Задужбина краља Драгутина на Црквинама: Молитва јача од вијекова

0
369

Снагом петовјековне молитве народа на темељима у 15. вијеку разрушене задужбине краља Драгутина на Црквинама код Рогатице, обновљена је светиња. Нови храм, никао даровима вјерника овог краја, помирио је легенду, предање и стварност, и наставио да живи заједно са онима који су га сачували од заборава.

Тридесетак километара сјеверно од Рогатице, где се борички плато подбија под јужне падине Деветака, окружена високим стаблима црногорице, лежи пољана под називом Црквине. Предање каже како је је храм, изграђен на овом мјесту у 13. вијеку, био задужбина краља Драгутина Немањића, који је у намјери да постави трајне биљеге и окупи народ у граничним подручјима своје Сремске државе, подизао у то време велики број манастира са обје стране Дрине. На тај начин, сведочи историја, осигуравао је владарске интересе, остављајући неизбрисиве трагове своје оданости православној вјери и цркви.

Са саобраћајницом Борика-Будета-Џимрије, овај планински пропланак везан је вијугавим шумским путем који се пробија кроз оморову и борову шуму и након 1600 метара, зауставља пред портом старог и новосаграђеног храма, посвећеног Рођењу светог Јована Претече. На надморској висини од око 1100 метара, испод камена кречњака на којме је смјештена питома пољана, избија извор питке воде, у народу познатијег као Лучка вода.

Јереј Драгиша Симић, парох борички каже како је, судећи по темељним остацима, храм био једнобродна базилика дужине 16 и ширине 7 метара, са благо наглашеним трансептом, слична по стилу градње, манастирима у Рачи, на Озрену или у Тавни.

Богомоља грађена од грубо тесаног и ломљеног кречњака у комбинацији са тесаницима од седре, вјероватно датира из осамдесетих година 13. вијека. У Љетопису рогатичке цркве постоји податак да је краљ Драгутин у оквиру манастирског конака имао и свој љетњиковац. У њему је по предању, повремено обављао своје државничке послове и сусретао се са босанским баном Стјепаном I Котроманићем, за кога је била удата његова кћерка Јелена – каже прота Драгиша Симић.

Усмено предање даље каже како је последњи заштитник и покровитељ манастира, по доласку Турака, био витез звани Вид, који је на оближњем планинском врху изнад манастира имао своју утврду и кулу, са којих је надзирао околно подручје. Вид је наводно, имао лијепу сестру у коју је безгранично био заљубљен извесни Богило, родом са подручја данашње Жепе. Због неузвраћене љубави, Богило се једног Ивањдана одлучује на отмицу, због које између његових и Видових присталица долази до крвавог окршаја. Вид успијева да врати отету сестру, али не успијева да спријечи рушење манастира кога Богило спаљује под окриљем ноћи и у знак освете прима ислам.

Храм је тако, по незваничним подацима, службовао око два вијека, да би на крају био разорен од потомака оних који га саградише. Почетком 15. века, Турци и потомци Богила, од камена са Црквина, у селу Годимиљу, саградише џамију. На Црквинама замукнуше звона и оста да жубори само Лучка вода. Ипак, молитва никада није утихнула.

Више од пет вијекова, вјерни народ је сваког Ивањдана и о празнику Усјековања главе светог Јована Крститеља, походио Црквине и молио се Богу на темељима разрушеног храма. Свете литургије, литије, крштења и вјенчања, обављали су се под ведрим небом, под оморама и крај Лучке воде. Ивањданска саборовања су остала чувари сјећања на заједничку прошлост и носиоци вековне молитве која је изњедрила обнову светиње – додаје Симић.

Трудом народа, на Црквинама је након више од 500 година чекања васкрснуо нови храм. Помало тајанствено и људском разуму недокучиво, обнову светиње на Црквинама, најавио је један острошки монах у разговору са верницима из Рогатице који су походили Светог Василија Острошког.

Приликом сусрета са монахом из Доњег манастира и примљеног благослова, шкртим, али јасним речима и погледом упућеним у даљину монах нам је рекао: ‘Лепо је што сте дошли нашој светињи, али и ви тамо код своје куће имате једну велику светињу. То је нека црква, чућете ви за њу брзо.’ – прича Зоран Јовановић који је 2005. године са групом верника из Рогатице посетио манастир Острог.

Три године касније, почетком 2008. организован је Одбор за градњу храма, а у мају мјесецу, започети радови на његовој изградњи. Нови храм је необичан, грађен у „ планинском стилу“ са јасним крстом у његовој основи. Симетричан је по свим осовинама и састављен од цјелина које имају силуету старе српске цркве брвнаре и средишњег звоника у виду куле – пирга. Градњом новог храма, поред старе светиње, остварена је материјална и духовна веза старог и новог, прошлости и будућности, предања и стварности. Та веза је необично материјализована и појавом питке воде испод рушевина старог храма, приликом изградње темеља новог здања. Темељну плочу је освјештао 7. јула 2008. године митрополит дабробосански Николај, који је почетком децембра мјесеца 2011. године дао благослов којим би Црквине требале поново заживјети као манастир.

Црквине су данас посјећеније него протеклих пет вијекова. Видовом гором и околном шумом, опет се разлијеже звук звона које позива на молитву. Литургије и друге свете молитве, у овом лијепом планинском пејзажу, окупљају све више вјерника. Саборовања за Ивањдан и Усјековање главе светог Јована Крститеља и друге празнике, проткана су узвишеном молитвом у којој обично учествује неколико свештеника и верни народ. Жива црква тако наставља да живи, заједно са легендом.

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: