Завршио факултет, обрађује имање (ВИДЕО)

0
486

Александар Крстић из Угљевика одлучио је да се, након завршеног Правног факултета у Бијељини, умјесто у градску вреву или у потрагу за бољим животом негдје у иностранству, врати својим коријенима. Он је на обронцима Мајевице обновио породично имање, засадио воћњаке крушке виљамовке и полако од плате уређује и кућу и окућницу.

У вријеме када млади људи покушавају да пронађу и најмању могућност да се преселе негдје гдје их, како вјерују чека срећа и бољи живот, двадесетосмогодишњи Александар је ријешио да га сам направи. И то од оног што су му отац, који је погинуо у протеклом рату, и дјед оставили надомак Угљевика у Богутовом селу.

„На овај корак сам се одлучио прије свега из предузетничког духа, који имам ја и који има цијела моја породица. И са очеве и са мајчине стране су предузимљиви људи, одувијек су радили, мој дјед је био трговац, најугледнији човјек у селу. Самим тим и породица је била угледна, али силом прилика, рат је узео маха, породица се смањила. Отац је погинуо, стриц такође… Ја сам осјећао обавезу, прије свега према себи, друштву, породици да радим и стварам. Онда се рађају и амбиције. Када дођеш на село и затекнеш парцеле које су неуређене, онда размишљаш шта би то могло да се ради, како би могли да се остваре приходи, а самим тим и да се доприноси друштву.

Иако дијете погинулог борца није чекао да му ишта падне са неба, или да му неко нешто поклони. Није ни тражио, него се латио посла и све узео у своје руке, и са поносом истиче да му је у свему на почетку највећа подршка била мајка.

„На првом мјесту мајка је била ту и да ме одгаји, васпита, да ми пружи љубав, а самим тим и подршку животну, како на плану образовања и развоја, тако и на привредном плану. Ја сам једно вријеме био без посла. Радио сам на дневницу, а истовремено сам волонтирао и у суду у Брчко дистрикту. Ишао сам у минус сваког мјесеца, али сам желио да учим и стварам. Ни правосуђе није одговорило волонтерима, али ја сам издржао и послије се и запослио. Прве приходе које сам почео да остварујем ја сам и улагао. Ево, ове године сам засадио нови воћњак, исто 250 комада на 2,5 дунума и уложио сам око 1.500 КМ. Очекујем принос већ од друге године, а у петој години очекујем пун принос.“

Упорност, воља, образовање и сигурност да је пут који је изабрао прави, дали су ефекта. Александар полако завршава и уређење куће коју је његов покојни отац започео. Правни факултет у Бијељини  завршио је са просјеком 9,13.

„Имао сам стипендију Владе Републике Српске и Рудника и термоелектране Угљевик. Сва та средства су ми омогућила да улажем у себе, у језике, да будем студент истраживач у Хашком трибуналу и да идем на праксу у суд. Једноставно да истражујем и изучавам материју која ме занима и за коју сам се опредијелио. Сва та новчана средства су употријебљена за едукацију и за даље усавршавање. Могу да захвалим мајци и породици прије свега, али и држави који су препознали знање и труд у мени и који су пружили прилику једном студенту, дјетету погинулог борца да настави да ствара даље тамо гдје је његов отац стао, не би ли створио породицу и одговорио друштву као частан и достојанствен човјек.“

Док већина образованих, или људи жељних успјеха у каријери преферира град над селом, овај природољубац је дошао до закључка и да спортске активности које је упражњавао може наставити на селу и још да има користи од тога. И то препоручује свима који су жељни мира и тишине.

“Посвећивање пажње тијелу и духу кроз спорт можеш да упражњаваш и овдје на селу, и то кроз практичну рачуницу. На парцели или воћном засаду захтијева се физички рад, а радећи овдје тај труд се враћа у новчаним приходима. Уложено вријеме и снагу наплаћујеш новчаним средствима.”

Александар каже да су сада многи препознали његово залагање и патриотизам, па стиже помоћ, и морална, а и других врста. Оно што се нада јесте да ће његов примјер послужити и другим младим људима да остану у својој отаџбини, да се окрену себи и ономе што су нам наши преци и природа оставили.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име