи, јако је важно да се неком рефлексијом наше историје види, шта су то разлози што смо ми често доживљавали неуспехе, а да при томе нико нема осећај да полажи неке рачуне и нико не мисли да је он грешио, и сви мисле да су други криви. И да ли је то једна позиција која у будућности бар обећава мање пораза него у прошлости. Ја мислим не. Ја мислим да је то позиција која у будућности у приличној мери гарантује да доживљавамо оно што смо доживљавали у прошлости. Значи ако прилазите једном проблему на исти начин, можете да очекујете да ћете добити исти резултат као што сте добијали и раније. Ако је тај резултат био лош, мењајте приступ. Ако нећете да мењате приступ, немојте да се жалите што ћете опет имати поново исте резултате. Значи ако желимо да будемо успешнији у 21. веку него што смо били у 20. веку, ми морамо да редефинишемо свој однос према себи и према свом окружењу, анализом трендова који се догађају у свету….

Степен демократичности у смислу учешћа и партиципације грађана у доношењу одлука никада није био већи у историји човечанства него што је данас. Значи, то су неке реалне чињенице. Понекад се то сметне с ума, јер имате неке примере злоупотреба, јер је огромна моћ сконцентрисана сада у неким инструментима због тога што су друштва добила огромну моћ. Али у релативном смислу, данас се власт много мање злоупотребљава него икада у историји. И имиџ власти је данас гори него икада у историји због тога што постои једна демократска свест која не толерише ни намање злоупотребе, чак ни причу о злоупотребама, што не значи наравно да нема земаља у којима не постоје велике злоупотреба и што не значи да се ово што говорим односи баш на све земље. Али мислим да не треба бити песимиста јер је политика нешто племенито.

Највећа опасност од једног песимистичког описивања политике је у томе да поштени и часни људи не желе да се баве политиком, јер је политика нешто лоше и кроз медије је приказана као нешто лоше у свакој земљи, не само у нашој. Онда се практично догађа једна добровољна негативна селекција да они који имају добро мишљење о себи и о свом моралу, кажу нећу да се бавим политиком јер се политичари корумпирани, политичари су лопови, политичари су преваранти и онда на крају заиста нема довољно добрих људи који би преузели одговорност за нешто што је најважније, а то је опште добро.

Тако да се може десити да кроз ту кампању која се спонтано води, на крају заиста политика постане оно што данас у медијима важи, а то је, делатност која прља људе. Мислим да је потребно и у националном интересу да се рахабилитује позитиван појам политике и да се схвати да не можете допустити лошим људима да воде државу у којој живите ви и у којој ће да живе ваша деца. Морате да се потрудите да на важне положаје дођу добри људи, јер ништа вама не вреди што ви дневно нешто радите и привређујете ако он то на крају све упропасти. И може вас милион таквих да буду добри колико год хоћете. Ако на крају неко у ваше име то упропасти, онда боље да ни ви нисте то привређивали- боље да сте спавали или да сте пецали. Значи, политика је инструмент за обављање великих послова у једном друштву без кога не може ништа да се уради. Данас нема ни једног друштва без политике и они који причају о томе да треба експерти нешто да раде, они хоће да вас преваре.

Значи мора да се призна чињеница да су у модерним друштвима политичка структура, политичке институције једини инструмент који може да служи за обављање великих друштвених пројеката. Друштво мора да конторлише тај инструмент и сваки појединац мора да буде заинтересован за квалитет тог инструмента, јер од квалитета политике зависи његова безбедност, његов живот и његова будућност. Најбољи начин је укључити се у то, јер је партиципација такође један велики мегатренд од репрезентативне демократије ка партиципативној демократији. Значи од тога да гласате једном у четири године за некога, до тога да свакога дана или у својој локалној заједници или кроз различите грађанске иницијативе ви заправо вршите притисак и утичете на дневно доношење одлука које су важне за вас. То је нешто што даје квалитет једном друштву. Не знам колико сте ви заинтересовани и мотивисани за то, али ако нисте, онда немојте после да се љутите што ће у ваше име бити донешене одлуке које ће бити на вашу штету.

Ми у свету немамо пријатеље. То је лоша вест. Много мање лоша вест је да нико у свету нема добрих пријатеља и у свету нико никог не воли. Само постоје протоколи. Постоји дипломатија где се сад то на лепши начин приказује. Значи, свако брани свој интерес и свако воли неког другога у склопу свог интереса. Ако се негде појави нека гужва онда настрада онај слабији. Значи на аутопуту када возите, ако возиш фићу и тамо се они шлепери или цистерне претичу немој да се трпаш јер ћеш на крају ти да настрадаш. То да ли је он прешао на леву страну, на десну страну, то ће касније свети Петар да распетљава, али ћеш ти бити на небу. Значи процени своју ситуацију, своје могућности, процени путању тих шлепера или, шта је већ, Америка, или Русија, или Кина или ко се већ креће на тим аутопутевима и види како да се уденеш у то и да на крају стигнеш на свој циљ. У принципу тај аутопут је довољно широк. Ако си вешт возач, аутопут је довољно широк да свако може да стигне на свој циљ. Неки мени кажу, ми смо православни народ и збот тога ми немамо шансу. Грци су православни народ, али су Грци искористили прилику па су се прикључили неком конвоју и они иду у залеђу неког конвоја и то врло успешно. Пре тридесет година смо ми за Грке били Америка. Данас су Грци за нас Америка.

Грчка има велики бруто друштвени производ. Значи, Грчка произведе годишње више него 50 милиона нас које сам поменуо: Хрватска, Босна, Србија, Црна Гора, Македонија, Албанија, Румунија, Молдавија, Бугарска. Сви заједно мање произведу него Грчка која има- девет милиона становника.

То је последица њиховог прилагођавања и тога што су они једног тренутка схватили где се креће свет и рекли: хајде и ми да смо са тим светом, не против њега, не ни да се утопимо у њега. Они врло јасно имају свој национални интерес- ако треба са Турском да ставе вето, они ће га ставити и њихово вето у Европској Унији је довољно да Турска не може да уђе у Европску Унију. Значи то је један модел који ми морамо да изаберемо. Нема трајних пријатељстава и нема трајних непријатељстава у међународној политици. Постоје неке констелације, где се одређене снаге нађу на другој страни и увек треба проценити који је ризик и ако је ризик сувише велики треба се склањати из тих ситуација. Ми то нисмо били у стању да проценимо у Београду. Ви сте овде само колатерална штета лоше процене у Београду јер напросто у Београду нису у том тренутку одлучивали људи који су могли да разумеју шта се догађа у свету. Они су мислили да је пад Берлинског зида један инцидент и да ће дупло већи Берлински зид бити изграђен деведесетих година. 89-те. је грешком срушен, али ће 92-ге, 93-ће, 94-те бити Кинески зид пренесен. Наравно, то је било глупо. Било је јасно да правац светких догађаја иде у том смеру, да је социјализам и као економија, и као идеологија и као систем поражен, да се распада и да треба тражити будућност на некој другој страни. И ми смо платили ту цену.

Велика би грешка била ако ту цену двоструко платимо. Значи једном смо је платили и други пут је плаћамо зато јер ћемо стално тиме да се бавимо и да ћемо целу будућност да обнављамо косовским поразом. Једном смо поражени, а онда целу историју, од тога правимо мит. И наравно ми то онда можемо да прикажемо као своју победу. Али јасно је да је то био пораз. Али ако ви од пораза направите победу, онда ви практично славите свој пораз. Уместо да кажемо, то је било, то се десило, анализирајмо зашто се то десило, били смо нејединствени, нисмо довољно разумели ситуацију, десило се ово, десило се оно. Хајде да нешто урадимо да то исправимо и да у следећој ситуацији будемо на страни победника. И мислим да је то наравно могуће. Али вам треба извесна позиција: да бисте били играч по правилима светске игре, морате да испуните одређене минималне услове да бисте били прихваћени као играч. Ако стално реметите правила и стално кажете ја нећу ово, ја нећу оно, ја хоћу само оно што се мени свиђа, они вас искључе и кажу: изађи тамо на клупу и тамо играј по својим правилима. Значи ту мора да се нађе једна мера поштовања правила и наравно неког фаулирања, а да судија не примети или разних комбинација које вас воде да постигнете гол и да на крају победите.

Мислим да ми као народ имамо проблем са тиме што су наши лидери сувише егоцентрични и самозаљубљени и они мисле да све постоји само због њих. На западу, кроз развој њихових демократских друштава лидер је чиновник народа и нације и он је одржив само уколико води напред и у оној мери у којој он даје неки план где нација може да успе на том путу. Може да погреши. Али онога тренутка када он свој неки интерес стави изнад интереса нације и каже: мада сам ја постао проблем, ја нећу да се склоним, јер, ето, људи ме подржавају- тог тренутка он губи кредибилитет. И само још нешто да кажем на једну болну тему за нас: због чега је на Балкану политика много више митологизована него у овој класичној централној Европи. Због тога што смо ми имали проблем са националним државама. Ми смо били практично народи у страним државама. Имали смо Аустроугарску и Турску империју и у тим империјама које су биле државе смо ми имали неки свој положај, али нисмо имали своју државу. И онда се тај колективни идентитет остваривао кроз етнички идентитет, није могао да се остварује кроз политичке институције јер их није било и није могуће да их буде. Пошто колективни идентитет постоји, он се изражавао кроз језик, културу и веру јер су то били једини атрибути за препознавање заједнице. Није било државе него је била заједница. Да некога питате ко је најбољи стручњак за језик, културу, веру – писци, песници, попови – да ли су они најбољи представници једног модерног идентитета. Не баш. Зашто? Зато што они теже претеривањима, теже искључивости, теже поезији, митовима, јер је то њихов посао. И ако погледате нашу политику у последњих сто-двеста година, ви ћете видети да у њој има више проповеди него политичких програма. То се приказује као политички програм.

Али када ви то прочитате и видите да се ту нуде у приличној мери непроверљиве ствари, разне приче из прошлости, разни симболи, све оно што није лоше као део неке опште политичке културе, али је врло лоше ако треба да буде део једне оперативна политика у којој вам треба јасан план, сратегија, проверљив план који може да се анализира онда то није добро. Ви треба да напривите једну екипу и кажете: молим те направи неколико сценарија на основу онога шта може све да се деси, ако ми хоћемо да то урадимо. Ви имате врло мало наших политичких програма, српских, који почивају на том модерном концепту политике, али имате много, много оних који почивају на комбинацији поезије и верских проповеди и због тога ми нисмо баш били претерано успешни, јер једно је држати запаљиве говоре и обараћати се емоцијама, а друго је планирати једну озбиљну државну политику.

Ако ви погледате Француску, Енглеску, Њемачку, Аустрију ви ћете видети већи степен „национализма“ него код нас. Али то тамо није препознато као национализам. То је патриотизам. То што су Американци урадили у Вијетнаму, то није био национализам, то је био патриотизам заснован на погрешним претпоставкама, али на крају се то онда израчуна и каже се: то је била грешка. Хоћу да кажем, да је наш хендикеп делимично у томе што ми свој национални интерес изражавамо на погрешан начин, везујући га за етничку припадност пре свега, за етничку разлику и једну статичну позицију да је то довело до одређених неуспеха јер је то један приступ који није примерен модерним друштвима. То не значи да сада ми требамо нацинални интерес да одбацимо и да кажемо: значи, алтернатива је интернационализам, нека свет ради шта хоће а ми ћемо то да следимо. Не. Ми морамо да редифиншемо начин испољвавања свог колективног идентитета на сличан начин на који су то урадиле нације које су успешне у одбрани својих националних интереса. Све те земље које сам ја поменуо врло јасно дефинишу шта је то њихов национални интерес и бране га, али нису оптужене за национализам.

То није баш сасвим самолицемерно да ви кажете: они раде исто што и ми, само они су јачи па кажу то није национализам то што они раде. Не. Ту има заиста разлике у формирању њиховог колективног идентитета. Сматрам да треба да се одвојимо од тог национализма као једне етничке пристрасности и сталним инсистирања на тим традиционалним симболима и вредностима, а да истовремено не изгубимо национални интерес који можемо да дефинишемо као патриотизам. Али не само носиоци власти него и сви грађани који живе у једној формацији као што је Република Српска, као што је Србија, као што је Југославија, Србија и Црна Гора, могу да оно што је битно за унапређење њихове земље врло лако изразе у категоријама патриотизма. И да се ништа не изгуби на ефикасности тога а да не буду изложени оправданој критици да је то нешто примитивно, да је то нешто архаично и да то не може да се комуницира на светском нивоу као што национализам као порука, као идеологија није комуникативан. Ви не можете са тим, осим у тим неким земљама где постоје верски сукоби и где наравно постоје сличне емоције- они разумеју о чему ми причамо, али то није тај терен на коме се ми такмичимо.

Говорим само о светским односима и то је та утакмица у којој ми морамо да поштујемо правила као што их сви други поштују у одређеном смислу. Наравно, ако можемо да остваримо неки свој циљ са неким другим механизмима као што и сви други то раде, то треба да урадимо. Али не у смислу кршења основних правила. У принципу изврдавају сви где год могу, али када погледате просечно, видећете да се светска правила поштују. То је неки светски саобраћај где се крше ограничење брзине, претицање, али то су више изузеци него правила и ми морамо да схватимо да и ми морамо у принципу да поштујемо светска правила и да је то добро за нас јер тиме остајемо у светскоме саобраћају. У краткорочном смислу може да се нешто ту уради лево или десно, што можда и није баш сасвим по неком правилу, али ако је то у нашем интересу- то се толерише.

Разлика између етике и морала је врло битна, јер то шта је добро за један народ кроз једну јавну дискусију- то је етика. Морал је питање намера да ја кажем то је добро. Ја мислим да је то добро и ја ћу то да радим јер су моји мотиви добри. То што ће се то на крају десити катастрофално ја нисам крив, ја сам то из добрих намера урадио. Ја то презирем. Мислим да је то један изговор слабијих. Мене не интересују намере. Мене интерсују последице. Свако има добре намере и мислим да је то ствар пристојности. Ја немам намеру да дискутујем о нечијим намерама.

Подразумевам да свако има добре намере. Али то је толико тривијално да ме то не интересује. Мене интересује шта следи из тога. Ако не следи нека последица која је корисна мене добре намере не интересују. Ако следи, то што ће неко да каже то су мотиви овакви или онакви, ни то ме исто не интересује. У јавном животу мене интересују последице које су добре за ту заједници у којој се тај јавни живот спроводи. Ако имате перманентно лоше последице, по мени је свеједно да ли је на Божијој правди, на некој другој правди засновано или на добрим намерама, јер то на крају доводи до пропасти те заједнице која треба на крају да успе. Не може ништа да се спроведе без технологије. И, намере без инструмената су лепе жеље. И, наравно, инструменти без етике могу да буду ужас, јер и Аусцхњитз је савршентво технологије, али савршенства да би се остварио зао пројекат. Значи, мора да једна заједница непрекидно дискутује о томе шта је добро за њу и да у политици тражи инструмент за спровођење тога. И утолико једна расправа о вредностима и циљевима је за сваку људску заједницу неизбежна. И никада политика неће постати технологија, јер се увек поставља питање: а чему то служи. Ако то не служи људима који у тој заједници живе, онда је то једна отуђена моћ коју људи треба да сруше. И наравно да ће они да је сруше, јер зашто би давали своје животе да би неко други у њихово име спроводио своје циљеве. Ја мислим да је у 20. веку дошло до једне мале деформације, јер је у том процесу технологизовања свих односа помало створено једно уверење да је људска заједница као предузеће или као нека економска категорија, па се посматра кроз корист и цену. У људској заједници ће увек остати комонента вредности, морала. Значи, нечега што је некоме важно.

И мислим да ће у људској заједници увек остати компонента правде. Значи људска заједница без комоненте правде не може да постоји, јер је природно за човека да жели да се афирмише, јер је основни атрибут људске личности за разлику од животиња, да човек жели да доживи сатисфакцију, да буде признат, да добије шансу да реализује неке своје потенцијале- и то је појам правде. Заједница која то не омогућава не може да буде успешна, јер људи бојкотују такву заједницу и не желе да учествују у повећању њене моћи и њеног богатства. Чим поставите питање правде, пошто разни људи мисле да заслужују разне ствари, већ морате да имате питање демократије што значи могућност да се о томе дискутује јавно и да се утврде приоритети у друштву. Пошто не могу сви захтеви свих појединца да буду испуњени, онда се поставља питање- а шта је за друштво боље: да ли да се изгради аутопут или да се да кредит сељацима, да ли да се ово или оно?

Пошто су средства ограничена- а сви желе нешто, мора да се направи једна демократска структура где ће бити улагани друштвени потенцијали и те демократске структуре треба о томе да одлуче. И то је један узбуљиви посао који је практично основни атрибут људских друштава, расправа о томе шта је правда и покушај да свака генерација дефинише свој начин како да се остварује правда.“

Текст и фотографија : Александар Трифуновић, БУКА

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име