Екранитис још није дијагноза, али уништава развој дјеце

0
75
Фото: Илустрација

Екранитис или зависност од екрана још није дијагноза, али је стање алармантно јер прекомјерна употреба модерне технологије од најранијег доба уништава комплетан развој дјетета, упозорава дефектолог Косана Николић.

Она каже да се екранитис често поистовјећује са аутизмом јер имају сличне симптоме – проблем са пажњом, усмјеравањем погледа, неговорењем, проблем са моторичким пражњењем у виду одређених стереотипија и понављања.

“Ми смо у 21. вијеку и дјеца, наравно, треба да прате технологију, али по формули – пола сата екрана и сат времена игре напољу. Ако изложеност екрану траје по пет или више часова, тиме уништавамо развој дјетета“, рекла је Николићева Срни.

Осим немара родитеља, истиче она, ту је и незнање, јер многи од њих мисле да је екран едукативан и да дијете гледајући учи.

“Дјеца су природно створена да могу да једу без екрана, да се играју. Довољно је само 15 дана да избаците све уређаје из куће и након тога дијете крене да вас доживљава, ту је, враћа се, буди се”, каже Николићева.

Према њеним ријечима, у раном развоју дјетета до треће године оно треба да покреће руке и прсте, да скаче, трчи, врти се у мјесту, да блебеће, умјесто да буде нијеми посматрач екрана.

Један од разлога за стално повећање броја дјеце са тешкоћама у развоју је то што смо дјеци допустили да раде како желе, сматрајући да треба да их заштитимо, умјесто да их оснажимо“, наводи Николићева.

Овакве грешке у васпитању она назива дјетијархатом, гдје је све пуштено дјеци на слободу.

Сваке године је све више дјеце са потешкоћама јер им ми уништавамо развој, промијенила се средина и васпитање и ту је дошло до проблема. Имамо дјецу која су у дјетијархату – све им је пуштено на слободу, немамо захтјеве према њима, а имају сва права”, појашњава Николићева.

Ова млада жена са звањем специјални едукатор рехабилитатор, што је нови назив за старо занимање дефектолога, има у својој породици рођака са аутизмом, запослена је у основној школи у бијељинском насељу Јања гдје ради са четворо ученика са посебним потребама, терапеут је и, заједно са колегиницом логопедом и сурдоаудиологом Лидијом Ристић, једном седмично у простору уређеном као играоница пружа подршку дјеци са тешкоћама у развоју.

Све више дјеце са говорно-језичким сметњама 

Логопед Лидија Ристић запослена је у Првој основној школи у Брчком и у пракси свједочи да 80 одсто првачића не изговара правилно све гласове матерњег језика.

“Све је више дјеце са говорно-језичким сметњама у овој ери модернетехнологије која им је доступна од најранијег узраста, па имамо дјецу од три године која још нису проговорила, што је још најблажи проблем који се брзо рјешава када се дијете укључи у третман”, каже Ристићева.

Она наводи да је проблеме важно уочити и рјешавати што раније, јер су тада резултати терапије и третмана најбољи, а проблеми се усложњавају почетком школовања јер дијете са говорно-језичким сметњама касни за вршњацима и све теже их сустиже.

Стимулативна средина најважнија је у прве три године живота када је најбитније да родитељи иницирају комуникацију код дјетета, да оно учествује у свакодневним активностима, јер се на тај начин развијају моторика и говор који су повезани”, истиче Ристићева и поручује родитељима – искључите екране и играјте се са дјецом.

Према ријечима логопеда, при процјени развоја гледа се да ли дијете успоставља интеракцију са родитељима и вршњацима, да ли разумије једноставне налоге у складу са узрастом, а говор је нешто што долази након тога.

“Дјетету је потребна двосмјерна комуникација, лицем у лице, битно је да се развије контакт очима“, истиче Ристићева и наводи да дијете мора моторички да буде у складу са узрастом да би се јавио говор.

Првенствено се, каже, мора развити матерњи језик и до треће године дијете треба да усвоји базу матерњег језика, а тек након тога могу да се уче и страни језици.

Имамо родитеље који су поносни што им двогодишњак или трогодишњак говори неке ријечи на енглеском, што је проблем ако дијете није најприје овладало матерњим језиком, јер све што дјеца у том узрасту изговарају на страном језику су нефункционалне ријечи које нису комуникација, него опсесивнопонављање ријечи са екрана који окупира њихову пажњу“, објашњава Ристићева.

Једна играчка развија машту, 50 их ствара конфузију


Шестогодишњу свакодневну праксу у раду са дјецом која имају тешкоће у развоју Николићева и Ристићева сумирају у поруку родитељима да је њихова улога најважнија у прве три године живота дјетета и да у том периоду треба да буду укључени и посвећени правилном развоју.

Најважније је да се играју“, кажу оне, али упозоравају да дјетету не треба дати 50 играчака јер га то неће стимулисати, него створити конфузију, а једна играчка развија машту, од ње дијете ствара и креира.

Као важно за рани развој наводе рад на финој и грубој моторици, да дијете скочи, трчи, падне и устане, прескочи, окрене се, врти у мјесту, да хвата рукама предмете и храну.

Дјеца морају да учествују у свакодневним активностима и треба именовати активности које дијете ради, када се купа, облачи, крене на спавање или у вртић, треба да се разговара са дјететом без тепања, на поједностављен начин, краћим реченицама.

Треба тражити од дјетета, како би се развила потреба и жеља за комуникацијом, а не да ви на његов поглед знате већ шта оно жели и сами му то уступате без да дијете иницира неку комуникацију”, истичу стручњаци.

Николићева и Ристићева кажу да у превазилажењу сваког дјечијег проблема, уз стручњаке, најважнију улогу има родитељ који је и сам укључен у терапију и омогућава напредак дјетета, али да је врло значајно едуковати и просвјетаре, те обезбиједити подршку унутар цијелог здравственог система ради правилног раста и развоја дјеце.

Истичу да педијатри, који прате рани развој, треба да што раније уоче дијете са потешкоћама и упуте га на преглед дефектологу или логопеду.

Николићева и Ристићева указују да је инклузија у школама почела, али на неадекватан начин, јер осим посебних одјељења за дјецу са тешкоћама, нема стручњака за рад са дјецом која имају тешкоће, а укључена су у редован процес наставе.

У бијељинским школама не постоји ниједан стручни сарадник који је по струци дефектолог или логопед, што је алармантно“, каже Ристићева и наводи да је у сусједном Брчком тај кадар обезбијеђен у свакој школи.

Према њеним ријечима, присуство дефектолога и логопеда у школама олакшава образовање дјеци, рад наставницима и пружа значајну подршку родитељима дјеце са тешкоћама која је неопходна од свих у друштву.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име