Штулић: Бреговић је увијек каснио 10 година за мном

0
609

СМАТРАЈУ га једним од највећих композитора, пјесника и најинтелигентнијим пророком југословенског рокенрола. Бранимир Џони Штулић (64) увијек се борио за правду и слободу против курвиних синова.

Мада одавно не живи на овим просторима, свака његова ријеч сматра се сувим златом. А он из Холандије, за „Новости“, поручује да је у посљедњих седам година снимио готово цијелу свјетску музику, доступну на „Јутјубу“ на албумима „Гозба“, „Закуска“ и „Протулетје“.

– То је моја стара идеја и тај опус од око хиљаду пјесама састоји се из три дела. Први чине наше народне пјесме, јер сам први на Балкану свирао севдах, прије Бреговића и свих осталих, и има их, грубо рачунајући, 300. Други део су обраде, њих сам мало мање направио – 200, а трећи су моје пјесме.

* Жалили сте се Уставном суду Србије због повреде права на правично суђење против „Плато букса“, „Хај фаја“ и „Комуне“?

– Суд је повјеровао да треба да платим кауцију „Плато буксу“ као странац и да имам холандско држављанство. Међутим, ја га немам, што они уопште нису хтели да провјере. Одавно ми је истекао југословенски пасош, али нисам странац. „Хај фај“ је објавио пет мојих дискова, готово сав мој материјал, а ја не могу апсолутно ништа. Не само у Србији, него и у Хрватској. Све је са новцем повезано, а ко узима новац, он плаћа и судије. То је увијек било тако и биће. Не могу скрштених руку да то гледам, а срамота ме је да се око тога потежем.

* Стварно, апсурдно…

– Још је у Титово вријеме било банди и лоповлука. Ја сам 1980. морао да се учланим у Сокој да бих добио ауторске хонораре, а нисам видео ни динара. После четири-пет мјесеци одем и питам где је проблем, а они ми кажу да не исплаћују новац јер прелазе на компјутерску обраду. Прелазили су од 1984. до рата 1991, а компјутери тада нису ни постојали. Убирали су новац од мојих пјесама, али никад нису плаћали. Наравно, одмах сам се исписао из Сокоја, 1981. о чему имам и потврду. А онда сам видео да су ме они тек 1994. одјавили и „предали“ хрватском ЗАМП-у. То је било повезано са „Олујом“, све је наштимовано и договорено. Све су то сестринске и газдинске организације које сарађују.

* Они сарађују, а ви без пара?

– Немам ја везе ни са Хрватском, ни са Србијом, ни са Југославијом, како је то Сокој представљао, већ само са својим радом. Све рачуне плаћам уредно, порез, све живо, али мене одавно нико не плаћа. Нисам банкротирао, немам никакав дуг, али не могу да радим кад све кошта.

* Рекли сте да је ваша каријера велико неслагање са осредњошћу, која влада свуда?

– Нема уопште добрих аутора. Када сам почињао, били су само пјевачи, а композитора је било мало, као и сада. Можда Бреговић и Дедић, а ја сам био први композитор који је стварао своју музику. Полудим кад видим ове „Википедије“ које пишу смоквари. Просто увредљиво. Тај кадар ништа друго није знао него да маже кваке гов**ма и сада пишу о мени да сам пјевач. Нисам пјевач, ја сам композитор. Једини сам код нас имао програм од својих пјесама, док су пола репертоара на концерту „Бијелог дугмета“ биле туђе пјесме, као „Yesterda“y на пример. Први сам код нас кренуо са својим композицијама.

* У много чему сте били први?

– Јесте, у много чему. Ипак, прво сам композитор, па све остало, какав црни пјевач? Кад бих био соло пјевач, то би онда значило да нисам ја „Азра“, што је „Југотонова“ политика, него су други „Азра“. Онда су ми они, ваљда, радили пјесме.

* Остали сте чврста линија, као што пјевате у No comment из 1984?

– Јесам чврста линија, зато сам и заостао. Једино што сам волио у животу били су музика и фудбал. Ништа ван тога ме није интересовало. Фудбал не можеш да играш сам, а музику можеш да радиш сам. А да бих се могао бавити музиком, морао сам да направим пјесме. Баш прије неки дан нађем текст о себи са насловом „Од неталентованог чупка до звезде региона“ и мислим се, одакле вам то „неталентовани“? У „Глобусу“ су ме 1994. прогласили за 11. југословенског гитаристу. Као, везе ни са чим немам. А још 1972. сам јако добро и свирао и певао, можда не толико савршено, а од 1974. сам наступао јавно, сам, без бенда, на факултету. Хтио сам да свирам по цијели дан и нико ми није био раван. Па, ј***те, ја сам 1977. најбоље свирао акустичну гитару од свих рокера у Југославији. Класичну, ако баш хоћеш. Нико није смео да се мјери са мном. Нисам имао новца да купим електричну гитару, а рођени сам електрични гитариста. Ето, Рундек је направио каријеру на акустичној гитари.

* Да ли сте се македонским мелосом заразили у родном Скопљу?

– Живео сам на брду изнад старе турске касарне, мислим да је данас тамо америчка амбасада. На сто метара испод куће била је тараба испод које сам се као мали провлачио и улазио у круг касарне. Имао сам четири-пет година. Као што у Енглеској имаш оне животиње које су маскота војске, ја сам био маскота те касарне. Не знам како су ме подносили. А испод тог бријега, два пута годишње, у прољеће и јесен, одржавали су се сајмови. То је стогодишњи обичај, кад се сточари селе, па се у прољеће и јесен нађу на неколико дана. А тамо, сва та божја музика која ми је ушла у уво. Нису све такозване македонске пјесме најбоље, али неке су стварно врх врхова.

* Шта још памтите из дjетињства?

– Сећам се к’о сад, са шест година сам читао и латиницу и ћирилицу. Невјероватно како је то било напредно вријеме. Читао сам све стрипове „Ден Дери“, за које нису баш знали у Америци и Енглеској. „Кекец“ је 1957. почео да излази с тим стриповима и ја сам као дијете гутао све футуристичке ствари. Пјевао сам „Дајану“ од Пола Енке, али са домаћим текстом „О Дајана, волим те, скини гаће, молим те, да ти видим бијелу пицу, да ти турим кобасицу“ (смијех). Нисам знао шта то значи, али сам пјевао са пет година. Брега се није протегнуо до 15. године, али зато у музици касни читаву деценију за мном. Ја сам скроз на биту, а он је средина пута у композицији. Почео је да компонује 1970, а ја то радим од 1963. Ја сам такозвана еолска струја, битничка. То је за Брегу шпанско село. Спомињем Брегу зато што он воли да га спомињу. Поготово кад му слику ставе, то му је најважније. Значи, обавезно стави Брегину слику уз овај текст, а моје ријечи испод. То ће бити изврсна комбинација – он лијеп, а ја паметан.

* Елегантно сте се облачили, нисте били класични рокер?

– Никада нисам био рокер, ја сам битник. Рок је дошао са хипицима, ја сам изгледао као хипик, али никад то нисам био. Увијек сам био битник, црно-бијели филм, никад нисам био колор. Рокер не значи ништа. Чак нисам ни пушио. Нисам могао да подносим цигарете и дим. Једино сам пропушио када сам почео да преводим ове је**не класике. А како не могу да пушим цигарету, направим џоинт, легнем, он ме успори и онда могу ред по ред да радим. Иначе, при здравој памети и свијести, који нормалан човек може стотину хиљада линија да преводи ред по ред?

* А алкохол?

– Не, никад нисам пио. Имао сам проблема, рецимо, дођем да свирам, а они ми донесу гајбу пива. Ја их бледо гледам, а они кажу: „Какав си ти то рокер, а не пијеш пиво?“. Па не пијем пиво јер ми прсти одмах набубре, лепљиви су и не могу да свирам. Такође, пиво убија моторику. Али је изврсно после фудбала.

* Текстови ваших пјесама и данас су актуелни?

– Имам талента да напишем текст, али увијек ми је била битнија мелодија. Ни сад не знам да направим пјесму ако немам задату тему. Кад имам оквир мелодије, онда мислим о тексту. Прије сам мислио да пјесник мора да се римује, као Бора Чорба. Не, Хомер се уопште не римује. Вероватно га сматрају пјесником јер је у хексаметру, али није ни то. Мора добро да познаје звијезде и астрологију, да употребљава праве речи, да има добру причу и нагласак. То све чини пјесника. И да обавезно бар један пасус буде о храсту и камену (смијех).

* Зашто баш о томе?

– Зато јер о храсту и камену разговарају младић и дјевојка. Ако нема младића и дјевојке, онда нема ни приче. Све је у сликама. Ја сам као сликар кад радим пјесме. Гитаром, гласом, текстом и мелодијом цртам слику, малам. Моји албуми су били као велике композиције, а поједине пјесме су ми као мале иконе. Увијек сам се концентрисао на албуме. Имам више добрих албума него што неки имају добрих пјесама.

„НОБЕЛ“ ЈЕ ПОЛИТИЧКА НАГРАДА

* КАКО коментаришете Нобелову награду за књижевност Боба Дилана?

– Поносим се што у животу никад ништа нисам добио, чак ни захвалницу. Тако ће остати. „Нобел“ је чисто политичка награда. Најбољи композитори у поп музици су били „Битлси“, изњедрили су сигурно 30 изврсних поп пјесама. Сви остали су направили по неколико. Арсен Дедић је направио 10, Бреговић је направио пет, а ја сам их богами направио више од 30. Никада нисам радио хитове, али су моје пјесме јаке по себи.

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: