Владимир Гаћиновић – идејни творац Младе Босне, књижевник, филозоф и револуционар из Билеће

0
141

Мало је оних који за само 27 година свог живота заслуже такву славу код свог народа да остану запамћени и након 100 година од своје смрти. Ове године се обиљежава стогодишњица од смрти Владимира Гаћиновића. Добра прилика да се присјетимо ко је он био, зар не?

Владимир Гаћиновић био је књижевник, есејиста, може се рећи и филозоф, револуционар и идејни творац Младе Босне.

Рођен је 1890. године у селу Качњу код Билеће. Основну школу завршио је у Билећи и школовање наставио у Мостару. Већ тада, Гаћиновић је постао дио литерарно-филозофског друштва Матица и једног млађег националистичко-социјалног Слобода које се окупљало око Богдана Жерајића. У Матици је дао своје књижевне приказе о Кочићу, а у Слободи учествује у дискусијама о револуцији.

Осим Мостара школовао се у Београду, Бечу и Лозани. И кад је напустио своју земљу остао је у контакту са омладином подржавајући идеје о ослобођењу. У Лозани је Гаћиновић ушао у друштво руских револуционара и међу њима био нарочито омиљен.

Након Швајцарске Гаћиновић одлази у своју родну Херцеговину, а затим у Београд гдје ступа у српску организацију Уједињење или смрт. Из Београда одлази у Сарајево и успоставља контакт са омладином жељном слободе и пуне револуционарног духа, а након Сарајева у Беч гдје пише своје дјело „Смрт једног хероја“. Дјело је штампано у Београду након чега га је однио сарајевској омладини.

Гаћиновић је својим идејама покренуо тадашњу универзитетску омладину и унио револуционарски дух појачавши њихову жељу за слободом.

Био је велики инспиратор, али и организатор револуционарних покрета од којих је најснажнији атентат у Сарајеву 28. јуна 1914. године.

Осим што је био велики борац за слободу, Гаћиновић је био и књижевник, књижевни критичар, па и филозоф тадашњег времена.

Гаћиновић је волио музику, а једна од дражих му опера била је Кармен. За њега кажу да је био романтичан, да је имао више љубави, а највећа му је била нека Рускиња са обале Волге.

Владимир Гаћиновић је говорио више језика.

Умро је 11. августа 1917. године под непознатим околностима.

О Гаћиновићу други су говорили:

„Горостасан и кошчат, није имао изглед човјека кога је жена родила, већ који је из камена израстао. У његовом мушки испршеном ставу била је сва изазивачка снага и пркосна издржљивост наше расе. Његова глава увек гордо издигнута, његове болесне сјајне очи никад нису биле оборене земљи, гледале су далеко испред себе, у будућност и у вјечност.

На његовој физиономији били су урезани Шантићеви стихови:

„Ми пут свој знамо, пут Богочовјека“.

Њега нико није видио да се насмијао; представљао је собом сву крвничку намрштеност и истрајну одлучност своје напаћене земље. Имао је њен ход, њен ритам, њен нагласак и када би он корачао, могло се рећи „Херцеговина корача“, рекао је Божидар Пурић

 „Он је више него ико осјећао узбурканост и нашег друштва и нашег дневног мишљења, и као очајник тражио нешто вјечно и солидно за што да се ухвати. И гдјекада се хватао за груби спруд, да се разбије о њ, гдјекада за бијелу пјену, да још дубље падне. Нико није био ни тако наиван као он да наседне на грубости егоизма друштвеног, ни тако фантаста да се заноси пјеном празних шимера“, рекао је за њега Перо Слијепчевић.

Многе Гаћиновићеве ријечи вјечне су и ако желимо опстати морамо их имати увијек на уму.

„Ми, најмлађи, морамо почети стварати нову историју. У своје студено друштво морамо уносити сунца, колебати умрле и гибати резигиниране. Морамо повести смртоносни рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми гласници нових генерација и нових људи. Имајући веру јачу од живота и љубав која диже из гробова, ми ћемо победити.“

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име