Тако је говорио Момо Капор — цитати великог боема

0
350

Момчило Момо Капор представља једног од најпознатијих српских књижевника и умјетника.

Рођен је 8. априла 1937. године у Сарајеву, за које га везују јако лоше успомене. Наиме, током бомбардовања Сарајева у Другом свјетском рату сакрио се заједно са мајком Бојаном и баком у стару турску кућу. Бомба је пала директно на кућу и Момо је једини преживио овај напад само зато што га је мајка заштитила својим тијелом. Сам каже да је исписао стотине страница да би успио некако да се отараси овог кошмара, али ти покушаји би увијек били без успјеха.

Завршио је Академију ликовних умјетности у Београду. Ту почиње његов живот правог боема који његов отац никад није одобравао. Момо је волио дружење са „опасним момцима“, мафијашима из Њујорка. Такође, било је познато да проводи вријеме са Бошком Радоњићем, који је био повезан са мафијашком породицом Гамбино. Чак је и у пар наврата сликао њихове жене и љубавнице.

Након његове смрти 3. марта 2010. године основани су Фонд Момо Капор и Задужбина Момо Капор. Почеле су се додјељивати и награде Момо Капор. Први је ову награду добио Емир Кустурица за књигу „Смрт је непроверена гласина“. Чак и једна улица у Београду носи име овог великог књижевника.

Књижевност Моме Капора одише лаким стилом, једноставним, јасним конструкцијама реченице, али и јаком поруком. Заинтересованост за његова дјела је све више расла, да би данас у опусу његових дјела било двадесетак издатих књига које се преводе на различите свјетске језике. Најпознатија његова дјела су: Уна, Белешке једне Ане, Књига жалби, Сања, Последњи лет за Сарајево…

Момо је писао о љубави, женама, политичкој ситуацији, о Београду који је толико волио и уопштено о животу. Умио је да увуче читаоце у начин размишљања својих ликова, тако да се са њима свако може врло лако идентификовати. У сљедећим цитатима намерно је прескочен врло познати цитат После љубави из књиге Уна.

„Живели нормални пољупци, на челу са пољупцем у чело!”

„Ја уопште мислим да најчуднији људи изгледају врло конвенционално, врло стандардно. Јер човек који је заиста чудан изнутра, онај који је у дубоком неспоразуму са светом који га не прихвата и не схвата, не осећа никакву потребу да се украшава споља, да привлачи ичију пажњу. Напротив! Он жели да се сакрије. Има ли чуднијег људског створења од Кафке, на пример, а он је готово читавог живота радио у једном осигуравајућем друштву у Прагу, не разликујући се споља од осталих чиновника.”

„Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом? Да стигнемо до живота пре но што нам лекари забране пушење, алкохол, храну, купање, сунчање и љубав?”

„Данас свако има мобилни телефон, али многи немају коме да телефонирају. Никада саставити сва добра.”

„Тежи и од грађанског и од верског рата је онај који свако води сам у себи.”

„Ствари не вреде онолико колика им је цена, већ онолико колико смо у њих уложили љубави.”

„Видите, драга моја – рекао је другарици Митровић – свет је данас исувише слојевит да би се могао обухватити или објаснити само једном идеологијом, ма колико она била напредна, авангардна и свеспасавајућа… Хтели ми то или не, можемо рећи да живимо у доба кризе идеологије.”

„Ходајући, учио се да живи без Уне. Да корача, истина, као реконвалесцент, али, ипак, да корача. Да једе. Да пије сам. Да дише, да спава, да се смеје, што му је најтеже полазило за руком.”

„Тражи се једна половна недеља, без вести о несрећама и ратовима! Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, изгубљени, пожењени, траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.”

„Човек може да каже да му живот није промашен ако може бар једну једину ствар да уради боље од других.”

„Нова година је за аматере, за оне који никада не остају после поноћи у кафанама.”

„Не треба се плашити самоће. Она је племенита, она је део нашег живота, баш као и окупљање. Али њу не може свако да издржи! Она није за слабе, који непрестано морају да буду окружени другима да би заборавили колико су слаби. И не може свако из своје самоће, попут шкољке, обликовати бисер и поклонити га другима. Јер, познато је: не прави свака шкољка бисер.”

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име