Бака Драгица у деветој деценији шије, игра фудбал и носи штикле

0
240

Ниједно окупљање прњаворских пензионера на игранкама организованим у великој сали Дома пензионера, не може проћи без Драгице Мајсторовић, жене која гази 87. годину и редовно долази да би се провеселила и “напунила батерије” за напоран посао кројачице којим се бави већ 66 година.

Још као дјевојчица, када је била смјештена, као ратно сироче у дому у Сарајеву, завољела је шиваћу машину и од 1953. године не растаје се од своје “сингерице”.

 – Те године удала сам се за свог Милана. Када је рекао да код куће има шиваћу машину нисам размишљала ниједног тренутка. Што због љубави, што због машине, стигла сам експресно у Мајсторовиће и од тада другујем са “сингерицом” која је постала значајан дио мог живота. Мој Милан, с којим сам стекла сина и кћерку, умро је, а ја сам радећи за машином лакше поднијела тај велики губитак – прича Драгица.

И данас бака Драгица има пуне руке посла. Долазе суграђани да им сашије или прошири блузе, костиме и панталоне.

– Прије неколико година имала сам мрену на оку. Отишла сам код очног љекара и он ме питао да ли га се сјећам. Рекла сам да немам појма, а он ми је прво рекао, након што је измјерио мој вид да боље видим од њега. Успут ми је казао да се добро сјећа када је, као гимназијалац, прије четрдесетак година, са својом мајком Росом дошао код Драгице да му сашије матурско одијело – испричала је ова Прњаворчанка.

С урођеним смислом за шалу и ведрим расположењем увијек је распјевана. За њеним столом у прњаворском Дому пензионера увијек је највеселије. Воли Драгица и лијепо да се обуче, а за посебне и свечане прилике не заобилази ни штикле. Године, вели ова увијек весела старица, нису препрека да угоди себи, али и друштву с којим проводи слободно вријеме.

Осим што не носи наочаре, ова витална старица умије да заигра и фудбал.

– Понекад чувам праунука. Та обавеза ме стиже једном седмично, а тог дана малишан ме натјера и да шутирамо лопту. Шта ћу, нема друге него обути патике и  посветити се фудбалу – прича најстарија прњаворска кројачица.

Сјећа се Драгица и своје младости када је са другарицама ишла на игранке.

– Окупљања су била углавном код цркава гдје су организовани народни зборови. До цркве би ишли пјешке и боси. Обућу смо носили у рукама и онда у близини, у неком шумарку би се обули јер се тако чувала обућа да што дуже траје. Када се враћамо кући скидамо обућу, носимо је у рукама, а ми босоноге крећемо назад – присјећа се Драгица.

Она већ годинама практикује да бар два пута током љета одлази на море, а са пензионерима често путује по БиХ, Црној Гори и Србији. Посебно је, каже била импресионирана посјетом гробном мјесту патријарха Павла у Београду.

– Некакав посебан осјећај смо имали, нешто неописиво. Вратили смо се са посебном енергијом срећни што смо обишли и то свето мјесто – каже бака.

Новац за љетовање

У скромној кући приземници у градском насељу Слатина, Драгица има  посебну радну собу у којој је у првом плану њена “сингерица”. Иако већ музејски експонат, њена машина за шивање већи дио дана је у пуном погону. Услуге, каже, наплаћује двије или три марке.

– Накупи се и на тај начин нешто новца. Довољно ми је то да би и током наредног љета планирала одлазак на Јадранско море – каже  Драгица.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име