Васко Попа и пјесма „Очију твојих да није”

0
163

Васко Попа се на српској књижевној сцени појављује као формирани пjесник. За Попину поезију карактеристично је да пјесник полази од неких надреалистичких слика, али ствара и свој особени стил, нов, до тада непознат нашој поезији. Увео је стих који је елиптичан (сажет), тако да се види да је он пјесник који тежи сабијању смисла и осјећања. Он је пјесник који у пјесми прави синтезу изреченог.

Ако бисмо жељели да одредимо темељну особину пјесничког израза Васка Попе, била би то сажетост. Пјесник користи разне изворе, на примјер архаичан говор напоредо са уличним жаргоном, те се стиче утисак отворености. Ипак свака ријеч ту има велики задатак и одговорност – мора изнијети из себе све што је некада садржала и што ће тек садржати.

Полазиште његове пјесничке пустоловине јесте суочавање са бесмислом и запажање о човјековој усамљености у равнодушном свијету са којим не може да успостави везу. Његова поезија пуна је појава и појмова овог свијета који су постали предмет пјевања.

Монотон урбани живот савременог човјека предочен је посредством детаља које тај човек примјећује као нешто што на неки начин измиче једноличности. А ти ситни и наоко неважни детаљи овде функционишу као симболи. Обичне ствари и појаве постају поетски мотиви који ће на симболичан начин предочити човјекову ситуацију и његову егзистенцију.

Визија поезије и свијета сажета је тако у велику тему живота и људске судбине посредством наизглед обичних тема и симбола, али са маштовитим и новим расвјетљењима. Пјесникова имагинација способна је да се служи градом и пољем, небом и земљом, а тако, када треба бити приказана срж, моћ стварања слике обратиће се једном једином извору – људском тијелу.

Управо је људско тијело битно за разумијевање и појава и облика спољне природе. А парадокс је у томе што се пјесник, који се устеже да говори ријечима, врло лако изражава рјечитошћу људског тијела.

Збирка Кора

Када се педесетих година прошлог вијека појавила Попина збирка пјесама Кора, десио се оштар заокрет у савременој спрској поезији. Ова песничка књига необичне синтаксе, садржине и форме дошла је као радосно песничко откровење, али још више као шок. За оне који су стремили модерном песничком изразу и ослобађању од догми, она је добродошла. Друге је поразила – за њих је била неразумљива и бесмислена, јер нису умјели да пронађу дубља значења и симболе.

Његова поезија, најављена овом збирком, ишла је узлазном линијом, развијајући даље пјеснички програм. Свијет у Кори је свијет ствари, који је човјеково прибјежиште у бјекству од ништавила. И као таква представља једну од преломних књига у српској савременој књижевности, а Попа водећа личност која је обиљежила епоху и одредила правац даљег развоја поезије.

Циклус Далеко у нама

Овим циклусом завршава се епска структура збирке Кора и датиран је између 1943. и 1951. године – то је било вријеме смрти и вријеме љубави, вријеме уништења и вријеме обнове.

Цијели циклус створен је на опозицији споља – унутра. Разорна сила споља жели да продре у биће љубави, продире у њихова тијела, душе, снове и срца, а то „унутра” се брани међусобном заштитом и блискошћу. Само када искораче у свијет, пријети им опасност од уништења. Спољна суровост и агресивност продире у незаштићену унутрашњост љубавника. Међутим, те опасности не долазе од природе, већ напротив – она их штити и скрива. Они су постигли јединство са свијетом, сагласност са небом, земљом, околином. Љубавници остварују своју слободу чином љубави унутар себе. Упућени једно на друго као једина утјеха, као једина људскост.

Бројни симболи односе се на људско тијело или делове тијела. Тијела љубавника овде су својеврсни био-микрокосмос. Најрјечитији дио тог микрокосмоса јесу руке и очи, а то су истовремено најчешћи и најразуђенији симболи у циклусу Далеко у нама. Јер све што се дешава овде, дешава се на лицима или у очима љубавника. Руке су, при томе, још и симбол здруживања, љубавног заједништва.

Као цјелина, овај циклус представља љубавну историју са свим њеним менама, злом и добрим које љубав доживљава у невремену, порекнута, онемогућена, али и потврђена као радост живота, као живот сам. Од опасности која пријети љубавницима, супротстављеним силама живота и смрти, на самом почетку циклуса, преко насилног растанка двоје љубавника и, бола и жудње због тога, долази се до сједињавања, почиње узајамно отварање, неговање чулности и плодности.

Очију твојих да није

 

Очију твојих да није

Не би било неба

У слепом нашем стану

 

Смеха твог да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали

 

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле

 

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име