Путопис из 1907. године: Возом према Палама

0
1354
Станица Пале из аустроугарског времена

“Планинар” – вијесник “Хрватског планинарског друштва” у Аустроугарској је 1907. године у Загребу у свом броју за јануар и фебруар на насловној страни објавио текст под називом Сарајево – Бистрик – Пале.

Тек саграђена пруга према Вишеграду је приближила планине Источне Босне заљубљеницима у природу и планинарење, па је посјета “љечилишту за прсоболне” како је Rudolf barun Maldini Wildenhainski видио Пале, овјековјечена на папиру овог листа.

Појава туризма на подручју Пала је почела седамдесетих година XIX вијека када на Јахорини ничу прве ловачке куће од стране Аустроугарске буржоазије.

Значајан корак на развоју туризма је направљен 4. априла 1905. године, када је у Сарајеву основан одјел Радничког туристичког друштва “Пријатељ природе” као огранак друштва “Die Naturfreunde” који постоји и данас.

Тих година планине око Пала постају одредишта планинара, а паљанска котлина постаје идеално мјесто за лијечење плућних болести. Крајем XИX вијека ничу прве викендице, међу којима и викендица енглеског конзула.

Паљанска чаршија из аустроугарског времена

Текст преносимо у оригиналу:

Од шехер Сарајева јури жељезни воз новом тек прије неколико мјесеци доготовљеном пругом и то најприје истосмјерно са оном у Мостар, а онда пресијеца иза првог километра цесту, која води у Илиџе, те у полукругу просјечним успоном од 12% пролази преко Ковачића. Ту прелази преко истоименог потока жељезничким мостом грађеним на лук од 40 м ширине. Прешавши шпањолско гробље нестане га у првом тунелу у дуљини од 145 м. Након пријелаза импозантним виадуктом са пет отвора у дуљини од 105 м долази у прву станицу Бистрик, која је у красном готском слогу саграђена. Тај почетни дио пруге дуг је тек шест и по километра, али пружа путнику диван и ненаткриљив поглед на шехер Сарајево. Сваки час отварају се опојеном оку нови видици на град, који је са трију страна окружен горама као: Хумом (820 м), Градњем (895 м ), Боријем (1090 м) с Малим Орловцем (1025) и Храстовом Главом (1000 м) те Требевићем (1630 м), а тек према западу пружа оку слободан видик на сарајевско поље, на шумовити Игман (1250 м) и на снијежну главицу високе Бјелашнице (2060 м). Код Алифаковца завија напокон пруга у дивљи дефиле Миљацке, чије је корито спутано правим циклопским стијенама.

Хотел Гранд у Палама 1914. године

Тиме је воз оставио културу и изашао у дивље и романтичне крајеве, који се – што се природних красота тиче – могу ставити у бок најљепшим швицарским предјелима. Ту ти упадају у очи овећи каменоломи, откле извозе камен, који употребљавају за градњу кућа града Сарајева, а такође и за насипавање сарајевских улица. Возећи се тако све даље и даље видиш на више мјеста динамитом растргано стијење, које се код градње цесте и жељезнице морало одстранити, док не приспијеш ка ушћу ријеке Мошћанице у Миљацку. Ту је саграђена у швицарском слогу овећа гостионица “Да Рива”, која по њезину посједнику уједно и гостионичару име носи. Дражесна је и долина Мошћанице с њезиним небројеним изворима, из којих се доважа у Сарајево питка вода. Код 8-7 км долази воз до Козје ћуприје, правог ремек дјела турске грађевне умјетности.

Са лијеве стране је аустроугарски скретничар, а са десне стране кањон Паљанске Миљацке. Неколико тунела до станице Довлићи према Сарајеву.

Стари је то мост грађен још у XV стољећу, па је ради градње веома занимљив. Двије стрме клисуре на објема обалама Миљацке темељ су мосту, који се састоји од једнога лука без потпорних ступова. Преко те ћуприје пролазила је сва трговина из Солуна у средњу Европу. Сада долази један тунел за другим, цијела пруга усјечена је у стијене, високи зидови од камења подају приближну слику о том, колико труда је уложио људски дух, да си кроз ту дивљу нарав прокрчи пут. Ти непомично зуриш кроз стаклене прозоре твога воза и дивиш се час оним огромним рудним наслагама, час околишним густим шумама, а особито пећинастим обронцима Романије планине, који су под именом “Велика Стијена” познати.

Прва фотографија Пала у боји из Аустроугарског времена направљена између 1909. и 1914. године

Дивиш се окружен високим горјем, високо над коритом шумеће Миљацке, и непрестано тако успињући се улази напокон воз код 19.3 км у станицу Пале, која лежи 808 м више од Сарајева, а саграђена је у дивном швајцарском слогу на један спрат. Пале је са свог положаја врло здраво и занимљиво мјесто. Наоколо окружено је велебним шумама, у којима хитроноге срне свој живот тихо проводе. Ту је и за касне јесени врло пријатно боравити. Зато и Сарајлије воле особито недјељом и свецем за љетње жеге, а и за касне јесени који угодни часак овдје провести. Па мјесни их воз за цигли сат амо пребаци. Ну долазе овамо и странци, особито прсоболни из разних крајева наше домовине и на дуље времена, да нарушеном здрављу лијека нађу у убавом том горском зраку, у тихој божјој природи, међу тамно зеленим црногоричним дрвљем. Пале је, дакле, љечилиште за прсоболне.

Фотографија Пала из времена Краљевине СХС

Црногорично дрвље, а особито међу њим вите јеле окружују те и на сат хода. Па помисли, колике красоте и благодати таковим људима у том миомирисном, благом горском зраку! Заиста красно је ту боравити, а особито у красно уређеном перивоју, што се је простро око ново саграђених љетниковаца, међу којима је вриједно споменути онај енглеског конзула. Ту ти око пасе по миомирисним ружицама, по умјетно засађеним лединама и по другом шареном цвијећу. Има ту и више гостионица, у којиима ћеш увијек, ако си гладан или жедан, тијелу окрепе наћи. Сваке године овдје је и лов на плахе срне и ушате зецеве. Преугодно је дакле овдје и дуље времена боравити. Стога многи лијечници и препоручају Пале прсоболнима. Као што Пале, тако је и цијела околица врло занимљива. Кад си се тако сит нагледао и многи угодни часак у том љечилишту проборавио, враћаш се жељезницом опет у бучно шехер Сарајево.”

Текст изашао у “Планинару” за јануар и фебруар 1907. године.

Планинар

Пише Rudolf barun Maldini Wildenhainski.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име