Душан Шеховац: Сваког дана све више напредују у сатанизацији и демонизацији Срба сарајевски борци за истину

0
384

Колумна коју читате настала је послије слушања и гледања ставова Изета Имамовића, предсједника Јединствене организације бораца „Уније ветерана“ Кантона Сарајево, које је ове ставове изнио на ТВСА , Сарајевско јутро, 19. 2. 2019. године.

„По информацијама које долазе незванично сазнајемо да ће ове године бити пуно хапшења припадника Армије Републике Босне и Херцеговине и припадника МУП-а Републике Босне и Херцеговине. Онда, кад све то сагледамо, гдје смо?  Онда се ми запитамо, о Боже зар смо ми заслужили да се овако односи друштво према нама. Бранили смо нашу домовину, бранили смо  суверенитет државе Босне и Херцеговине . Нисам ја ишао у Лозницу нити у Црну Гору, ни било гдје друго, ја сам био ту у Сарајеву. Дакле, мене су напали са брда. Нисам ја ишао на брда да ја нападам. Ево доживјели смо што смо доживјели! „

У овом кратком телевизијскм обраћању господин Изет Имамовић је збуњен, огорчен и зачуђен  најавом, а богами и праксом хапшења, суђењима и правоснажним пресудама за ратне злочине на територији града Сарајева, припадника његове Јединствене организације бораца „Унија ветерана“ Кантона Сарајево и наглашава: о Боже зар смо ми заслужили да се овако односи друштво према нама. Бранили смо нашу домовину, бранили смо  суверенитет државе Босне и Херцеговине.“

На основу правоснажних судских пресуда, на основу судских поступака који су у току и на основу оних који се најављују, слободно се може закључити на су на територији свих десет општина које су се прије рата удружиле у Град Сарајево десило више ратних злочина Бошњака над Србима. Овом приликом нема потребе да их набрајам.

Али имам потребу да питам господина Имамовића што се чуди што друштво које има обавезу да правно санкционише и Бошњаке за које постоји оправдана сумња да су чинили ратне злочине, то ради, или и он мисли као и вечина Бошњака, који креирају јавно мнење да браниоци не могу чинити злочине и да се они не требају уопште хапсити?

Волио бих чути од њега и других који представљају удружења која представљају борце Армије Босне и Херцеговине , да ли и он и они стоје иза става који гласи: „агресори, Срби и Хрвати, не могу бити жртве, они могу бити само злочинци“, који кружи и понавља се на друштвеним мрежама.

„Нисам ја ишао у Лозницу нити у Црну Гору, ни било гдје друго, ја сам био ту у Сарајеву.“ Тврди Изет Имамовић, и ја му вјерујем. Овом приликом желим њему а и другима показати на неколико примјера да су припадници Првог корпуса Армије БиХ из Сарајева, излазили из Сарајева и у долинама, брдима и планинама ван сарајевског ратишта чинили ратне злочине:

  1. „Хрватски медији у БиХ данас су објавили фотографију на којој је Комшић са скупином војника тзв. Армије БиХ на њиховом положајима 1993. године када су нападали хрватски градић Крешево у Средишњој Босни.“

https://www.dnevnik.ba/vijesti/zlatni-ljiljan-dosljedan-komsic-je-2006-proucio-hatmu-za-duse-sehida

  1. „Специјалци МУП-а “РБИХ” којима је заповиједао Драган Викић, убили су 27 Хрвата у засеоку Бухине Куће код Витеза. Рањено их је 35 , нестало је 17 цивила, а 13 жена одведено је у сусједно Сиврино Село гдје су затворене у логор и мучене.“

https://direktno.hr/direkt/pokolj-u-buhinim-kucama-jos-je-jedan-nekaznjeni-zlocin-nad-hrvatima-u-srednjoj-bosni-143839/

  1. “…те. корпуса тзв. А РБиХ:

– Дијелови 9. Ббр под заповиједањем Рамиза Делалића – Ћеле;

– Дијелови 10. Ббр под заповиједањем Мушана Топаловића – Цаце, као и мање постројбе

за посебне намјене;

– “Игмански вукови” под заповједништвом Едиба Шарића;

– Скупина под заповједништвом Аднана Солаковића позната као “Солакови људи” или “Аднанова група”

– “Ханџар дивизија” и

– Одред за посебне намјене МУП-а БиХ “Ласте”. Већ од раније на овоме подручју била је назочна постројба за посебне намјене ШВК “Зулфикар” под заповиједањем Зулфикара Алишпаге – Зуке и Нихада Бојаџића.”

https://kamenjar.com/24-godine-od-stravicnog-zlocina-u-grabovici/

Посебна прича је операција деблокаде Сарајева из јуна 1995. године када су бошњачке снаге  нападали на српске линије вањскег зида опсаде  Сарајева, ради деблокаде опкољеног Сарајева, из које произлази да су велики дијелови територија САО Романије, Српског Сарајева у рату исто били опкољени и у опсади. Примјер дијелови општина  (Хаџићи, Илиџа, Рајловац, Вогошћа и Илијаш.)

План деблокаде Сарајева из јуна 1995. године, ударом на вањски прстен опсаде Сарајева који је урадио генарал Армије БиХ Расим Делић, која није успјешно завршена.

У перцепцији сарајевске јавности под Сарајевским ратиштем подразумјевају се само дијелови града Сарајева (од Неџарића до Башчаршије, дијелови општина Нови Град, Ново Сарајево, Центар и Стари Град), што је и приказано на познатој мапи Опкољено Сарајево, Суаде Капић, ФАМА.

Мапа опкољеног Сарајева, ФАМА, Суада Капић.

То сужавање простора Сарајевског ратишта и његово свођење на ужи дио града Сарајева има тачно одређену улогу. То треба да потврди лажну конструкцију, коју су поставили Бошњаци, према којој су дивљи и примитивни Срби однекуд дошли и заузели, посјели околна брада и планине, па су тако у току четири ратне године бомбардовали, гранатирали и снајперисали недужне грађане Града Сарајева.

Сарајевско ратиште, дакле, обухвата знатно шири дио простора, знатно шири од оног простора које се приказује на мапама Опкољеног Сарајева,  или другим ратним причама. Град Сарајево обухватао је простор који је по димензијама и структури знатно изнад онога што се Сарајеву приписивало у времену рата у БиХ. Град Сарајево је био заједница 10 удружених општина , (Трново, Хаџићи, Илијаш, Пале, Вогошћа, Илиџа, Нови Град, Ново Сарајево, Центар у Стари град).

Дио два опсадна круга, вањског и унутрашњег који је урадио геерал Радован Радиновић.

Обострани распоред снага гдје се виде два опсадна круга у Граду Сарајеви о чему најбоље говори Месуд Шадинлија, у научном раду „Прстен за главу аждаје: Сарајево у стратешким циљевима Републике Српске 1992-1995“, РАДОВИ Филозофског факултета у Сарајеву (Хисторија, Хисторија умјетности, Археологија) Књига XVII/3 2014.

https://www.academia.edu/7170400/Prsten_za_glavu_a%C5%BEdaje_Sarajevo_u_strate%C5%A1kim_ciljevima_Republike_Srpske_1992-1995

Научни извори за његов рад су:

-4.2 Сарајевска операција – Армија Републике Босне и Херцеговине – Настанак, Развој и Одбрана земље – књига друга”, стр.121(127)-144;  Генерал Расим Делић.

-Операција деблокаде града Сарајева (15.6.1995-31.7.1995) – Опсједнути град Сарајево, стр. 325-330; Зијад Рујанац

-Борбени успјеси 111. Витешке брдске бригаде у оквиру Сарајевске Операције јуна 1995. године – 1.славна и витешка бригада, стр. 491-495; Ибрахим Дервишевић

С обзиром на стварно ратно стање, у оквиру Сарајевског ратишта могу се издвојити двије просторне цјелине, назват ћу их ужа и шира просторна цјелина.

У ширем смислу и погледу, под Сарајевским ратиштем у његову просторно-географском и геостратешком значењу треба подразумјевати простор од планине Волујака-Иван седло, Игман и Бјелашница, Трескавице-Јахорине све до горњег Подриња, планину Озрен, све до Чемерске планине на сјеверозападу и градова Високо, Бреза и Кисељак.

Без тако проширене просторне перцепције Сарајевског ратишта није могуће ваљано разумјети то шта се током рата у Сарајеву догађало. Неистините су тврдње, које не стоје, да бошњачке снаге са Горажда и Трнова, Игмана и Бјелашнице, са Трескавице и Иван Седла, Ормања, Високог, Чемерске планине, Брезе и Олова, искључе из сарајевског ратишта, сарајевских догађаја.

То су неистине, лажи које треба да појачају Сарајеву ореол мученика, жртве , а Србима наметну ауру агресора и јединих злочинаца.

У ужем смислу и погледу под Сарајевским ратиштем треба подразумјевати вечинска подручја града Сарајева која припадају општинама Стари град, Центар, Нови Град и Ново Сарајево, које је било под контролом власти и Армије Републике Босне и Херцеговине. (То се најбоље види на познатој мапи Опкољеног Сарајева), заједно са дијеловима тих општина које је  контролисала власт и Војска Републике Српске, и вечинске дјелове општина Пале, Вогошћа, Илијаш, Хаџићи, Трново и Илиџа.

Да поновим у ужем смислу, Сарајевско ратиште обухвата нешто редукованији дио простора и односи се углавном на онај дио који непосредно гравитира ка урбаном дијелу града. То се, дакле, односи на урбани дио града који се простире дуж ријеке Миљацке на њене обје обале, и то од Козје ћуприје на истоку, до Хаџића на западу, те до Крупца на Југу , до Илијаша на сјеверу, односно сјеверозападу.

„Дакле, мене су напали са брда. Нисам ја ишао на брда да ја нападам!“ , изјављује Изет Имамовић, и тако понавља више пута понављану лаж да су га Срби напали са брда. Цртају и причају свијету да су Срби опколили Сарајево.

Због оних у свијету и Босни и Херцеговини који су заведени ФАМА и осталим фама , прича се пропагандним лажима, набрајам брда на борбеним линијама на унутрашњем прстену опсаде Сарајева, опкољеног и подјељеног Сарајева, које су запосјеле двије стране Бошњаци , у даљем тексту (Б), и Срби, у даљем тексту (С), и полазим са истока од Храстове главе (Б), Борије (С), Пољине (С), Грдоњ (Б), Кобиља глава (Б), Орлић (Б), Жуч (Б), Кота 804 (Б), Бријешко брдо (Б), Мојмило (Б), Храсно брдо (С), Шанац (Б), Враца (С) , Миљевићи (С), Обронци Требевића (С).

Кад се прецизно обиљеже  висинске коте и сними дужина распореда зарачених снага на терену, јасно је да су војници Армије БиХ били на више висинских кота око ужег дијела опкољеног Сарајева. Наравно, не тврдим да нису Срби напали и нападали на опкољени дио Сарајева, јер, очито је и они су били на доста кота, брда која су доминирала над опкољеним градом, али није тачно пренаглашена легенда да су Срби били искључиво на брдима и планинама.

Јасно је сваком поштеном аналитичару, посматрачу да су снаге Армије ишле на брда да нападају на урбане дијелове Грбавице, Лукавице, Илиџе, Рајловца и Вогошће (Мојмило, Бријешко брдо, Кота 804, Жуч, Орлић, Кобиља глава).

Бошњаци су имали распоређене своје снаге на планинама које се налазе изнад и око урбаних дијелова српских општина, Илиџа (која је подјељена на два дијела), Трнова, Хаџића, Рајловца, Вогошће и Илијаша. То су планине Трескавица, Бјелашница, Игман, Ормањ, Чемерска планина и Озрен.

Када се све добро сагледа и анализира, распоред снага на брдима и планинама града Сарајева, јединственог сарајевског ратишта, које сам у овом тексту освјетлио, може се прво: тврдити да су снаге Бошњака и Срба биле распоређене у два прстена опсаде: унутрашњи прстен опсаде који је дуг око 55 километара и вањски зид одбране који је дуг око 220 километара;  друго: прецизном анализом сам утврдио да су снаге Бошњака биле на вечини висинских кота на брдима и планинама сарајевског ратишта; и треће: да је дужина у километрима бошњачког унутрашњег и вањског прстена већа од истих српских прстенова.

Ово указује да није тачна теза која се милион пута понавља да су једино Срби били на брдима и планинама, и да се мора размишљати, анализирати моје и аргументе других , да су током цијелог сукоба на сарајевском ратишту Бошњаци били више на брдима и планинама.

За оне који знају није вишка да поменем, а за оне које ни знају или неће да знају, да су прије рата (1992. године) на подручјима града Сарајева гдје су Срби били вечина или у значајном броју формирана је САО Романија, (САО-Српска аутономна област) са својим политичком законодавном и извршном влашћу, и наравно са наоружаним народом који је стао на своје замишљене етничке границе, понекад, да будем поштен и на етничка подручја и других народа.

Оно што је битно јесте истина да Срби ангажовани у Војсци Републике Српске нису дошли на ова подручја из Лознице (Србије) или из Црне горе како то сугеришу Бошњаци који формирају јавно мнење, а и  Изет Имамовић, који тврди: „Нисам ја ишао у Лозницу нити у Црну Гору, ни било гдје друго, ја сам био ту у Сарајеву.“

Када је Србима у Сарајеву постало јасно ,почетком 1992. године, да се другим средствима не може очувати мир, на основу етничких права (150 до 180 хиљада Срба који тада живе у Граду Сарајеву), вечина њих је одлучила да желе и они партиципирати у контроли Града Сарајева, што је временом ескалирало у грађански рат. Морам овом прилико посебно нагласити мало је Срба из Србије и других народа учествовало у ратним сукобима и операцијама на Сарајевском ратишту.

Мирсад Токача, предсједник ИДЦ-а, у Данима, април/травања 2008. године, стр.127., указао је да “Дакле, од укупног броја“ …жртава у граду Сарајеву“, …“њих 13.760 су били (1992. године) с адресом пребивалишта на територији десет градских опћина, што јасно показује да је свега 625 лица с адресом пребивалишта изван Сарајева“

Лаж је да су ови догађаји у Сарајеву дио стварања „Велике Србије“, и да су зато Срби опколили Сарајево. Истина је да су Срби одлучили да бране своје етничке територије које јој по етничкој правди припадају.

На основу та два супростављена права , права Бошњака да бране своје етничке територије, дошло је до сукоба у граду и до подјеле, а не до искључиве опсаде Сарајева, јер је на територији Града Сарајева постојало више реона, територија које су опсједнуте и опкољене.

Не улазим у оцјену исправности ових одлука и догађаја, већ само констатујем голу чињеницу да су Срби из Сарајева у прољеће 1992.године војнички стали на оне и онакве етничке границе, како су их у том тренутку они видјели, и да се то не може назвати опкољавање Сарајева!

Свијетско јавно мнење, међународна заједница су то право да живе у етничким границама признале искључиво Муслиманима/Бошњацима под еуфеминизмом недјељивости БиХ, иако је тада и малом дјетету било јасно да се без подјеле Босне и Херцеговине, макар на кантоне или ентитете по етничким границама, мир не може одржати.

За тај неправедни свијет Срби су били узурпатори, реметилачки фактор, агресор на туђе и по дефиницији злочинац. У тој матрици су смишљене и одашиљане све лажи о Сарајеву.

Ове и друге лажи су биле и данас јесу дио арсенала лажи, које пласира међународна заједница и сарајевски борци за истину, које користе као средства сатанизације и демонизације Срба као агресора и ратних злочинаца у БиХ и Граду Сарајеву!

Аутор: Душан Шеховац

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име