Рајко Кушић: Шампион са Пала

0
867

 

Сама помен на име Рајка Кушића обавезује човјека на поштовање једне велике спортске личности, освједоченог патриоте свога народа и, изнад свега, изузетног човјека. Рајко Кушић је један од најуспјешнијих спортиста и људи у историји Пала. Његово име и данас са страхопоштовањем живи у Палама и међу Паљанима, а и много шире.

Рајко Кушић је рођен у Рогатици, 21. јуна 1955. године, од оца Душана и мајке Василије. Као дјечак досељава се на Пале гдје се уписује у основну школу, коју завршава у Сарајеву, а средњу на Палама. Паралелно са поласком у средњу школу, уписује се у Џудо клуб Босна гдје учи прве кораке ове племените вјештине.

Први кораци на струњачи су му били јако тешки, а најтеже оптерећење му је представљало свакодневно возарење на релацији Пале – Сарајево – Пале и тако пуну 21 годину.

Кушић је велики дио својих доживљаја са струњаче описао у дневнику који је водио од децембра 1970. до 25. марта 1978. године. Да садржај тог дневника угледа свјетлост дана побринуо се Рајков пријатељ, Илија Малетић, који је из поштовања и љубави обликовао тај материјал и дао му коначан облик у књизи под називом „Моји доживљаји са струњаче“.

У дневнику је Рајко објективно и емоционално описивао своје наступе, борбе, поразе и побједе. Поштовао је противнике, придржавао се судских одлука и за сваки свој пораз кривио искључиво себе.

„Увијек ћу се сјећати свог првог тренинга. Било нас је око 50, а тренер је био Рајко Башовић, носилац браон појаса, а његов помоћник је био Бранислав Црногорац, ондашњи носилац зеленог појаса. Био сам толико одушевљен оним што сам видио и чуо да сам тада себи обећао да нећу пропустити ни један тренинг. У почетку је било тешко, а први проблем, након положеног бијелог појаса је био кимоно, без којег се није могло ићи даље, а ја нисам имао храбрости да питам Старог за то. Заволио сам џудо, па је било заиста глупо сада престати тренирати. Баш када сам размишљао шта да радим даље, Стари ме пита докле сам са џудом. Објасних му да сам положио за бијели појас, али да даље не могу без кимона. Без ријечи је извадио три петохиљадарке и дао ми их да купим кимоно. Изненадило ме је то, нисам се надао. Кимоно сам купио одмах, али Војо Крајишник и Ранко Старчевић, који су заједно са мном тренирали (обојица са Пала) нису успјели да набаве кимоно, па су одустали од тренинга. Без њих двојице сам се осјећао усамљено, па сам и сам почео занемаривати џудо, те сам чак и престао ићи на тренинге.

Један дан, док сам гледао телевизију, управо су се приказивали детаљи једне џудо борбе са државног такмичења. Тада сам се опет зарекао да ћу, упркос свему, наставити са тренинзима. Узео сам кимоно и правац у Сарајево“.

Да се заиста радило о вансеријском таленту најављује првим резултатима у јуниорској конкуренцији, освајањем двије медаље на првенству Југославије. Од тада се Рајко претплаћује на једно од три одличја на појединачним сениорским првенствима Југославије. Два пута првак Југославије (1983. и 1986. године), три пута други и пет пута трећи. На међународној сцени прве резултате постиже на међународним турнирима којих је било изузетно много.

Рајко је свој највећи успјех постигао 1980. године испуњавањем олимпијске норме и одласком на Олимпијске игре у Москву. Исте године је проглашен за спортисту града Сарајева и улази у избор десет најбољих спортиста БиХ. Са успјесима наставља у 1983. години освајањем титуле првака Балкана, као и вицепрвака Балкана 1985. године.

Куша, како су га звали његови пријатељи, је на свом путу од својих Пала до свјетског путника на свим континентима прешао изузетно тежак и трновит пут, од почетника до студентског шампиона свијета, балканског шампионата, учесника ОИ у Москви 1980. године и безброј освојених медаља на међународној и домаћој сцени.

Илија Малетић у књизи „Моји доживљаји са струњаче“ каже да се Рајко за све те године није ни најмање промијенио, слава није утицала на њега.

„Нисам примијетио ни најмању промјену на њему од периода када је почињао да тренира возарећи са Пала до Сарајева, немајући да купи возну карту, па све до периода када је постао шампион познат на свим просторима бивше Југославије, Европе, па и шире. Остао је онај исти Рајко, миљеник чак и противничких екипа и публике. Гдје год се такмичио и борио, сви су га вољели и цијенили. Куша је био један од најцјењенијих такмичара са простора бивше Југославије. Тих и повучен по својој природи, никада у својој каријери није имао ни најмању мрљу. На струњачи је увијек спортски подносио судијске неправде, а било их је много“, каже Илија Малетић.

Док су други стрепили за његово здравље, он је прижељкивао жестоке окршаје. Није се плашио познатијих противника, њиховог искуства и жреба.

При помену најдраже борбе, Рајко би издвојио тријумф против Италијана, Маројана. Не без разлога, овог такмичара је побједио са сломљеним ребром и освојио одлучујуће поене за тријумф Југославије на међународном турниру.

Један од највећих успјеха му је и побједа на Свјетском студентском првенству у Вроцлаву.

„Конкуренција у Вроцлаву је била изузетно јака. На струњачи су се појавили представници Јапана, Њемачке, Велике Британије и других свјетских сила. Укупно сам имао шест борби које сам све ријешио у своју корист. У првом сусрету за противника сам имао представника Мађарске, у другом Корејанца, а улазак у финалну групу ми је омогућила побједа над прваком Италије кога сам савладао за свега двадесет секунди. Пут до златне медаље отворила ми је побједа над Французом, а противник у финалу ми је био Финац којег сам савладао за свега педесетак секунди“, изјавио је Рајко за Сарајевске новине 1980. године.

Рајко је посједовао надареност, мотив, упорност и одговорност према тренингу и такмичењу. Имао је срећу да тренира у средини која га је окруживала чистом природом, здравом природном исхраном, а стално је обављао тешке сеоске послове који су имали додатну улогу у његовом спортском узлету. Сваки спортиста, а прије свега џудиста би требао да се упозна са животним и спортским путем једне спортске и људске величине какав је био Рајко Кушић.

Највећи Рајкови успјеси:

Вицешампион Југославије у јуниорској конкуренцији 1973. године. Три пута заредом био је трећи у Југославији (1975, 1976. и 1977. године). Првак Југославије у конкуренцији до 95 килограма постао је 1980. године. На интернационалном првенству у Тунису 1977. освојио је сребрну медаљу. Године 1978. на Купу „Рамона Родригеза“ (Куба) освојио је бронзану медаљу и тако постигао значајан успјех.

На интернационалном такмичењу у Југославији 1980. освојио је сребрну медаљу. На гостовањима у Италији са репрезентацијом Југославије освојио је шест златних медаља.

Године 1980. наступио је на Олимпијским играма у Москви. На Студентском првенству свијета у Вроцлаву 1980. године освојио је златну медаљу. Од 1970. до 1981. имао је око 700 мечева, од тога 600 побједа, 50 неријешених сусрета и 50 пораза. За репрезентацију Југославије (до 1981.) наступио је 60 пута.

Био је првак Југославије 1983. и 1986. Са џудистима Босне, Кушић је освојио двије титуле екипног првака Југославије – 1986. и 1990. године.

Рат је прекинуо једну изузетну спортску каријеру. Кушић је у ратној 1992. изабран за другог спортисту Републике Српске. Осим на спортском пољу, истакао се и као борац Републике Српске, за шта је добио Орден Карађорђеве звијезде II реда. Као спортиста освојио је 53 медаље и 24 пехара.

Живот Рајка Кушића се прерано завршио, 2. септембра 1994. године, када је погинуо у саобраћајној несрећи код Рогоушића,  у близини својих Пала. Тада се угасио живот једног врхунског спортисте и младог човјека који ће остати упамћен по великим спортским побједама и побједама у отаџбинском рату.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име