Славијин излазак у Европу (први дио)

0
238

Док је већи дио Европе, у љето 1940. године, горио у пожару њемачких освајања, у Сарајеву се играо фудбал, и то какав фудбал! Славија је имала част да, као први босанскохерцеговачки клуб у неком европском такмичењу, угости славни Ференцварош који је тада важио за једну од најквалитетнијих свјетских екипа.

Непуних пет дана након што су Хитлерови тенкови оставили траг својих гусјеница на Јелисејским пољима, Славија је оставила свој траг у историји европског фудбала савладавши мађарског првака са 3:0.

Најстарије озбиљно међународно такмичење на европском континенту јесте Митропа куп, познат и као Средњоевропски куп. Митропа куп је био претеча европских клупских такмичења која су се организовала након Другог свјетског рата – Купа шампиона, Купа сајамских градова, Купа побједника купова, Купа УЕФА, а данашњих Лиге шампиона и Лиге Европе.

Прво издање Митропа купа почело је 1927. године и у њему су учествовали југословенски, мађарски, аустријски и чехословачки клубови. Сплитски Хајдук и београдски БСК били су наши први представници у овом такмичењу и нису се прославили. У сљедећим годинама учешће у Митропа купу су узели и италијански, румунски и швајцарски клубови, а југословенски клубови су углавном служили за јаче тренинге европских екипа. Једини већи успјех направио је београдски БСК дошавши 1939. до полуфинала. Због ратних сукоба који су захватали све већи дио европског континента, 1940. године није одиграно финале.

Након Другог свјетског рата Митропа куп је обновљен. Такмичење је неколико пута мијењало формат, али је опстало све до 1992. године.

Точак историје зна да се заврти онако како мало ко очекује па се тако деси да посљедњи са листе, сад већ чувеног и екранизованог састава за Монтевидео, одустане Славијин бек Славко Загорац. У то вријеме најпопуларнији сарајевски учитељ одустао је од пута на прво свјетско првенство у фудбалу јер му мајка није могла поднијети да иде на тако далек пут и то је навео и у образложењу. Двадесет година касније двојица сарајевских фудбалера постају први из БиХ који ће заиграти на неком свјетском првенству. Обојица су наступала за предратну Славију, а те 1950. године су прослављени првотимци Црвене звезде- Бранко Станковић и Предраг Ђајић. Бранко Станковић је имао и богату тренерску каријеру и управо је код њега у екипи дебитовао Милко Ђуровски кога ће сплет околности довести за тренера Славије у сезони када она испада из елитног друштва. Први клуб са простора данашње БиХ који је играо неко европско такмичење и то Митропа куп јесте Славија, а посљедњи побједник овог такмичења јесте бањалучки Борац 1992. године, тако да се трофеј и данас налази у Републици Српској.

Осим Борца, са простора бивше Југославије трофеј су освајали београдска Црвена звезда (1958. и 1968. године), зенички Челик (1971. и 1972. године), новосадска Војводина (1977. године), београдски Партизан(1978. године), те бугојанска Искра 1985. године.

Те 1940. године Средњоевропски куп је једино озбиљно европско такмичење у фудбалу. Због рата који се ширио, учешће су узели само клубови из Мађарске, Румуније и Југославије, а међу нашим представницима, нашао се по први пут и један сарајевски клуб-Славија.

Колико је било интересовање за овај догађај можемо видјети по исјечцима из тадашње штампе. Тако „Југословенска пошта“ (чији је власник Методије Куић дуго времена провео на челу управе Славије) у издању од 15.06.1940. пише о огромном интересовању за утакмицу. „Не само да у Сарајеву влада огромно интересовање већ и у свим мјестима Босне и Херцеговине, а свој долазак су најавили спортисти из Високог, Какња, Травника, Турбета, Бугојна, Јајца, Зенице, Жепча, Коњица, Мостара, Чапљине, Требиња, Вишеграда, Рогатице, Праче и Горажда.“

Договорен је и меч селекција Зенице и Мостара као предигра утакмице између Славије и Ференцвароша. У том тренутку Ференцварош је једна од најквалитетнијих и најтрофејних екипа у Европи и долази у Сарајево као апсолутни фаворит.

„Овим својим успјехом да игра у Средњоевропском купу Славија је много задужила све сарајевске спортисте. Стога вјерујемо да у сриједу неће бити ни једнога спортисте у Сарајеву који неће доћи на Стадион Славије да се диви мађарским професионалцима и да бодри Славију да бар из прве игре извуче побједу и направи још један сензационалан спортски догађај“, пише „Југословенска пошта“ у издању за 17.06. предвиђајући Славијин успјех.

„Вјерујемо да ће посматрачи помоћи Славијаше својим навијањем и да ће се стадион проламати од повика „Темпо плави“, пише сарајевска штампа откривајући нам један од тадашњих навијачких слогана.

Колико је било интересовање Мађара за ову утакмицу показује да су у Сарајево послали специјалног дописника њиховог најтиражнијег спортског листа „Немзети спорт“. У изјави за мађарске новине познати југословенски фудбалски судија Киш наговјестио је шта очекује фудбалере Ференцвароша. „Славија игра добро и снажно. Ференцварош ће имати много посла са тим клубом и ако жели побједу мора све снаге уложити. Велику потпору имаће Славија у својој публици која навија кроз свих 90 минута“.

Београдска „Политика“ пише да „Славија има према себи најопаснијег противника. Њене шансе за победу нису велике, мада се она може очекивати са једном минималном голдиференцијом која неће бити довољна да Славија обезбеди улазак у друго коло.“

У управи Славије су долазак трофејног Ференцвароша схватили озбиљно па су гостима из Мађарске приредили најсвечанији могући дочек. Дан уочи утакмице организовали су им разгледање града, посјету стадиону и излет на Требевић. Свечана вечера након утакмице је обезбијеђена на Илиџи док је као клупски поклон израђен скупоцјени пехар у босанском стилу.

Цијене улазница кретале су се од 10 динара за стајање до 30 динара на трибинама (20 динара за даме), док је цијена у ложама била 40. Уз улазнице се додатно наплаћивао по један динар за Црвени крст.

Стадион је тог 19. јуна почео да се пуни већ од раних јутарњих часова па је остварена рекордна посјета од 8 000 гледалаца. У публици су се могли примјетити и италијански конзул, бан Дринске бановине Владимир Јевтић, предсједник градске општине Мухамед Златар, савезни капитен Бошко Симоновић (Божа Дунстер), као и многе друге јавне личности.

Судијску тројку је предводио Петер Кронер из Букурешта, а помоћници су били загребачке судије Вишњић и Микулчић. Предсједници клубова, Бранко Кашиковић и Бела Исети су први изашли на терен,а одмах за њима и фудбалери оба тима.

Славија је на терен истрчала у сљедећем саставу: Крстуловић, Загорац, Павлић, Марјановић, Главочевић, Петковић, Видовић, Шалипур, Рајлић, Ђајић, Лазаревић. Са клупе их је водио мађарски стручњак који је каријеру градио у италијанским клубовима, Вилхелм Вилмош.

Ференцварош је тај дан наступио у свом најјачем саставу: Чикош, др Сојка, Полгар, Лазар, Сароши III, Поша, Биро II, Киш, Кисели, Ферењи и Ђетвај. Тренер екипе био је Димени Лајош.

Све је било спремно за спектакл. Пуне трибине и идеално вријеме за игру. Насупрот мађарским звијездама у зеленим дресовима, налазили су се голобради сарајевски младићи у бијелој опреми. Спортска историја ових простора тај дан је писана златним словима.

Наставиће се…

Аутор: Александар Костовић

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име