Дан када је отишао Меша Селимовић

0
203

Био је крај спарног, влажног и тешког дана, 11. јула 1982. године, нешто послије 22 часа, када је на осмом спрату зграде у београдској Јовановој улици на броју 39 преминуо славни писац Мехмед Меша Селимовић. Имао је 72 године.

Непокретан и нијем, на телевизији је гледао пренос финалне фудбалске утакмице Свјетског првенства са стадиона Сантиаго Бернабеу у Мадриду између Италије и Савезне Републике Њемачке, када му је изненада позлило. Иако је љекар брзо дошао, могао је само да констатује смрт великана југословенске књижевности.

Пријатељи и супруга Дарка до касно у ноћ сједили су поред његовог тијела чекајући погребнике.

Задовољан сам што сам проживио вијек а нисам никоме нашкодио. Оно што је мени штете нанесено, давно сам заборавио – губитак је лакше поднијети него кајање“,написао је Селимовић у дјелу “Острво”.

Отишао је тихо, а вијест о његовој смрти одјекнула је Европом

Са овог свијета отишао је тихо и ненаметљиво, а они који су га познавали кажу да је то било баш онако како је и живио.

Мој живот је прилично раван, занимљив и значајан само за мене, и сва моја сјећања су само моја, друштвено прилично неважна: никада нисам био у положају који би могао знатније и шире да утиче на историју, увијек сам био један од многих учесника у историјским збивањима – писао је скромно у “Сјећањима”.

Вијест о његовој смрти убрзо се проширила цијелом Европом, а 14. јула Селимовић је сахрањен у Алеји заслужних грађана Београда на Новом гробљу, поред Скендера Куленовића и Милоша Црњанског.

Иза себе је оставио супругу Дарку, коју је неизмјерно волио, и двије кћерке, Машу и Јесенку. Дарка је умрла 1999. године, а кћерке и данас живе у Београду, повучено, али са успоменама на славног оца који је свијету оставио два капитална књижевна дјела, “Дервиш и смрт” и “Тврђава”.

Живот пун парадокса и кајање због посла писца

Иако су његов живот пратиле бројне необичности и парадокси и с обзиром да за живота није био прихваћен онолико колико је заслужио, његова дјела остала су као трајни печат, записи чија вриједност не блиједи, а његове реченице настављају се с одушевљењем преносити и данас, 36 година након што је напустио овај свијет.

А управо у томе се, како каже некадашњи Селимовићев студент Зденко Лешић, и огледа величина једног књижевног дјела.

Посао писца је необично тежак, сто пута сам се покајао што сам пошао тим путем, али је било касно – рекао је Селимовић у једном интервјуу. У другом је опак више пута истицао да је почео писати прије Другог свјетског рата, као и доста у рату и послије њега, али да је то “на срећу пропало”.

Животни пут одвео је сина Паше и Алије Селимовића из тузланске махале Тушањ, у којој није било ни школске зграде, на Правни факултет у Београду, одакле је годину послије уписа прешао на Филозофски. Управо на факултету добио је надимак Меша, којим се касније потписивао, а као студент је живио у Гајретовом дому, интернату истоимене муслиманске културно-просвјетне заједнице, која је помагала школовање надарене муслиманске омладине. Свирао је гитару и хармонику, те играо фудбал за БУСК (Београдски универзитетски спортски клуб).

Након што је стекао диплому запослио се као наставник, а касније и као професор у Тузли. Хонорарно је предавао у Медреси.

ородична трагедија га је заувијек промијенила

Отац му је рано умро, а Меша је Други свјетски рат дочекао, како је сам писао, “изгубљен депримиран створеним стањем у Југославији и свијету”. Због сарадње са НОП-ом, Мешу, његову сестру и средњег брата 1942. године ухапсиле су усташе.

-Све троје смо везани у ланце (били смо везани 42 дана) и стављени у самице полицијског затвора.

Послије четири мјесеца пуштен је из затвора због недостатка доказа.

Отишао је у шуму, на Мајевицу, у партизанску бригаду и постао члан Комунистичке партије Југославије. Тада је услиједило стријељање његовог брата Шевкије, трагичан догађај који ће остати дубоко урезан у Селимовићево сјећање и испунити га мржњом према власти и систему, те инспирисати да напише роман “Дервиш и смрт”.

Шевкија је био Мешин старији брат, а да трагедија буде већа, и сам је био партизан. Стријељан је јер је из магацина ГУНД-а (Главне управе народних добара) узео неколико комада намјештаја (кревет, ормар, столицу и још неке ситнице) којим је хтио опремити своју опљачкану кућу како би се у њу из логора вратила његова супруга Десанка.

Трећи брат у породици Селимовић, Теуфик, био је високи функционер Озне, који брату, као прововјерни комуниста, није желио помоћи.

Доживио сам шок. Лежао сам немоћан да ишта схватим, и непрестано плакао. Након неколико дана дошао ми је шофер УДБ-е који је донио поруку од мртвог човјека. Шефкија је био миран пред стријељање; рекао је: “Поздрави Мешу, и реци му да сам невин”. Те драматичне ноћи кад је вољени брат, стријељан издисао негдје у околини Тузле, у проскозорје једног јутра на самом крају рата, сам на свијету, понижен без икакве кривице, нисам могао да му вратим макар дио указане љубави ни да му помогнем у том најстрашнијем часу његова живота, да му додирнем руку, да му лакшам самоћу пред неповратан пут у непознато, нисам ни знао шта се с њим дешава. Тај мој убијени брат је моја највећа туга, и они који су га убили као да су дуго смишљали како ће ми нанијети највећу бол“, описао је своју бол Селимовић.

Меша је након ослобођења 1945. године отишао у Београд, гдје је са првом супругом Десом добио кћерку Слободанку, али је напустио одмах по рођењу дјетета. Супруга га је пријавила за невјеру и ванбрачну везу са Дарославом Божић, кћерком дивизијског генерала војске Краљевине Југославије, чији је супруг нестао у заробљеништву, те је искључен из Партије, а са новом супругом отишао је у Сарајево.

Ту штампа прву књигу приповједака, ради као професор, а једно вријеме и као слободни умјетник. Окушао се и као филмски сценариста и обављао бројне важне функције. Свој први роман “Тишине”, за који је награђен Шестоаприлском наградом Града Сарајева, објавио је 1961. године, а 1966. и славни “Дервиш и смрт” за који је вишеструко награђиван на нивоу цијеле бивше Југославије.

Био је члан Академије наука и умјетности БиХ и Српске академије наука, те почасни доктор Универзитета у Сарајеву. У пензију је отишао 1972. године, а девет година прије смрти поново се преселио у Београд као увријеђен човјек, како је и насловио своју прву приповјетку.

Посљедњи одлазак из Сарајева

Миљенко Јерговић је својевремено писао:

„О околностима Селимовићевог одласка из Сарајева не зна се ништа и зна се све, како већ коме треба. Једни кажу да је отишао јер му је жена, госпођа Дарка, била Београђанка. Други веле да је отишао из потребе за припадањем већој култури и књижевности, баш као да и нисмо у то вријеме живјели у Југославији и баш као да припадање појединим мањим књижевностима није истовремено значило и припадност једној повеликој, заједничкој југославенској књижевности. Трећи кажу да је Меша Селимовић напросто био издајица свога рода, да се одрекао ислама и муслиманске нације, па је зато отишао у Београд.

Али када човјек тако стоји, четрдесетак година након Мешиног одласка из БиХ и из Сарајева, испред зграде у којој је велики писац у Београду живио и умро, све те утјешне теорије, накнадна објашњења и разлози учине му се једнако промашеним. С перспективом те грађевине, онакве каква је она данас и каква је била када се у њу усељавао, добронамјерном проматрачу, који још и нема разлога судјеловати у отимачини око књижевних насљеђа и припадности, бива савршено јасно како је Селимовић из Сарајева отишао јер је морао ићи. У овој је кући живио само онај тко није могао бирати“, писао је Јерговић.

Уз име Меше Селимовића до данас се везују бројне контроверзе, а они који својатају његово дјело истичу детаље који највише одговарају ситуацији, да његово најзначајније дјело почиње “Бисмиллом” или његово српско национално опредјељење и писмо написано САНУ у којем каже да потиче из муслиманске породице из Босне, а да је по националној припадности Србин.

 

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име