Дјевојка великог срца брине о 13 паса луталица

0
483

Све је почело када сам у осмом разреду основне школе добила пса, тада се родила љубав према овим дивним животињама и тада сам одлучила да желим постати ветеринар, почиње своју причу Свјетлана Трифуновић, двадесетједногодишња дјевојка из Котор Вароша, која се сама брине о 14 паса.

Да би спасила псе од смрти или од тешког живота на улици, ова млада дјевојка сеоску кућу свога дједа, покрај шумарка, неколико километара од Котор Вароша, дијели са својим псом и 13 луталица. Неки пси су повријеђени, а два пса су рањена сачмарицом и због повреде кичме остали инвалиди, због чега за кретање користе колица.

Трифуновићева је своју љубав према животињама осјетила рано и због тога је завршила Ветеринарску школу у Бањалуци.

“Током цијеле средње школе трудила сам се бринути о псима. Чак и као дијете сам, кријући од родитеља, по родном граду лијепила летке, које бих сама направила, да купам и сређујем псе”, са осмијехом на лицу присјећа се Трифуновићева.

Нажалост, факултет ветерине у Сарајеву није уписала, али се родила идеја да отвори пансион за псе.

Пријатељи су ми дали идеју да направим пансион за псе. План је био да се максимално бринем о 10 паса са улице и да имам пет паса у пансиону, да ми то буде посао”, прича Трифуновићева.

За свој пансион одабрала је дједову стару кућу на селу у којој нико не живи.

“Иако се у суштини моја породица противила тој идеји, дјед је пристао и дао ми кућу на краћи период. Кућа се налази пола сата вожње од Котор Вароша. У близини се налазе три куће и шума. Мјесто је веома осамљено, али и прелијепо”, каже ова дјевојка великог срца.

План са пансионом није успио, а она је одлучила да почне дијелити стару кућу на селу са својим псима.

“На почетку сам аутом сваки дан, од родитељске куће ишла у кућу у којој су смјештени пси. Касније сам схватила да ми се то не исплати па сам одлучила да се и ја уселим у кућу с њима. Сада живимо заједно, сваки дан имам доста посла око њих, али лијепо нам је јер смо окружени природом и пси могу слободно да шетају са мном”, прича Трифуновићева.

Истиче да им сада највећи проблем представља надолазећа зима.

“Договор који сам имала са породицом је да у кући будемо до зиме, јер је аутом скоро немогуће зими доћи до дједове куће. Искрено, психички сам се припремила да ћу једном у седам дана сићи у град пјешке, по снијегу, јер док се сви пси не удоме, немам гдје с њима”, искрена је Трифуновићева.

Да је неко пита за колико се паса до сада бринула, не би знала да каже, јер неки пси јако кратко остану код ње.

“Број паса о којима сам бринула искрено не знам, нити сам бројала, јер неки остану само на ‘ручку’ код мене, а неки годинама. Највећи број паса сам спасила за вријеме поплава када сам се бринула за 34 штенца”, објашњава Трифуновићева.

Додаје да је тада имала помоћ волонтера, али јако кратко. Након неколико мјесеци остала је сама са свим штенцима и требало јој је три године да их све удоми.

У њеној веселој дружини нико није изостављен. Два пса која се крећу помоћу колица, Мили и Нина, учествују у свим активностима као и други пси. Весели су, разиграни, а неријетко и први на капији када чују да неко долази.

“Мили је увијек први поред капије када чује да нам неко долази, а Нина се научила сама пењати уз степенице. Без обзира на то што је двориште под нагибом, њих двоје трче заједно са другим псима”, рекла је Трифуновићева.

Признаје да брига о толиком броју паса зна бити исцрпљујућа, посебно када нестану средства за оно најосновније.

“Потребно је пуно стрпљења, живаца и одрицања да бисте се бринули о њима, али тај осјећај мира и среће, када сам сама са псима, не може се ничим купити. Наравно да имамо проблема, јер некада немам за псећу храну или ветеринара. Тада се најчешће обратим на својој Фејсбук страници ‘Удомљавање животиња Котор Варош’, за донације. Прије неколико дана смо путем акције ‘Дај шапу!’ сакупили довољно хране за наредна три мјесеца”, рекла је Трифуновићева.

У будућности, каже, види себе као ветеринара, јер од тог сна није одустала, али тренутно јој је приоритет да удоми псе о којима се брине.

“И сада када негдје морам да идем ријетко оставим псе саме. Срећом, о њима се, када мене нема, брину моји родитељи, а посебно моја млађа сестра. Она има осам година и најбоље зна шта псима треба. Када их она чува, знам да су на сигурном“, кроз осмијех каже Трифуновићева.

Варди, поносни пас помагач

Од 14 паса о којима се брине Свјетлана Трифуновић, само Варди, средњоазијски овчар, је њен. Варди је вјерни пратилац Трифуновићеве од основне школе и свакодневно јој помаже у дресури других паса. Трифуновићева каже да су пси као дјеца, уче посматрајући и опонашајући. Додаје да јој се лакше бринути о више паса, јер једни друге прате.

“Варди је остале псе научио како се ‘пристојан’ пас понаша”, наглашава Трифуновићева.

Тринаест паса чека топли дом

Мили, Лаура, Лумпy, Флеур, Нина, Маyа, Леyла, Загита, Каyа, Арабела, Зои, Линус и Луца чекају да их неко усвоји. Сви ови пси су спасени са улице, здрави су и социјализовани, а једино им фали породица која би се свакодневно бринула о њима.

“Њихове слике и описе можете да погледате на Фејсбук страници ‘Удомљавање животиња Котор Варош’. Можда баш један од њих може да употпуни ваш дом, као што ће женкица Елена пружити љубав својој новој породици у Данској”, истиче Свјетлана Трифуновић.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име