Вријеме и простор, два лица медаље

0
106

Многе културолошки различите групе људи, гледано дијахроно или синхронијски, вијековима покушавају да схвате појам времена. Простора су се некако и дотакли спустивши га у домен опипљивог и материјализованог. Оно што одувијек прави проблемску ситуацију свакако је вријеме.

Вријеме, митоманисани службеник више силе представља заиста нерјешиву енигму и кроз призму науке и кроз призму религије. Тако будисти доказују циркулисање камме, хиндуси понављања карме, а сви заједно појам рециклирања душе и реинкарнације. Све би се могло схватити као један од постулата религијског схватања времена. Ти путеви оивичени само вјечношћу представљају управо проточну илузију и мистерију – ВРИЈЕМЕ.

Три димензије прошлости

Гледано из лаичке перспективе физике, простор омеђен висином, ширином и дужином у координатном систему са X, Y и Z равнима заправо представља склоп три лако појмљиве димензије. Ове основне димензије о којима се говоркало и кроз које је схватана истина математике у домену научног добиле су свог сабрата и званично у двадесетом вијеку. Ајнштајнова теорија релативитета или релативности, како је многи још називају, унијела је у свијет физике нове пометње, а извјесно ову науку вратила на почетке метафизичког.

Аристотелова схватања свијета надограђивана декадама и стољећима разним филозофским погледима на свијет, добила су и модерна тумачења. Три димензије полако постају само основе да се схвате нешто више и свакако захтјевније истине. Теорија релативитета у вези са Њутновим законом гравитације развила је читаву палету конклузија везаних за настајање црних рупа у свемиру, временске разлике и неуједначености. Чини се да идеја о одувијек жељеном путовању кроз вријеме сада има и своју научну основу која је, гледајући кроз призму Sci-Fi објектива готово на прагу свог остварења.

Чини се, чак, да су поједини научници, попут Стивена Хокинга, за корак ближе од читавог човечанства, да схвате и испишу ову одувијек очекивану формулу младости.

Међузвјездани сингуларитет

Да ли се то будућност приближава и да ли је човјечанство надомак велике истине, не може се ни утврдити ни тврдити. Извјесно је само то да је људска машта отишла толико далеко те се филмови из сфере научне фантастике све више баве оним што и сама наука увелико разрађује. Доказ за то је несумњиво и филм Interstellar, номинован за Оскара 2014. године. Филм до танчина објашњава метафизичке појмове космологије. “Космологија је нека врста религије за интелектуалне атеисте”, изјавио је једном приликом физичар и космолог Стивен Хокинг и очито био у праву.

Радња филма смјештена је у не тако далекој будућности, на прагу уништења читаве људске цивилизације. Група истраживача НАСА-е само су плод имагинације Кристофера Нолана, али свакако и добра референца на нешто што ће, уколико бахат однос према планети настави, бити једина извјесна нада да цивилизација опстане. Наиме, истраживачи упућени у свемир у потрази за новом планетом спознају нове истине међузвјезданих простора, а самим тим упадају у антиномије времена и схватају теорију временско-просторног сингуларитета. Осим тога, суочавање са личним страховима, неутаживим жељама и исконским потребама оно је што филму даје посебну чар. А читава ова прича, испричана је можда и као опомена човјечанству да ову планету мало више поштује.

Будућност, утопија за заточенике садашњости

Нимало није случајно то што се затвореници садашњости никако не смирују у њој. Мало је оних који умију да постигну апсолутну хармонију и осете зен тренутка. Робова прошлости је и те како много. Носталгични, меланхолични мислиоци, често пате због неповратних времена и себе у њима. Они, нешто оптимистичнији и прогресивнији надају се будућности. Бољој будућности. А цјелокупан генетички код човјека усмерен је ка једној великој идеји будућности складане по мјери Хармоније. Будућност је уточиште. Примјетно је и то да је хронос савремених бајки све више усмјерен ка непознатој будућности умјесто некадашњих „некада давно“ и „било једном“. Будућност, хтјели то или не, сви заједно сами правимо. Утопистичке идеје о складу све више су проткане орвеловским или хакслијевским провиђењима. Имамо ли на уму да су управо писци били ти који су предвидјели ратове двадесетог вијека, страдања стотина хиљада народа, морамо се обазриво односити и према литератури хиперсензитивних скрбомана који чак и нехотице проричу будућност.

Пази, снима се

Бомбардовани идејама директног преношења туђих живота, риалити шоу емисијама, задирања у туђу интиму, чак и они најупорнији долазе у сусрет са можда прерано придошлом будућности. Коју ћемо будућност жељети ако нам она коју желимо постане садашњост? Вођени мотивом – ако не можеш да побиједиш, прикључи се – данас готово сви понекад у животу пожеле да на кући инсталирају видео надзор.

Некада због безбједности и заиста чисте потребе заштите, видео надзор представља заиста добар начин превентиве у савременом друштву пуном криминала. Ипак, снимање предворја тоалета у кафићима, дискотекама, видео надзор на плажама, свлачионицама у спортским халама, врло често прелази праг пристојног и мета је злоупотреба. Саобраћајни надзор, направљен због лакшег контролисања преступника, неријетко постаје начин свеопштог цивилизацијског воајерства. Будућност коју смо сами стварали извјесно може постати непријатељ здравих цивилизацијских вриједности.

Тренутна криза или дух посљедњег времена?

Још је давних дана, готово седам вијекова уназад о такозваном “Духу посљедњег времена” говорио један од родоначелника српске књижевности, Јован Кантакузин. Свијет тада није пропао али је пропао читав систем мрачнога доба које је владало готово свуда на свијету. И тада, баш тада, наишли су творитељи неке нове, савременије и прогресивне цивилизације која ће се вијековима касније развијати толико да ће у тренуцима срљати ка о самоуништењу. Чињеница да данас све више писаца говори о крају свијета, апокалипси, моменту друштвеног рестарта, говори да се међу писцима попут Кормака Макартија крију идеје некадашњег Кантакузина. Готово је сигурно да Макарти није читао Кантакузина те остаје једини закључак да се управо апокалиптични вјетрови осјећају међу осјетљивим душама чије је главно оружје перо. Треба ли да се забринемо?

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име