Да се не заборави: Егзодус 1996. године

7
4338

Потписивање Дејтонског споразума 1995. године довело је до егзодуса сарајевских Срба у фебруару 1996. године. Претпрошле године је по први пут мало више пажње поклоњено овом догађају који је оставио неизбрисив траг, а све у сврху обиљежавања 20. година од масовног исељавања српског становништва са територије шест сарајевских општина.

Обиљежавање је проглашено догађајем од републичког значаја, и подржано од највиших институција Српске. Уприличена је академија и други догађаји, попут изложбе фотографија и округлих столова који би са политичке, демографске, економске и других страна освијетлиле значај изласка Срба из Сарајева. Сама академија преношена је на програму РТРС-а, а за умјетнички дио програма био је задужен Драган Елкић, некадашњи радник Српске радио телевизије.

Ово је био први пут да се овај догађај овако обиљежава, до тада углавном се сводило на кратко помињање у вијестима.

Још једна годишњица се навршава ових дана, 22. година од догађаја који је заувијек обиљежио народ са ових простора, али ове године се не обиљежава тако свечано и помпезно, а народ се сјећа и никад заборавити неће, ма гдје био.

Један од ауторских текстова, од претпрошле године, може бар дјелимично описати ту страхоту која се дешавала тог фебруара 1996. године.

Текст слиједи у наставку.

Зимска голгота сарајевских Срба

Ових дана навршава се 20 година од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 становника напустило своје домове под пријетњама муслиманских власти.

Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац и околна села и засеоке ових мјеста. Савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама, напуштали су своје куће, станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину.

Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих. Двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене Светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата. И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори.

Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Уз урушену ограду неколико скрнављених споменика. Били су то нијеми свједоци злочина који су у љето 1995. починиле такозване снаге за брзе интервенције с Игмана. У два-три налета IFOR-ови хеликоптери брујали су изнад гробља.

Падала је киша, а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Посебан проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.

Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници IFOR-а. Уз стихове Шантићеве пјесме “Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у те општине. Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједила је дуга, бесана ноћ између 21. и 22. фебруара у вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва (више од половине је раније напустило овај дио Сарајева). Први аутобуси дошли су тек наредног дана.

Ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила. Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав “за сретан” пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина. Припадници IFOR-а мирно су са стране посматрали егзодус. На путу за Хан Пијесак тих дана виђен је дирљив призор – запрежна кола натоварена најнеопходнијим стварима за почетак новог живота уз видно истакнуту српска тробојку, икону и кандило.

Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 20 година од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене. Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда. Када препричавају ратне доживљаје, сарајевски Срби често градирају преживљене недаће.

Најчешће кажу да су послије посљедње офанзиве на њихове војне положаје и насеља, од средине јуна до средине јула 1995, били увјерени да им се ништа горе не може догодити. Два мјесеца касније, промијенили су мишљење када су прегрмјели NATO бомбардовање. Ипак, од свега тога, тврде, најтеже је било преживјети егзодус. Предсједник Србије и вођа српске делегације на преговорима у Дејтону Слободан Милошевић прихватио је рјешење према ком су су све српске сарајевске општине припале Федерацији БиХ, мада се томе противила делегација Републике Српске.

Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.

Аутор текста: Бранислав Рибар

7 коментара

  1. Te 1996. godine, bilo mi je 12 godina. Isuvise mlad da shvatim, ali dovoljno star da se sjecam. Moji roditelji su ostali na Grbavici, iako je bilo prijetnji i pritisaka i to od srpske vojske i policije koji su dolazili i tjerali da se krene. Majka je lagala da cekamo kamion. A onda je dosla federalna policija. I nije se desilo nista. Niko nas nije otjerao, niko nas nije ubio, nije nam ni ruznu rijec rekao. A ja sam zavrsio skolu, osnovnu, pa srednju, na kraju i fakultet. Sve u tom “nesrpskom” Sarajevu. I opet mi niko nista nihe rekao, najbolji su mi prijatelji iz svih “naroda”. Pa se i zaposlio, postao porodican covjek, dobio sina… I sve u tom “nesrpskom” Sarajevu. Mozda sam bio premlad da shvatim, ali mi se cini da je tadasnja vlast u tim opstinama bila jedini razlog stradanja hiljada Srba iz Sarajeva i njegove okolice.

  2. Hvala Vam Braćo Srbi što pišete o našim jadima.A ja ću se potresno sjetiti.Ja kao borac prve kategorije platio sam 700DM za prevoz svoje muke što se vijekovima stjecalo. U Igmanskoj brigadi čiji sam bio pripadnik rečeno mi je ironično da ću dobiti kamion 12.3.1996. a rok za izlazak opštine Ilidža je bio 11.3.1996.A kad sam stigao u Bijeljinu tu je druga muka. Ako misliš dobiti na korištenje muslimansku uđericu to se jarane plaća 1000 DM za rješenje o prinudnom smještaju. Tako Vam je moji Srbi to mi je hvala za moje učešće u ratu od 04.06.1992. do 31.01.1996., od Igmana kao standardnog položaja do Nišičke visoravni,Rakitnice,Dogloda, Vele,Ormanja itd. Samo da se ne zaboravi.

  3. ….када је око 140.000 становника напустило своје домове под пријетњама муслиманских власти….
    Iseljavanje je izvršeno na nagovor tadašnjih srpskih vođa a ne pod prijetnjama i dan danas niko ne odgovara zbog ove odluke.

  4. Prema popisu iz 1991. u Sarajevu je zivjelo 157000 Srba. Da ne bude zabune: u gradu, kompletnom, u deset opstina, ne u Srpskom Sarajevu. Nakon Dejtona, svoje domove u Srpskom Sarajevu – dijelove koji su u ratu bili pod kontrolom VRS – napustilo je 140000. Tako pise u tekstu. Razlika od samo 17 hiljada. Hocu da vjerujem autoru. On sigurno misli na Pale, Lukavicu, Vojkovice… odakle Srbi nisu isli, to je taman ta razlika od 17 hiljada. Ali onda dobijamo fascinantne podatke: da je bas svaki Srbin (bio muskarac, zena ili dijete), od onih 157 hiljada s popisa, rat proveo u Srpskom Sarajevu; da nijedan jedini od 157 hiljada nije otisao prije 1995; da bas nijedan Srbin, s predratnog popisa, nije zivio u Sarajevu, nesrpskom, prije, za vrijeme i poslije rata; i da ih je tacno nula ostalo u svojim kucama nakon Dejtona. Kolika je to besmislica ne treba trositi rijeci. I na ovom portalu Dusan Sehovac (evo, ipak, jednog koji je ostao) napisao je tekst u kojem stoji da je po Dejtonu otislo 50 hiljada sarajevskih i jos 10 hiljada Srba izbjeglih iz drugih dijelova BiH, u ratu nastanjenih u Srpskom Sarajevu. Mene fascinira potreba svakog etniciteta da laze o svojim zrtvama. Kao da je malo, kao da nije dovoljno, u ovom slucaju, 50 hiljada ljudi.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име