Приручник за власнике кућних љубимаца

0
156

Некада сам с подсмјехом гледао власнике који су загледавали у сваку столицу свога пса и који су трчали гледати чим почне мокрити. Вјеровао сам да у нашем пару којег смо чинили мој пас и ја, могу гријешити једино ја, јер он је непогрешив, савршен и бесконачно здрав. Вјеровао сам да му виду не смета мрак, да се не може саплести и пасти, да је поштеђен свих мањкавости; готово да сам вјеровао у нашу вјечност. Осјећао сам то као занос и осјећао сам се гордо.

Данас ми је јасна непристојна количина сујете и неразумности којом сам био обдарен и среће да је то мој пас преживио без обзира на љубав коју сам осјећао.

Како данас лијечим кућне љубимце, понекад се сусрећем са власницима који се искрено зачуде, када приликом њиховог доласка у амбуланту, почнемо постављати питања у вези животиње на која не знају одговоре. Поштено, такве прилике зачуде и мене самог, а одмах потом почнем осјећати фрустрацију јер због неинформираности власника губим на времену потребном за постављање дијагнозе и почетак сувислог лијечења.

ШТА ГЛЕДАТИ И КАДА ЖУРИТИ?

Једе ли уобичајеним апетитом? Ако одбија једну врсту хране да ли можда хоће неку другу (мало куваног меса и сл.). Колико времена траје незаинтересираност за јело? Ако траје дуже је ли повремена или стална?

Да ли повраћа, ако да, колико често? (Ако повраћа више пута узастопце уклоните храну и воду те пожурите ветеринару.) Што је јео претходног дана?

– Ако повраћа повремено више дана или седмица, повраћа ли прије или након оброка? Какав је садржај који повраћа: киселог или трулежног мириса, заудара ли попут столице или је можда без мириса? (Ако заудара фекално пожурите ветеринару).

Када идете на преглед није сувишно понијети мало исповраћаног садржаја, по могућности чисте слузи без хране или траве, у чистој пластичној посудици.

– Повраћа ли у снажном млазу налик водоскоку? (Журите!)

– Покушава ли повраћати, а не успијева, при томе примјећујете да се надима у подручју прелаза ребара и трбуха са лијеве стране не часите часа већ хитајте ветеринару јер је вјеројатно у питању заврнуће желуца. Угинућа су у таквом случају изразито честа и брза…

– Траг крви у повраћеном садржају знак је за журбу.

Каква је столица? Је ли уобичајене смеђе боје?

– Ако је измет црн, а претходни оброк нису била јетра или плућа вјеројатно крвари у предњем дијелу пробавног тракта. Ако је столица црвена крварење је у дебелом цријеву. (Журно!) Жута столица може упућивати на потешкоће с јетром, блиједа на проблеме с гуштерачом.

– Да ли се измјењују тврде и прољевасте столице? Има ли у столици масних капљица?

Да ли је столица пресвучена слузи или можда на крају столице буде слузи?

– Ако се ради о прољеву, колико је столица? Ако су честе немојте чекати сутра јер се ради о болним грчевима и опасности од дехидрације.

– Прољев је добро и знати описати: кашасто – држи се још на хрпи; кашасто – као лоши, преријетки пудинг; разлијева се; воденасто; воденасто и шприца из задњице…

Како мокри, колико често и каква је мокраћа?

– За пса је уобичајено да мокри често у шетњи, а куја, осим неколико дана прије тјерања, ријетко. Ако при мокрењу изгледа снуждено, ако заузима положај за мокрење па се премјешта неколико пута прије него успије мокрити или мокри учесталије него иначе ухватите у чисту посудицу мало мокраће и отиђите на преглед.

Добро је ако мокраћа при прегледу не буде старија од два сата!

– Ако имате пса од пет-шест година или старијег који тешко мокри по пар капи након дужег ишчекивања па још у млазу примијетите коју кап крви вјеројатно има тешкоће узроковане болесном простатом.

– Ако се у мокраћи појављују трагови крви, а животиња је невесела, згрбљена и тешко мокри можда има мокраћне каменце.

– Ако је мокраћа тамно жута, наранџаста или црвена могуће је да се ради о болести узрокованој крпељима (Хитно!).

– Ако примјећујете да вам животиња пије и мокри обилно, обилније него раније већ неко вријеме, можда се ради о шећерној болести или код женки гнојној упали матернице.

Ово су само примјери и сви наведени заврјеђују посјет ветеринару.

Умара ли вам се животиња убрзано у шетњи? Кашље ли при напору или узбуђењу? То могу бити знакови ослабљеног срца, немојте их превидјети јер често можемо лијековима продужити и побољшати живот.

Шепа ли и ако шепа, шепа ли јаче када крене у шетњу или када се из ње враћа?

Ако примјећујете да чешће чеше једно ухо, поготово ако носи главу накошену једним ухом према тлу, готово је сигурно да има упалу уха коју треба лијечити. Ако љети нагло почне трести главом, жестоко чешати по уху и носи га ниже вјеројатно је у звуковод упао клас дивљег јечма. Што брже ветеринару да га извади прије него пробије бубњић. Ако ловац лептира успије уловити пчелу или осу на убод ставите ледени облог и тражите стручну помоћ – опасност од гушења због отока њушке и ждријела.

Ако срчани страда у борби од противникових зуба вјероватно ће се рана загнојити те је препорука да чим примијетите да је кожа прогризена тражите ветеринарски савјет, али не одуговлачите јер већ загнојена рана знатно теже зараста. Ако се ради о већој рани коју би било добро сашити питање ће бити колико је стара.

Шијемо у правилу само ране у првих 24 сата, иначе је потребна претходна вишедневна припрема.

Препоручио бих сваком власнику пса или мачке да покуша својој здравој животињи избројити колико откуцаја начини срце у мировању тијеком једне минуте те да покуша ректално измјерити температуру. Откуцаје бројите или на лијевој страни прса одмах иза лакта или на унутрашњој страни бедра на жили куцавици (пипајте умјереним притиском у смјеру бедрене кости у жлијебу између мишића). Температуру мјерите навлаженим топломјером који лагано потиснете у анус око 2cm дубоко. Будите благи и њежни. Немојте се уплашити, нормална температура паса и мачака је до 39 °C. Сврха је оваквог вјежбања да ако треба због објективности измјерених вриједности то можете учинити сами својој животињи јер на бијелом ветеринарском столу срце туче брже и температура, у паници, расте. Други је разлог да ако желите телефонски савјет о хитности ситуације лакше га и сигурније можемо дати ако знате и ове вриједности.

СИСТЕМАТСКИ ПРЕГЛЕД

У мојим сјећањима на рано школовање значајно мјесто заузимају успомене на одласке у школску амбуланту заједно с цијелим разредом и учитељицом. Вагали би нас, мјерили нам висину, гледали стопала, зубе, кичме, пипали трбухе… Касније, када смо порасли до аутомобила и вожње слична се прича понављала. Када смо се запошљавали опет из почетка вади крв, дај мокраћу, зажмири, дигни дланове горе итд.

Заправо, хоћу рећи да нам је уобичајено да нас у различитим приликама превентиво прегледавају не би ли открили неке мањкавости здравља прије него постану знатне и очите.

Када се ради о љубимцима, на спомен систематског прегледа застанемо, јер на жалост, није уобичајено прегледавати их на тај начин. Већина власника доводи љубимце ветеринару тек када примијете да има неке тегобе које је тада већ теже лијечити. Бројне поремећаје детаљним прегледом можемо открити рано и правилно одабраном његом можемо их зауставити или успорити њихово напредовање (на примјер срчане, бубрежне или јетрене сметње, тешкоће у локомоцији, поремећаје понашања и др.). Понекад циљ можемо постићи већ само с одабиром одговарајуће дијете.

Увид у стање пацијента добијамо општим клиничким прегледом (температура, преглед лимфних чворова, ока, уха, усне шупљине, аускултација срца и плућа, палпација органа трбушне шупљине…) претрагом крви и мокраће те по потреби се на основу добијених налаза могу препоручити и допунске претраге (EKG, UZ, RTG, неуролошки и остали специјалистички прегледи).

Систематске прегледе поготово савјетујемо власницима љубимаца који су зашли у другу половину живота јер та доб носи већи ризик хроничних болести.

НА ШТА ОБРАЋАТИ ПАЖЊУ?

Да би могли препознати када нешто није добро морате знати што гледате и како то изгледа нормално. Тај осјећај стећи ћете вјежбом и проучавањем Ваше животиње док је здрава.

Много ће Вам знакова открити већ сам став и понашање животиње.

Код болова леђа обично се држе шаранасто повијених леђа, слично држање може упућивати и на бубреге и цријева. Учестало протресање главом упозорава на упалу уха или страно тијело у уху. Учестало окретање око себе увијек у исту страну без обзира с које стране позивате животињу може указивати на поремећај средишњег живчаног система, унутрашњег уха… Учестало заузимање става за мокрење или велику нужду говори најчешће о грчевима, могуће о зачепу, потешкоћама са простатом, мокраћним каменцима…

Зато гледајте како се понаша у појединим приликама те реагујте ако примијетите промјене. Добро би било да их знате описати ветеринару и скренути му пажњу на промјене које су карактеристичне за Вашу животињу јер неки облици понашања могу бити уопштено прихватљиви али нису уобичајени управо у случају Ваше животиње.

НОС

– нормално:

* влажан и хладан

* чист (током сна се може осушити)

– није нормално:

* сух и храпав

* има исцједак

* крвари

ОЧИ

– нормално:

* јасне, чисте и влажне

* усредоточене

* зјенице једнако раширене, једнако се сужавају када се посвијетли у оба или једно око, једнако се шире у мраку

* беоњача је бијеле боје са понеком жилицом

– није нормално:

* безизражајне, сухе, с исцјетком

* није усредоточен поглед

* неједнако отворене зјенице, неједнако се смањују или шире

* не реагирају на свијетло

* обојена беоњача (жутица, крварење)

УШИ

– нормално:

* чисте, сухе, без неугодног мириса

* безболне

* карактеристично држане уши

– није нормално:

* ране, красте, отоци, црвенило и осип уха

* неугодан мирис

* обилан садржај (гној, црни церумен…)

* болност

УСТА

– нормално:

* бијели, чисти зуби

* чврсте ружичасте десни (могућа пигментација црне боје)

* након притиска на десни боја се враћа за 1-3 секунде (вријеме капиларног

пуњења)

– није нормално:

* плак и каменац

* отечене, зацрвењене, биједе, крваве десни

* неугодан задах

ПРСА И ДИСАЊЕ

– нормално:

* осим дахтања дисање је дискретног звука

* прсни се кош креће лагано, без напора

* трбух се покреће тек мало, без напора

– није нормално:

* неуобичајена бучност при дисању

* напор при дисању

* Прегледајте површину тијела има ли каквих отеклина, кврга или масница. Није

нормално ако при благом пипању показује болност.

ТРБУХ

– нормално:

* мекан

* не боли

– није нормално:

* икаква масница, отеклина, кврга

* болност при пипању

* напет, тврд трбух (треба разликовати од шкакљивости)

КОЖА

– нормално:

* када наберемо кожу у шатор и пустимо ју набор нестаје тренутачно

– није нормално:

* ако се исправља довољно полако да то примјетимо вјеројатно је животиња дехидрирана

* ако се набор не исправља дехидрација је опасна по живот

ПУЛС И ОТКУЦАЈИ

– нормално:

* мачка 150-200 о/мин

* пас 60-110 о/мин (велики 40-80 о/мин)

* пулс је лако опипати, пулсаторни талас је добро пуњен, снажан, фреквенција варира с удисајима и издисајима

* подударан пулс с откуцајима срца које пипамо иза лијевог лакта, пулсаторни талас тек мало касни за срчаним откуцајима

– није нормално:

* пребрз или преспор пулс

* слаб, неуједначен, тешко опипљив пулс

* није подударан број откуцаја срца с пулсом

* пулсаторни талас је слабо пуњен

ТЕМПЕРАТУРА

– нормално:

* 37, 5 – 39ºC (код младих животиња до отприлике 1 године старости нормално је и до 39,5ºC)

* на топломјеру се види столица или траг слузи смеђкасте боје

– није нормално:

* било какво одступање од нормалне вриједности температуре

* појава крви на топломјеру

 

ВАКЦИНАЦИЈА

„Против каквих болести заправо? Зашто?“ и „Треба ли баш сваке године?“ питања су која би и мене мучила да нисам ветеринар. Е, па редом:

 

ПРОТИВ ПСЕЋИХ ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

О ВАКЦИНАЦИЈИ ПРОТИВ БЈЕСНОЋЕ не бих дужио јер вјерујем да о томе све знамо. Болест је вирусна, оболијевамо од ње и ми – људи и у правилу је неизљечива. Вирус се шири путем живаца од мјеста уласка вируса у тијело према мозгу. Када стигне до мозга узрокује промјене понашања, грчеве и смрт. Због опасности законска је обавеза власника вакцинисати пса против бјесноће. Сваки одрасли пас обавезно се мора вакцинисати током почетка године: од 01.01. до 31.03., а штенад се обавезно вакцинише када наврши 3 мјесеца старости.

Против осталих заразних болести: штенећака, парвовирозе, заразне упале јетара, лептоспирозе и коронавирозе вакцинација није законом обавезна, али свакако представља рутину коју је препоручљиво проводити.

КАКО?

Препоручљиво је будућој мајци дати средство против цријевних наметника и вакцинисати је уочи тјерања. Тако ће она током трудноће имати висок ниво антитијела специфичних за узрочнике болести против којих је вакцинисана (имати ће знатну отпорност на те болести). Мајка ће пренијети отпорност и на штенад која ће због тога бити заштићена током првих пет седмица живота.

Након те доби отпорност штенади убрзано опада јер се темељи на мајчиним антитијелима која се губе временом, а не на властитим која се могу обнављати и брзо производити у случају уласка узрочника у организам. Да би организам научио препознавати узрочника и да би створио отпорност према болести користимо вакцине у којима се налазе дијелови узрочника или цијели узрочник, али неспособан за изазивање болести. Тако заправо тренирамо имунолошки систем.

Штене први пут цвакцинишемо у доби од 5 – 7 седмица старости те вакцинацију понављамо у размацима 3 – 5 седмица до старости од 3 мјесеца да би постигли имунолошки одговор довољно снажан да штити организам тијеком цијеле године.

Истеком године од претходне вакцинације треба освјежити вакцинацију (једном сваке године) и тако цијелога псећег живота.

ЗАШТО?

Штенећак, парвовироза, заразна упала јетре и лептоспироза су јако заразне, често смртоносне, тешко љечиве болести. Лептоспироза је веома опасна болест и за људе. Могуће је да се пас зарази посредно преко Ваше одјеће и обуће, ливаде или плочника којима се крећу и друге животиње… Корона вироза је такођер

јако заразна вирусна болест цријева, али је потешкоћа у мутагености узрочника због које постоји могућност да, као у случају наше грипе, вакцинисана животиња ипак оболи, али с блажим знаковима.

ШТЕНЕЋАК: Претпоставља се да је у Европу стигао из Азије или Перуа, а појава болести је први пут забиљежена у Шпанији половином 18. вијека. Спомињу га Џенер (прва вакцинација; против великих богиња) и Дарвин (теорија еволуције). Од 1905. године знамо да болест узрокује вирус, а 1923. године почињу покушаји за вакцинацијом против штенећака инактивираним узрочником. Вирус који узрокује болест сличан је ономе који код људи изазива оспице. Веома је отпоран: губи способност за изазивање болести након 25 замрзавања и одмрзавања, на -20°C може опстати и 2 године. Данас је болест проширена цијелим свијетом. Оболијевају пас, вук, лисица, шакал, преријски вук, куна, ласица, твор, канадска куна, ракун.  Када вирус продре у тијело умножава се у лимфним чворовима, продире у крв и изазива повишену температуру. Крвљу долази до епитела пробавних, дишних, мокраћних органа и коже у којима се умнажају 4-8 дана након инфекције. Вирус продире и у мождано ткиво. Тијеком болести осим повишене температуре могу се јавити прољев и повраћање, исцједак из носа, упала бронха и плућа, исцједак из ока, промјене по кожи (црвенило, приштићи, крастице…), живчани поремећаји (губитак координације, оријентације, тикови, грчеви, напади налик епилепсији). Смртност је 30-80%. Могуће је да болест остави код преживјелих трајне посљедице.

ПАРВОВИРОЗА: Први пута је вирус из пса изолован 1970. Болест је проширена свијетом. Болест се шири директним контактом с болесним псом и индиректно путем предмета, хране, тла … загађених вирусом из слине, мокраће и столице болесника или носитеља. Осјетљивији су млађи пси, али оболијевају и одрасли, па и стари. Већ један дан по инфекцији узрочник се прошири у крвоток и крвљу у цријевни епител који тешко оштећује. 4 – 9. дан након инфекције вирус се обилно излучује столицом. Пас повраћа и има воденасти, крвави прољев с јаким грчевима. Посљедично наступа дехидрација и често угинуће (20 – 30%).

Код штенади 2-3 мјесеца старости може се болест појавити и у карактеристичном облику при којем настаје оштећење срца и код таквог тијека смртност је 40 – 80%.

ЗАРАЗНИ ХЕПАТИТИС ПАСА: За ову болест знамо од половице 20. вијека. Вирус је проширен свијетом.. Оболијевају пас, вук, којот и ракун. Вирус излучује инфицирани пас мокраћом од 3. дана по инфекцији, па до 6 мјесеци касније. Болест се преноси и путем загађених предмета.

Болест може наступити тако нагло да изазове изненадно угинуће без претходних знакова. Могуће је да изазове повишену температуру, безвољну упалу тонзила и болност под рубом ребара те након 8 – 10 дана замућење рожнице. Могуће је да се појаве и отоци главе, врата и трупа те остали знакови болести везани уз оштећену јетрену функцију.

ЛЕПТОСПИРОЗА: Болест узрокују бактерије. Сматра се да већ три бактерије у милилитру воде могу изазвати болест. Узрочници се у природи најчешће налазе у локвама и барама, отпадној води. Резервоари узрочника у природи су најчешће заражени глодари који излучују узрочника мокраћом, те остале заражене животиње и људи. Болест се преноси директно урином или посредно загађеним простором, предметима, храном и водом. У влази на 4°C бактерија преживи и више мјесеци, а на сухом и врућем (44 – 45°C) тек до сат времена. Од ове болести оболијевају и људи!

Узрочник у организам продире најчешће кроз уста, али може и преко повреда на кожи, слузници. Када продре у организам лептоспироза се тијеком 7 дана налази у крви и шири се тијелом изазивајући оштећења унутрашњих органа, мишића и крви, развије се жутица, а након тога се повлачи у бубреге које тешко оштети и изазове смрт због уремије.

КОРОНАВИРОЗНИ ЕНТЕРИТИС (упала цријева): Болест је вирусна, позната је од 1971. године. Узрочник напада епител цријева и лимфне чворове трбушне шупљине. Изазива ријетко кашасте до слузаве и воденасте прољеве и повраћање најчешће већ 1 до 5 дана по заражавању. Болест обично траје 7 – 8 дана и може изазвати угинућа слабијих, изнурених животиња или у случајевима додатних компликацијама.

 

ПРОТИВ МАЧИЈИХ ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ

ВАКЦИНАЦИЈА ПРОТИВ БЈЕСНОЋЕ није за мачке законом обавезујуће, али је препоручљиво за све мачке које излазе изван стана јер је мачија нарав ловачка, веома често и ратничка па су изгледи за заражавање вирусом путем угриза и крвног контакта знатни. Пошто је болест заразна и за људе те неизљечива и смртног исхода веома су јаки разлози у прилог редовитом вакцинисању.

КАКО?

Против бјесноће могућа је вакцинација животиње старије од 3 мјесеца те је треба понављати у интервалима које савјетује произвођач вакцине (1 – 3 године).

Мачићи се могу вакцинисати први пут против заразних болести у доби од 9 седмица те их треба довакцинисати за 3 седмице. Ако се ради о старијој животињи која није раније вакцинирана против заразних болести вакцинише се такође двократно са паузом од 3 седмице. Касније током живота потребно је вакцинацију понављати у размацима од годину дана.

ЗАШТО?

Бјесноћа је, као што је већ речено, зараза људи и животиња која узрокује смрт.

Вирусни ринотрахеитис, калицивироза и канлеукопенија мачака су честе и врло заразне болести које се понекад муњевито шире међу мачкама, тешко се лијече, изазивају угинућа и у случајевима пребољења често остављају посљедице.

ВИРУСНИ РИНОТРАХЕИТИС МАЧАКА: Болест и узрочник описани су први пут 1958. године. Вирус преживљава у околини прилично дуго: на 4°C 154 дана, на 25°C 33 дана при pH 7,2.

Извор заразе су заражене мачке које показују или не показују знакове болести. Узрочника излучују сузама, исцјетком из носа и слином. Након заражења болест се појави обично за 2 – 5 дана. Тежина стања може варирати од непримјетних знакова до угинућа. Понекад могу оболити цијеле заједнице. Обољеле мачке обично добију повишену температуру, кишу, слине, сузе им се очи, појави се исцједак из носа, отежано дишу, изгубе апетит и мршаве. Појаве се оједине у усној шопљини. Болест обично траје 2 – 3 седмице.

КАЛИЦИВИРОЗА МАЧАКА: Веома често је клинички немогуће разликовати ову болест од ринотрахеитиса.

Извор заразе су наравно заражене мачке: излучују узрочника у исцјетку из ока, носа и уста. Пошто вирус преживљава у околини десетак и више дана лако је могуће и заражавање путем хране, воде, посуђа, руку, одјеће, лежаја, кавеза … При кихању честицама слине вирус може достићи и удаљеност од 2 метра летећи зраком. Најчешће оболијевају младунчад и невакцинисане мачке, посебно у склоништима и заједницама у којима је много животиња. Болест узрокује оштећења слузнице уста, кихање, упалу ока, упалу плућа, понекад нос прекрију красте.

ПАНЛЕУКОПЕНИЈА МАЧАКА: Узрочника болести знамо од 1928. године. Вирус је прилично отпоран па је ширење болести посредно контаминираном средином, храном и посуђем значајно. Вирус је присутан у измету, мокраћи, носном исцјетку и испљувку.

Знакови болести обично се појаве 4 – 10 дана по заражавању. Слика може варирати од напрасног угинућа преко повраћања слузи, јаке снуждености, животиња жели али не пије, држи се погрбљено због болова у трбуху. У почетку је тјелесна температура повишена, али нагло спадне испод нормалне. У крвној слици знатан је пад броја леукоцита по којем је болест и добила име. Животиње које преболе 9 дана имају изгледа за опоравак. Понекад је смртност и 100%. Могуће је заражавање плодова прије порода.

ПРОЉЕЋЕ, СУНЦЕ И ПИРОПЛАЗМОЗА

Дани постају све дужи, сунце ближе и топлије, снијег се топи брже, а шафрани се шарене поузданије. Спремамо се на замамне шетње прољетним поподневима када ћемо крочити лаганим кораком и уживати у весељу нашег длакавог пријатеља изазваног мирисом из свјежег кртичњака или жубором набујалог потока. Но на жалост сунце не мами само љепоту. С првим топлим данима са зимовања враћају нам се и крпељи, вјечити, досадни крвопије, на жалост, лоше хигијене и здравља. Наиме, ти мали досадњаковићи у правилу сами по себи не би представљали тако велику опасност. Тек код осјетљивијих животиња, здрав, незаражени крпељ изазове само лагану грозницу и губитак апетита. У приликама када је ријеч о масовном нападу, дакле када на псу налазимо више десетака крпеља из дана у дан могу изазвати слабокрвност. У оба случаја довољно је уклонити крпеље и оздрављење је спонтано.

Наш је стварни страх од крпеља који је заражен. Он не пати од болести већ је преноси. Крпељ постаје заражен тако да се насише крви, у нашем случају пса болесног од пироплазмозе. Са крви уноси у своје пробавне органе и узрочника болести: Babesia или Piroplasma canis. Пироплазма се у стјенци цријева крпеља полно, а касније и бесполно умножава и шири по свим ткивима домаћина. На тај начин доспије и у полне жлијезде, а од туда и даље, преноси се у младе потомке. Када потомак зараженог крпеља и сам заражен, тражи нови оброк, нађе га најчешће на неком другом псу. Овог несретника нападне, ножицама и рилцем укопа му се дубоко у кожу, све до прокрвљеног дијела. Он није неспреман борац: на свом се положају учврсти посебном љепљивом твари коју лучи и тако се осигура од прелаганог отпадања (та твар изазива спомињану грозницу). Његов сљедећи проблем је згрушавање крви. Згрушену крв није могуће сисати. Зато довитљиви момак лучи обиље слине која садржи твар против згрушавања и ту смо се приближили критичном тренутку. Са слином крпељ у крв нашег нападнутог пса унесе и пироплазме. Да би до тог уноса дошло од тренутка прихваћања крпеља мора проћи 24-48 сати. Ако га скинемо раније пас неће обољети. Пса треба након шетње прегледати и ишчеткати густом четком или чешљем. Унесене пироплазме у крви нападају еритроците, црвена крвна тјелешца која садрже крвну боју и учествују у преносу кисеоника. Нападнуте еритроците пироплазме оштете и узрокују њихово пукнуће. Из еритроцита излије се крвна боја и друге твари које су овако слободне у циркулацији отровне и опасне. Један дио крвне боје промијени се и узрокује жутицу, а дио се може непромијењен излучити у мокраћи па видимо да је ова изразито црвена. При томе пироплазме се у крви брзо умнажају и саме отпуштају отровне твари. Посљедице таквих збивања у крви су губитак апетита, брзо умарање, повећана фреквенција пулса, мучнина и повраћање, прољев, често наранџасте боје, тежак ход, заношење задњим крајем, често висока температура. Убрзо, јако је изражена бљедоћа, а могућа је и жутица.

Ова болест најчешће је веома брзог тока али ако се лијечење започне на вријеме, обично је успјешно. Од највеће је важности да примијетите ли неки од наведених знакова реагујете брзим доласком ветеринару. Побољшање по почетку лијечења бива нагло готово као и појава болести али при томе не треба се преварити: пас мора мировати још најмање један мјесец да би надокнадио пропала црвена крвна тјелешца. Ако не мирује постоји велика опасност од оштећења преоптерећеног срца. На жалост узрочника болести не можемо искоријенити у организму без ризика већ овај остаје мировати у јетри и слезени притајен ишчекујући пад отпорности организма да би се поновно активирао и продро у крвоток. Дакле, могући су рецидиви болести који у правилу услиједе након неког стреса као што су пребољење неке друге болести, трудноћа и пород код куја, саобраћајна несрећа и друге сличне неприлике.

Превенција ове болести могућа је било давањем лијека против пироплазмозе (који ипак у некој мјери оптерећује организам па ту мјеру не препоручамо) или цијепљењем против болести (цјепиво је још за сада слабо поуздано и код нас недоступно). Друга је могућност заштита од крпеља. Као начин заштите пса од пироплазмозе изразито препоручујемо тај пут јер тако спречавамо пироплазмозу и остале болести које крпељ може преносити, а те је болести често теже препознати него пироплазмозу, а лијече се дуже и с мање успјешности него пироплазмозу.

На крају треба споменути да крпељ може преносити и неке болести опасне за мачке па бих заштиту од крпеља препоручио као значајну мјеру заштите њиховог здравља и власницима мачака које излазе из стана.

О томе којим средством и како се је најбоље послужити за заштиту од крпеља посавјетујте се са ветеринарима Ваших љубимаца. Уз жељу да будете сретни упозорење: крпеља има чим окопни снијег: започните борбу.

 

ЉЕТНЕ ТЕМЕ

Прољеће је на измаку, топло и стабилно вријеме све увјерљивије позива на излете и све јаче подсјећа на годишње одморе. Вегетација је у пуном замаху: крошње бујне, траве високе и ускоро оцвале. Све више буба плази и мушица облијеће уоколо.

Овај кратки увод допушта нам наслутити идиличан развој догађаја за Вас и Вашег љубимца, а нама ће послужити као скромни оквир за неколико савјета. Надам се да ће помоћи да љето протекне без неугодних изненађења. Први савјет односи се на моторизиране: не остављајте животиње у ауту по топлом времену, ако то икако можете избјећи. На врућини ми се знојимо по цијелом тијелу и тако регулишемо нашу тјелесну температуру. Пси или мачке могу се знојити само на дољњој страни шапа (табанима). Њихова је способност расхлађивања тијела мања, поготово код врло младих. Изразита је опасност да животиња оболи од топлотног удара, ако остане затворена у прегријаном возилу, или неком другом простору, или да добије сунчаницу ако остане изложена сунцу. Почети ће повраћати, падати, грчити се, онесвијестити се и угинути. Прва помоћ састоји се у што бржем снижавању температуре: обољелог треба смјестити у хлад, расхлађивати га хладним влажним облозима (највише по глави) и што прије потражити стручну помоћ.

Ако не можете избјећи путовање по врућини осигурајте да прозори за вријеме вожње буду толико отворени да пружају угодну вентилацију, заустављајте се путем чешће да би љубимца прошетали и понудили свјежом водом.

Ако остаје у ауту паркирајте у хладу, оставите одшкринути прозор и вратите се што прије. Ако ћете ићи на море са псом или мачком па том приликом уприличите и купање у мору водите рачуна да морска вода може надражити осјетљиву кожу и изазвати сврбеж, опадање длаке, црвенило па и влажне екцеме. Да би то избјегли исперите купача под крај дана (али довољно рано прије вечери да се стигне осушити) обилно слатком водом.

Пси често пливају као мала дјеца отворених уста, па пливајући попију доста морске воде. То обично изазове воденасти прољев, могуће и повраћање. Док је животиња добре воље није јој нужно ограничавати купање, али ако постане невесела немојте оклијевати и потражите стручну помоћ. Ако је Ваш љубимац предани ловац кукаца, летећих или пузајућих, лако је могуће да страда од убода пчеле, осе, бумбара, паука … Опасност угриза је велика ако је у подручју главе, поготово њушке, уста, због гушења које настаје ради отока и ако је угрижени алергичан на угриз. Прва помоћ је стављање леденог облога који ће успорити настајање отока, евентуално премазивање антихистаминском или кортизонском масти мјеста угриза, а праву помоћ потражите код ветеринара што хитније. Излазите ли на ливаде, поготово ако ваш љубимац има дужу длаку припазите на класиће дивљег јечма (попино прасе) који се лако забију кроз кожу међу прстима, под пазухом или у препонама. Примијетити ћете шепање, влажну длаку око убода, болни оток у том подручју. Ако клас западне у ухо страдалник ће нагло трести главом, изразито држати главу нагнуту на страну болесним ухом на ниже. Било који случај да разаберете одмах тражите ветеринара јер клас незадрживо напредује према напријед и пробија све на путу. Прве помоћи нема али можете покушати превенирати невољу шишањем длаке између прстију, по образима и унутрашњој страни ушке код оних са овјешеним ушима.

Ако је приликом излета у природу љубимац наишао на змију недовољно опрезан, а ова је још била отровница и угризла га имате много разлога за журбу. Рана настала угризом невелика је али брзо ће око ње настајати оток, вјероватно ће настати црвенило за којим слиједи убрзо љубичаста или црна боја и пропадање околног ткива. Најбоље је покушати подвезати ногу (ако је угриз на нози) између угриза и тијела. Повез треба сваких десетак минута попуштати и настојати што хитније доспјети до ветеринара који може пружити потребну помоћ.

Након ових тмурних упозорења још преостаје ово посљедње: недајте се застрашити, уживајте у љету и празницима пуним замахом, а упозорења упамтите да би знали избјећи најгоре. Желимо Вама и Вашим љубимцима да угодно проведете вријеме и да Вам не затреба нити један осим посљедњег савјета. Сретно!

 

САВЈЕТИ ЗА ПУТОВАЊА

Напокон се јављају мириси касног прољећа и најава сјајног обећавајућег љета златне и зелене боје, плаветнила, соли у зраку и ко зна чега још све не…

Путујете ли са животињом водите рачуна о томе да је већина животиња осјетљивија од нас на високе температуре и директно уперено сунце с којег се не могу склонити. (У правилу што нам је тјелесна маса мања осјетљивији смо на високе и ниске температуре, младунчад посебно јер још немају развијену способност регулисања тјелесне температуре.) Можете ли бирати, путујте док је свјежје. Имате ли пернатог сапутника избјегавајте пропух.

Ако је пут дужи планирајте паузе за одмор сваких два-три сата.

Идете ли на кафицу и остављате животињу у ауту пазите да није на сунцу (провјерите хоће ли хладовина трајати и када се вратите у ауто). Ради ли се о псу или мачки не смијете заборавити да и њима треба након неког времена популарна пауза односно прилика за нужду: користите поводац јер стојите уз цесту. Путовање се лакше поднесе ако нисмо преједени, па за пут би савјет био појести лагани и оскуднији оброк пет до шест сати прије поласка те пити воду у мањим количинама али чешће. Ако пас или мачка имају проблема током вожње због мучнине прије пута им дајте неко средтво против мучнине у договору са њиховим ветеринаром.

Путује ли животиња затворена вјеројатно ће бити мирнија и осјећати ће се сигурнијом у скиперу или кавезу који није превелик. Из кавеза извадите храну да се не просипа у кривинама.

На пут свакако понесите воду, мало хране ( јер никад се не зна, да се не урекнемо, рецимо квар, застој, промјена плана… па се пут одужи), простирку, поводац, папирнати пешкир или слично, посудицу за храну и воду. Ако су ваши љубимци пас или мачка питајте ветеринара да ли вам препоручује неко средство за случај угриза отровних кукаца или гмизаваца (кортикостероиди), распитајте се о могућностима заштите од болести које су можда другачије у подручју у које путујете па о њима не знате. Понесите, злу не требало, завој, газу, обични платнени фластер и бочицу дезинфицијенса (на примјер бетадин – не пече). Добро би било имати и пинцету којом се може извадити трн, бодљика или крпељ. Маказе, топломјер. Понесите и неки антибиотик опет у дослуху с ветеринаром и користите га искључиво по његовој препоруци.

Ако се ипак догоди да животиња онемоћа, онесвијести се или западне у грчеве због прегријаности склоните је у хлад и намочите је обазриво или окупајте прохладном водом да што прије снизите тјелесну температуру. Посебно хладите главу. Посјетите ветеринара што је прије могуће. Ако љубитељ кукаца успије ухватити оног који боде, а Ви сте то видјели или сте то препознали по отеклини која је настала направите ледене облоге, искористите кортикостероидни препарат ако га имате и пожурите ветеринару. Ако се ради о угризу змије поступите као у претходном случају, ако је угриз периферно поставите лагани подвез између мјеста угриза и срца те избјегавајте физичку активност (ако можете радије животињу пренесите него да хода) и поступајте хитно!

Ако животиња у трку угане ногу прва помоћ су хладни облози и мировање до доласка ветеринару.

На крају, не дајте се обесхрабрити: пођите и уживајте. Надам се да све ово бити само непотребно осигурање.

И немојте заборавити да путовање није губитак времена између старта и циља.

 

ДОЛАЗИ НАМ ЈЕСЕН, ПОНОВО

Љетне врућине и доба стабилног времена престају. Љетни се путници враћају и свакодневица се успоставља. И за длакаве, пернате, двоножне, четвероножне и остале пријатеље ово је вријеме мијена као и за нас. Већина ће их лакше дисати и постати ће веселији и покретнији с падом температура. Више неће бити опасности од топлинског удара у прегријаним становима и аутомобилима. Љетно испадање длаке због врућине ускоро ће замијенити јесење лињање, а птице ће започети митарење.

Већина паса који су тијеком љета патили од јаких сврбежа и екцема смирити ће се.

Различита тровања поквареном храном постати ће рјеђа. Кукаца убадача на ливадама биће мање, постати ће лијенији па ни отока који пријете након угриза неће бити као прије мјесец или два.

Могли би још неко вријеме набрајати што ће проћи и престати и тако добити осјећај да предстоји идилично вријеме, безопасно, безбрижно, али и овдје, као у типичном филму Ц продукције, вреба обрт ситуације; вријеме које наступа је промјењиво, краћи су дани, ниже температуре. Наилази доба које доноси тегобе старцима.

Почињу бољети кичме, таквима је и корак краћи (најчешће се скрати искорак и закорак једне или обје задње ноге), тешко је сјести и још теже устати па зна страдалник и болно јекнути при томе.

Непријатељ таквим болесницима је влажна хладноћа и нагли трзај (набавити кабаницу за кишу, избјегавај трк, скок, и степенице, набави Б витамине и живи пензионерски стрпљиво).

Нагле промјене времена свој данак наплатити ће и онима слабогасрца. Можда их нећете одмах препознати, они се уморе брже него прије, када су били млађи. Неки мршаве, често закашљу при узбуђењу (када власник долазикући или када добијају храну, или када се спремају за шетњу…) и напору.

Понекад се зна појавити оток, као код људи, ногу, прса или примијетите ли како се животињи надима трбух.

Хитно код ветеринара!

Љетне тегобе везане уз пробаву полако ће устукнути, а њихово мјесто ће заузети респираторне инфекције. Најчешће су вирозе.

Добра вијест, нису зоонозе што значи да нису заразне за људе. Лоша вијест, шире се јако брзо међу псима, па на ливади све кашљавце заобиђите у широком кругу. Ако вироза поприми веће размјере можда би било добро почети осамљене шетње на некој заборављеној ливади. Укратко када видите да почиње повуците се у осаму. Љетне суше престају, а то значи да крпељи долазе. Против њих се борите јер ћете само тако избјећи болести које преносе.

Ово је доба када поново јача страст четвероножаца па је за очекивати да послушност мужјака ослаби, а област кретања се повећа. За власнике куја битно је знати да је боље спријечити него лијечити нежељен гравидитет. У дворишну ограду немојте имати пуно повјерења јер дјелотворна (контрацептивна) ограда још није измишљена. Ако ипак желите да ваша куја занесе с одређеним мужјаком требате знати да се ваша љубимица може парити у истом тјерању више пута и с различитим мужјацима па и потомство може бити од више отаца у истом окоту (ако се спари жељено не значи да је одмах можете престати чувати).

У ово доба птице ће почети с митарењем, а то је обично попраћено са сврбежом и слабом вољом. Помоћи ћете вољеној птици осигурате ли јој довољно витамина и минерала (капи, витаминско-минерални прашак…).

Имате ли посла с хладнокрвнима или осталим поклоницима одмора у хладније доба године немојте се изненадити почну ли се понашати љеније када се дани јаче скрате. Потражиће вјероватно неки мирни кутак у настамби, покрити се преко уха и пробудити се тек идуће године (осим на кратко неби ли се промешкољили).

 

ЗИМА

Хладно је. Дах се види, под ногама је клизаво, ледено. Вријеме за рукавице и зимске капуте. Изласци у шетњу добивају на темпу: живахнији су власници и љубимци подједнако.

Ако се у шетњи волите играти с Вашим псом тако да му бацате грудве, а он их хвата зубима у лету акробатски спретно, на уживање свих, сјетите се како мајке дјеци довикују : “Не једи снијег, заболиће те грло!” То вриједи и за псе само још уз проширење “бољеће те и желудац.” Радије понесите лоптицу у шетњу. Ако шетате уз залеђена језера, немојте мислити да лед пуца само под људима. Радије обуздајте пса ако нисте сигурни у издржљивост леда и увијек будите свјесни да се и животиња може оклизнути с ништа угоднијим посљедицама него човјек: истегнућа тетива, уганућа и ишчашења зглобова, преломи костију …

Шетате ли са псом и одједном примијетите отиске крви по снијегу провјерите није ли посјекао шапу на леду. Ако је посјекао шапу треба је очистити и чврсто превити да се заустави крварење пазећи да повој не буде прејако стиснут да не зауставља проток крви. То је прва помоћ, а о осталоме посавјетујте се с његовим ветеринаром.

Поновно, шетате ли са псом по снијегу, а овај повремено застајкује и подиже шапе те их покушава грицкати са доње стране погледајте не хвата ли му се лед на длаке између јастучића. Ако је то узрок застајкивању, сљедећи пут прије изласка намажите му шапе са медицинским вазелином па се снијег неће толико лијепити на шапе.

Хладно доба је вријеме сољења улица. Није ријетко примијетити на ципелама сиво-бијели траг соли. Она не нагриза само ципеле већ и шапе, поготово шапе на којима је дужа длака. Имате ли пса дуже длаке или осјетљивије коже на шапама након шетње улицом исперите му шапе водом и обришите их. Да би шапе заштитили прије шетње послужите се поновно вазелином.

Ако Ваш пас живи на топлом водите рачуна да постајкивања у шетњи при којима пас мора мировати скратите колико је то могуће јер му је јако хладно, а кретање је најдјелотворнија заштита (поготово вриједи за краткодлаке пасмине). Ако шетате пса који има проблеме са кичмом немојте се стидити капутића, али ако имате младог и здрава пса и уз то обдареноиг издашнијим крзном, тај зиму подноси добро немојте инсистирати на капутићу.

Живите ли у кући са псом и ако га пуштате повремено самог у двориште немојте га тамо и заборавити. Није навикао на хладноћу као они који цијеле године живе напољу па се лако може тако и разболити.

УПАЛА МИРИСНИХ ЖЛИЈЕЗДА (АНАЛНИХ КЕСИЦА) ПАСА

У нашем, људском друштву уобичајено је користити личне документе за доказ идентитета. Да би такве документе добили морамо дати потпис и отисак прста. Потписом свједочимо и у банци, у продавници плаћајући чеком, у хотелу изнајмљујемо ли собу, поштару примајући пошиљку… Дакле потврђујемо да смо управо ми то учинили, то хтјели, или ту били. Животиње не пишу али потпис имају. Потпис је мирисан, а чита се носом. Мирисна текућина ствара се у мирисним жлијездама, а њих неки носе уз рогове, неки над оком, неки на ногама, а неки на скривенијим и интимнијим мјестима као пси и мачке. Њихове мирисне жлијезде смјештене су на самом пријелазу равног цријева ка чмару.Обликоване су као двије врећице, свака с једне стране, у стјенци цријева. У њима се накупља мирисна текућина. Приликом вршења велике нужде измет притисне кесице и из њих истисне текућину кроз кратке изводне канале напоље, у сам завршетак цријева. Ако пажљиво и индискретно проматрамо љубимца за вријеме вршења велике нужде често можемо примијетити неколико капи текућине непосредно прије или на крају столице. То је тинта потписа којим свједочи сваком читачу да је он ту био.

Код дивљих предака такав би потпис значио: “Долазиш на моје подручје, добро се чувај!”. Данас, на сву срећу, изгубио се пријетећи тон али и даље представља потврду присуства на неком подручју.

У правилу жлијезде се празне саме и не причињавају никакве тешкоће али понекад буде потпуно другачије. Наиме, жлијезда, уколико буде упаљена, чему може бити више узрока, изазива карактеристичну алергијску реакцију у организму, а манифестира се најчешће као упала коже. Знаци су јаки сврбеж, губитак сјаја длаке, прорјеђење длаке, поготово у подручју око коријена репа, могу се појавити квржице по кожи, крастице па и влажни екцем. Ако такво стање потраје дуго, могуће је да садржај упаљене и зачепљене жлијезде продре на површину стражњице са стране чмара попут садржаја чира па се кроз новонастале отворе (фистуле) циједи ван. Често у почетку, власници, знакове оваквог болесног стања приписују прљавости животиње те ју купају, затим бухљивости (која заиста погоршава стање) па ју праше инсектицидним прашцима.

У свари, док се не излијечи упала жлијезда неће бити побољшања стања. Мануално пражњење жлијезде је у лакшим случајевима упале мирисних (аналних) жлијезда може бити довољно али уколико се развије тежа упала попраћена тежим промјенама на кожи неопходно је сложеније лијечење. Најчешћи узроци упале су прекомјерно накупљање секрета због премекане столице која не може довољно јако притиснути кесице да их испразни или прекомјерно стварање секрета због прејаког подражаја на лучење секрета у градској средини гдје је врло велики број паса на малој површини.

Код неких су жлијезде тако положене да се теже празне. Код неких учестало појачано пуњење жлијезда настаје као посљедица неке друге алергије, нпр. алергије на неку намјерницу или убод бухе …а код неких се ради о урођеној склоности.

Свакако треба нагласити да је учестало мануално пражњење аналних кесица код животиња које не показују знакове њихове препуњености и упале беспотребно, а може изазвати и упалу жлијезде једноставно због пуке механичке иритације. Но треба нагласити и то да одлагање пражњења у случајевима када животиња показује знакове болести може довести до брзог погоршања стања, увећати патњу животиње, отежати лијечење, продужити га и повећати издатке за лијечење.

Немогуће је уопћено рећи кроз колико би времена требало празнити жлијезде да би се предухитрила болест, јер је сваки пас засебна јединка и дужина времена од пражњења до пражњења се мијења.

Власник треба водити рачуна о прехрани свог љубимца, те на тај начин осигурати довољно чврсту столицу као први предуслов избјегавања описаних тегоба. Уколико се тешкоће ипак појаве, најбоље се је посавјетовати с ветеринаром.

МАГНЕТОТЕРАПИЈА

Метода има коријене у четрдесетим годинама прошлог вијека, а у модерном терапијском смислу метода је утемељена седамдесете године. Станице нашег организма су непрестано електрички активне. Између унутрашњости и околине станице влада електрична напетост од 70 до 90 mV. Напон станице осцилује фреквенцијом 27 до 250 MHz . Болесне и “оштећене” станице губе електрични потенцијал и он пада на 30 до 70 mV. Метаболизам станице је нарушен и успорен, прелазак твари кроз станичну мембрану смањен, активност ензима мања него нормално.

Излагањем високофреквентном магнетском пољу које је подударне фреквенције са станичном електричком активношћу дјелујемо стимулативно на станице потичући метаболичке процесе смањујемо болност, отеченост, убрзавамо зарастање и оздрављење.

Стога оваква терапија налази своју примјену у:

– рехабилитацији јер смањује болове настале због оштећења живаца (укљештење живца и сл.) или мишића (траума, руптура…), дегенеративне промјене на зглобовима (артрозе), упалне промјене (артритиси), уганућа…

– неурологији при лијечењу акутних и хроничних упала периферних живаца, мyопатија, спондилоза, пареза…

– ортопедији при лијечењу након уганућа, ишчашења, пријелома, остеомyелитиса, остеохондрозе, артроза, артритиса, тендинитиса, бурзитиса, …

– стоматологији код акутних и кроничних упала усне шупљине те за смањивање болова након вађења зуба

– интерној при исхемији, у сврху потицања опште отпорности и опоравка,

– убрзава зарастање чирева, фистула, рана које тешко зарастају..…

– смањује стрес

Магнетотерапија високофреквентним магнетним пољем је безболна и једноставна, није штетна, релативно је брза ( 15 мин до 1 сат дневно у једној до двије дозе ) и јефтина је.

ДИАБЕТЕС МЕЛЛИТУС ИЛИ ШЕЋЕРНА БОЛЕСТ

Примијетили сте да Ваш љубимац у посљедњих неколико седмица пије више воде него прије, пуно мокри, има изразито добар апетит, а некако је уморан и безвољан…?

Имате добар разлог да га одведете ветеринару, можда је оболио од шећерне болести. Баш као и људи и наши кућни љубимци оболијевају од шећерне болести. У настанку болести битни су предиспонирајући фактори од којих на првом мјесту истичемо дебљину. Гојазни пси знатно су склонији овој болести од мршавих, двоструко чешће се јавља код куја у периоду прије тјерања, него код мушких паса, а постоје и пасминске склоности.

Патуљасти пинч, јазавчар, пудл, патуљасти шнауцер и бигл су пасмине високог ризика у настајању болести. Код мачака је ситуација нешто другачија, па се чешће јавља код мушких животиња него код женских.

Болест се обично појављује у доби од седам до девет година. Власник примјећује да животиња пије више воде, пуно мокри, безвољна је и упркос добром апетиту мршави. Често нам власници долазе када примијете мрену на једном или оба ока, или им је пас почео заносити у ходу и слаб је на задње ноге.

Најчешћи тип Diabetes melitusa код паса, али и код мачака је инзулински зависан дијабетес који настаје због апсолутног или релативног мањка инзулина у организму. Овај поремећај доводи до накупљања шећера у крви (хипергликемије) и излучивања шећера у мокраћи (гликозурија), а ткива у организму су гладна. Због тих промјена јетра производи енергетске надомјеске; кетоне из масноћа мобилизираних из периферних залиха. Кад производња кетона пријеђе граничну зону тијела, долази до метаболичке кетоацидозе.

Сада животиња има врло јак мирис по ацетону, без апетита је, апатична (безвољна) и једва се креће, врло често повраћа. Ово стање је за животињу изразито опасно и без одговарајућег лијечења врло брзо доводи до угинућа.

Због тога у овој фази болести не чекајте нити тренутка, хитно животињу одведите ветеринару.

У пракси готово сви пси дијабетичари требају терапију инзулином, који се даје ињекцијом два до три пута дневно. Осим терапије инзулином, пси и мачке морају бити на строгој дијети коју ће одредити ветеринар, а најчешће се ради о готовим медицинским хранама.

Вјежбом и умјереним кретањем смањује се количина шећера у крви, па је и она врло битна у терапији ове болести. Иако ће Вам се у почетку чинити да је провођење лијечења Вашег кућног љубимца јако комплицирано, убрзо ћете видјети да су готово сви почетни проблеми нестали и да је Ваш пас сретан и задовољан као и прије настанка болести.

Уз правилну контролу болести и провођење лијечења, љубимцима са шећерном болести предстоји низ сретних година.

Уколико се болест не контролише и не лијечи врло брзо настају компликације, које осим што Вашем љубимцу загорчавају живот, могу га довести и у животну опасност.

Управо због тога у настанку ове болести врло је важно рано препознати симптоме и одвести пса или мачку ветеринару, прије него наступе компликације.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име