Зоран Костић Цане – Исти, посебан, слободан, само свој

0
123

Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој један је од многобројних судбинских, бесмртних стихова фронтмена и аутора Партибрејкерса – Зорана Костића Цанета, предводника и гласноговорника једног од најбољих српских рок бендова и генерација које су одрастале током седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека у сада већ бившој земљи – Југославији.

Уз покојног Милана Младеновића (ЕКВ) и Душана Којића Коју (Дисциплина кичме), а донекле и Владу Дивљана (Идоли) и Срђана Гојковића Гилета (Електрични оргазам), представља једног од најаутентичнијих, најоригиналнијих и најбитнијих аутора српске рок сцене, човјека крајње досљедног, непоткупљивог и који искључиво мисли само својом главом.

Зоран Костић Цане је много прије осталих схватио да се најбоље путује када путујеш сам, да је у животу све слобода или ништа и соло играча, уличног ходача, чија је молитва услишена – прије него што је један позив промијенио све…

Никад се нисам сматрао рокером. Шта значи то – камењарко? Нисам волео тај рокенрол лифе, увек сам то сматрао испразним животом. Моји узори су били они људи који на најједноставнији начин могу нешто битно да кажу и да, при том, држе пажњу публике на концерту. Ми смо се ложили на израз рокенрола са поруком човјека који размишља; који може да разликује много тога у овом свијету који се нуди као готова ствар, као неки ултиматум. Нашем изразу је одговарао ритам анд блуз. Највећа је фрка да се буде пјевач, треба да си луд, не можеш да будеш луд ако свираш гитару. А ја нисам могао никако да се искулирам, значи агресијом против депресије, против монотоније. Све вријеме као да си напуњен лудилом, остајеш жив, а све вријеме се питаш како си остао жив. Све вријеме се нешто дешава, а све вријеме имаш неку пажњу. Увијек сам био аутсајдер и спреман да направим неко срање, спреман да своју неваспитаност пустим у јавност. Увијек сам био обиљежен као ,, штета што ћеш завршити на вјешалима“, односно: ако нећеш да будеш добар, идеш у поправни дом – то су нам причали. Ако те поправни дом не искулира, идеш у затвор, после затвора идеш у војску, после војске би требало да се ожениш са неком ту из краја. Била је прописана шема. И држава је требала да ријеши све васпитно поправне проблеме.

… Ја волим своју музику, изнад свега

то је моја љубав све до неба,

а ти по страни стојиш

и стално ми грешке бројиш

и никад руку да ми пружиш…

Моја музика је јача од било каквог мача

погледај сад, ја сам све што ти никад не можеш имати…

Изникао из панк-рок миљеа с краја седамдесетих, без икакве потребе за компромисом са било ким или било чим, или подилажењем било коме или било чему, чврст у ставовима, непосредног израза, довољно непријатан да би остао неукаљан мртвилом и смрадом једног од многих наших славних периода самообмана, криза и некултуре, општег растакања свих вриједности и човјечности, довољно храбар да прије свих покуша оно што већина неће за цио свој живот и да смјело каже оно што мисли – истину, која зна да заболи и веома скупо кошта.

Оштар на језику, бритак на перу, добар у срцу и чист у души – Зоран Костић Цане пуне три деценије гради својим дјелом и ставом једну јединствену причу, понирући у дубине људске душе и тражећи у њој својом молитвом лепоте унутрашње свjетлости.

Музика те или узме, па те води, од првог пута кад дође – или никако не утиче на тебе. То је прва ствар која мене неопуштеног може да опусти и дан-данас. Када сам први пут чуо Хендриксов Воодоо чиле имао сам тај осећај велике снаге, катаклизмичних појава, велике бујице која носи све пред собом – вода која прави себи свој пут. И онда стално слушаш музику, слушаш доста и ту блуз музику – наравно, има ту и гомиле глупости – онда сам слушао и Флојде е и краут рок, слушаш све то мало па кажеш: Еј, добро, није ово баш за мене. После, кад сам ушао у музику, провалио сам да постоје двије ствари које су ми остале заувијек, због неког дјелића карактеристичног у тим пјесмама – ,,Paint it black“, Rolling Stons-a и “Rosie, won’t you please come home“ Kinks-a. Тих ствари сам се после сјећао, као у, види, ово сам чуо као клинац. Мало нас је у школи слушало ту музику, музику уопште. Ми смо били као неки секташи. Тако откријеш Led Zeppelin, па не можеш да вјерујеш да тако нешто постоји, па се питаш шта је то уопште, док су ти Deep Purple онако, некако као неки домаћи бенд. Волео сам „Ten years after“, The Doors, значи неки хард звук који је имао неки драматуршки тренутак. Па та Janis Joplin, и ,,Ball and chain и ону њену жваку о једном дану који може све да промијени, и ти онда – цап – ухватиш то и после много година настане тај један позив који ће да промијени све. Тај позив се и сад у овом времену ево чека, позив који ће да промени свет.“

… Попи једну с нама сад, и једну за пут,

било где да кренеш већ касниш,

ноћас је и месец само пијан и крут,

доста сам ти причао, жели ме још неко

видимо се сад и ко зна кад

чуј само нешто што најбоље знам-

најбоље се путује када путујеш сам…

Цанетов рокенрол био је могућност да се на најједноставнији начин кажу неке битне ствари, да се из угла човјека који искључиво размишља својом главом разлуче истине и префињене лажи овога свијета који нам је унапријед задат као неки непромјењиви ултиматум.

Његов израз је панкерски директан, одлучан и чврст, без обзира на посљедице и мишљење већине. Снага властите музике давала му је крила (и чини то још увијек), могућност слободног човека да се достојанствено изрази и нешто битно каже, без намере да се било коме свиди. Мјењајући временом звук у себи, градио је Брејкерсе као ауторски бенд, користећи Стонсе и Берија (њихов базични ритам & блуз) на лаганом путу ка себи самом.

Шарло Акробата је био најбољи бенд. Данас кад прођем поред СКЦ-а, осећам се сувишним. Шта су урадили од мог детињства. Кажем Антону, знаш човече шта смо, бре, ми, изумрли примерци који још живе. Од 1987. са Бијелим дугметом почиње та легализација беса, легализација уништавања људи. Ми смо ширили ту урбану културу да бисмо после свега осетили да смо остали без музике. Да су појели нашу музику. Ове су категорије замењене, и то свесно. Кад кажу он има душу, онда то значи да тај тип слуша народњаке, да се опија и трте-мрте… И још он је срце. Па није истина. Или неко кад је глуп, па иде главом кроз зид, за њега кажу он има чуку. Није истина него је глуп. Маса је отишла у погрешном смеру. Ружна је ствар што људи пристају на све, што су сви снизили цену животног достојанства. Ја хоћу да имам проток. У додиру сам са нечим, нисам мртва природа, радујем се, имам велику потребу да се радујем. Деведесет посто људи су мртва природа. Па онда замисли још мораш да испуњаваш њихове жеље! Ха! Јеби га.

Ја сам, упркос људима са којима сам одрастао, солер, улични ходач. Људи се понашају и живе као да им ни до чега није стало. Па, није истина. Срце је љубав. Сви ми мислимо да смо незаменљиви, али човек умре, закопају га па: Ћао, хеј… где ћеш после…?, па направе жур. Ошамућени, не знају шта раде. Већина људи се не бави својим животима већ животима других људи. А ја не бих волео да се гузим. Хоћу да имам своје обавезе током дана. Да се носим сам са собом. Да побеђујем себе. Бити популаран, то се све више коси са неким мојим убеђењима. Желим да живим реално. Не желим некакав идеалан, нестваран живот. Непопуларан сам ја. Ја сам ма пусти њега, тежак сам, незгодан, праскам, мада кад год сам лош према неком, то после испаштам. Сад ми је драго само ако нешто сазнам сваки дан, да ми се живот не претвори у неку жваку, отаљавање, чекање краја. Важно је не обрукати се. Није фрка смрт. Фрка је лош живот. Смрт је океј. Умреш, значи родиш се негде. Није то проблем.

… Ми не идемо никуд, и не радимо ништа,

ми смо једна велика хипнотисана гомила

ал’ ја знам кључ, ја познајем ту браву,

откључаћу је и ставићу ти свашта у главу

ја могу да те замолим, ја могу да те слудим,

ја могу да те успавам, ја могу да те будим,

да ли верујеш мени или мислиш својом главом…

У тренуцима распада друштва и земље у којој је рођен (Југославија, Београд, 1964), почетком деведесетих година, у тренуцима општег расула система вриједности, човјечности и културе, те грађанског рата, у тренуцима сивила, црнила, болести, опште деструкције, моралног пада и смрти пријатеља – Милана Младеновића (1994), пронашао је своју љубав и уточиште у новом граду – Зрењанину, граду свјетлости и људске топлине, пронашао је неке нове људе и изгубљено пријатељство и напокон, поново примивши божанску љубав крштењем пронашао је мир у властитом срцу.

Свашта снађе човјека у безнађу, и морални падови и свакаква чуда. Кад им се нешто деси, људи увијек имају жешћи критички однос према себи. Од читаве измаглице која обавија свакодневницу, неке ствари почињу јасније да се виде. И поражавајуће је када спознаш да си онакав какав не желиш да будеш! Опет, постоји божија промисао: имао сам срећу да упознам особу којој сам, с пуно поверења, могао да се предам, да ми да уточиште. Година 1995. била је једна од најљепших у мом животу. Преселио сам се у Зрењанин; други град, други људи. Све дијаметрално другачије. Београд сам доживљавао као тотално црнило, Зрењанин као град светлости. Други свијетови. Људи овде хоће да помогну, односи су топлији. Овде, у Зрењанину, опет сам се вратио пријатељству, упознао неке фине људе. Одједном, наступио је мир у мом животу. Многе лијепе ствари су опет почеле да се догађају; опет се буди нешто лијепо у мени. Поново примам божанску љубав. Ето, и крстио сам се. Једноставно, бришем трагове. Промијенио се звук у мени.

Знаш како изгледа отац Тадеј? Дјечак у срцу. То је једини пут. Кад гледам шта људи све раде, само да скрену пажњу на себе. Ружна је ствар што људи пристају на све. Повјерују у своје пројекције. А онда упадају у раскорак и пуцају. Између онога што јесу и онога што би хтјели. Људи немају о чему да размишљају, осим како да напуне своје чиније, и испрљају своје кашике и виљушке. Ја не желим да ми се живот претвори у свињац. Сви долазимо понекад до тачке у којој доводимо у питање своја убеђења. Па нам се живот претвара у лаж. У кулису. Па се дрогирамо, пијемо.

… Ти можеш да спаваш цео дан и ноћ

ти можеш да сањаш да ћеш обојити ноћ

сунце плови по небу и црта свој круг

људи живе под земљом, влада очај и мук,

Боже, опрости нам, пружи руку и помилуј нас,

ово је моја молитва, не заборави нас…

Повратак коренима: бити дете у срцу, бити само свој

Бунтовник с разлогом, журколомац, панкер са коренима у ритму и блузу, становник ултимативних клубова попут Академије и СКЦ-а, аутсајдер, борац против депресије и монотоније пронашао је смирење у срцу унутар вјере, љубави и питоме војвођанске равнице, настављајући да се бори свим срцем и указује на почасти пакленог доба у којем као живимо.

Не желећи да претвори властити живот у лаж, окренут породици, вјери, љубави, књигама и рујном вину, кроз пјесме је наставио свој пут ка човјечности и идеалу дјетета у срцу.

Пијем вино да ми души буде фино. Пијем рујно вино. Пишем пјесме. и онда тако, вино, пјесме, вино… то иде заједно… љубав нашу у исту чашу. Мој пут је сада одређен. Не хватам ја зјале. Немам ја више неку неиживљеност. А нервира ме што не могу само срећне пјесме да пишем. Живот брзо прође. Веома. Има те, нема те. Зато бјежи од тих дубоких анестезија. Све те амбиције праве од људи оно најгоре: охоличаре. Охолост је знање без љубави. Ко је охол у младости, сам је у старости. Живот је тешка ствар. Некад је живот обична сиса. Некад је живот мајчина рука. Али обично, и у принципу, живот је сиса. Живимо у вријеме три шестице. Тај страшни компјутер у Бриселу на три спрата, зове се Звијер и у њему су сви подаци.

Јеб’о политику! То су демони, статистичари, генетичари, то су лоши људи. Паклено је ово доба, знаш. Имамо посла са људима који не јебу живу силу. Са људима који су у фазону да су јачи од судбине. Нема код њих: најебали смо. Живимо од милости рђе. Али само нека они мисле тако. Сви ми у ствари живимо од милости Божије. Ја само да имам особу која ће да буде поред мене и све се исплатило. Велика је ствар да неко буде увијек поред тебе. Страх ме је, у ствари, од масе. Из масе ће направити нове класе. И Кеит Ричардс је почео да ме нервира. Много се клања док свира. Има људи којима је Кеит  Ричардс више од Бога. Који су због њега себе узгубили. Немој да се замјењујеш ни са ким. Брејкерси су ауторски бенд. Упркос Стоунсима ми смо се највише на себе угледали. Преко неких битних. Они су нам били само путоказ на дугом и лаганом путу до себе самих.

… Хоћу да знам куда води овај пут,

мене и живот мој,

чији је почетак, чији је крај,

који то човек вечну тајну зна.

Тамо где је срце, тамо сија сунце,

тамо где је страх, тамо живи мрак.

Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој…

Маријо, мајко Божија,

да ли видиш шта раде са твојом децом…

… Никад нисам био млад, био сам увек стар,

љуте дане проводим сам, сам лижем своје ране,

желиш ли да сам жив, желиш ли да сам срећан,

дај ми веру, заштити ме од свега.

Оно што покушавам сад,

ти нећеш моћи за цео свој живот…

Борећи се цијелог свог живота пјесмом и чврстим ставом за слободу и живот достојан човјека, страхујући једино од масе (из које ће направити нове класе) и прохтјева већине који су цијелим својим бићем мртва природа, Зоран Костић Цане био је и остао један од највећих рок аутора данашњице и великих људи са ових наших трагичних простора.

Чињеница да смо у претходних тридесет година потонули још више и дубље и да не постоји довољно јак детерџент који би могао да опере све наше зло и глупости, не умањује значај рада и борбе неких битних људи, какав је са сигурношћу и Цане.

Бити само свој је путоказ на дугом и мукотрпном путу ка нама самима, и нико га умјесто нас не може проћи. Поруке и дјело овог изванредног човјека и ствараоца ванвременске су смјернице и упозорења, а уједно и љепоте произашле из његовог чистог срца и снаге унутрашње свјетлости.

Да ли вјерујеш мени или мислиш својом главом?

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име

Услови коментарисања: