Физичари кажу: Универзум не би требао да постоји

0
230

У тренутку Великог праска, невјероватно врућа и густа маса, позната као универзум, је експлодирала и створила сваку честицу материје која нас сада окружује. Али ту се јавља један проблем: Према схватању физичара, процес који је формирао те прве честице је требао створити и једнак број античестица, које би уништиле сву створену материју и поништиле читав процес.

Али то се није десило. Деценијама се физичари чешкају по глави, покушавајући да одговоре на једноставно питање: Зашто уопште било шта постоји?

Писмо или глава

Свака честица у Стандардном моделу – теорији која описује најситније градивне блокове универзума – има оно што се назива „античестица“. Античестице имају идентичну масу као њихове сестре честице, али супротно наелектрисање. На примјер, узмимо познату честицу као што је електрон, који има негативно наелектрисање. Његова античестица се зове позитрон и има (погодили сте) позитивно наелектрисање. Већина античестица нема својe сопственo име као што га има позитрон; осталима се само дода „анти-„ на почетак имена, чиме постају антинеутрон или антимуон.

Такође, неке честице су и своје сопствене античестице. Фотон нема наелектрисање, па су фотон и антифотон иста ствар. Пошто су честице оно што чини материју, античестице чине антиматерију.

Када материја и антиматерија дођу у интеракцију, резултат је катастрофалан. Двије честице униште једна другу, остављајући иза себе експлозију чисте енергије. Али када би честице материје биле створене на начин на који јесу на почетку стварања универзума, увијек би биле упарене са својим честицама антиматерије. Физичари су ово успјели извести у лабораторији, гдје су посматрали како честице и њихове античестице осцилују милионе пута у секунди прије него се распадну у другу честицу, која представља материју или антиматерију. На почетку универзума, ово распадање се требало десити у односу 50:50: пола у материју, пола у антиматерију. И као што сви знамо, 50 одсто позитивног и 50 одсто негативног дају нула одсто универзума.

Европска организација за нуклеарно истраживање  (CERН) ово објашњава користећи аналогију са бацањем новчића: новчић који бацимо се може окренути на писмо или главу. Ако бацимо велики број новчића, за очекивати је да ће отпилике половина бити окренута на главу, а половина на писмо. Истo важи и за осцилирајуће честице. Али у раном универзуму je нешто пореметило овај однос, a ми не знамо шта је то нешто.

Два корака напријед, два назад

Шта се то могло десити? Зашто смо добили више материје од антиматерије? Да би ово сазнали, физичари покушавају да пронађу најситније разлике између материје и антиматерије. Ако разлика постоји, моћи ће се објаснити зашто је материја имала предност над антиматеријом, при стварању универзума.

У 2016. години, експериментом „Alpha“ у CERN-у је успјешно створен и измјерен анихидроген, али нису нађене никакве разлике између њега и регуларног честичног хидрогена. У 2017. години, истраживачи у LHC сударачу су открили да се барони (појам за тип честица које чине универзум) распадају на мало другачији начин него њихови антимаtеријски парови. У јесен исте године, физичари су измјерили магнетни моменат антипротона, само да би открили да је идентичан регуларном протону.

Потрага се наставља и једно од најфундаменталнијих питања у универзуму остаје неодговорено.

Услови коментарисања:

Молимо упишите Ваш коментар
Молимо упишите Ваше име